Makedonija

Bilo je to za vreme studentskih protesta pred 5. oktobar 2000. godine, kad je Filozofski fakultet bio okovan kao Prometej, jer su ga ondašnje vlasti stavile u skele i ograde ne bi li sprečili okupljanja na Platou. Na svu muku, još su i pretili da će filozofiju i sociologiju izmestiti na FPN, a da će od onog što ostane, napraviti „Istorijski fakultet“.

Na tom nekom protestu, pojavio se naš profesor Živan Lazović i održao govor. Milan Dudvarski, moj kolega, potonji kum i potomak hazburških grofova, držeći u ruci limenku piva, a nakon profesorovog govora, viknuo je prilično glasno: „Živana za dekana“ i odmah zatim složio izraz lica kao da iz njegovih usta vekovima ništa nije izašlo. Više je to viknuo iz zajebancije, jer je imao običaj da zajebava pošten svet, nego što je to stvarno mislio, ali kad je profesor zaista postao dekan nakon promena, Dudvarski je stalno insistirao na tome kako ga je on postavio na to mesto. I da su to svi čuli.

Sledeći oprobanu matricu, hoću da se pohvalim kako sam i sam uticao na neuspeh referenduma u Makedoniji.

Turisti u Makedoniji
Turisti u Makedoniji

Proletos sam bio u Skoplju i lutajući ulicama albanskog dela grada, startovala me je televizijska ekipa. Dva momka su me pitala da li bi Makedonija, po mom mišljenju, trebalo da se priključi NATO paktu i ostane na kursu evropskih integracija. I to su me pitali na makedonskom, iako se iz aviona videlo da su sinovi orla. Zatražio sam da se u kameru obratim na srpskom, pošto makedonski samo razbiram, a kad su aminovali, rekao sam:

„Ne bi trebalo.“

I to sam objasnio na primeru Hrvatske iz koje se stanovništvo najrapidnije iseljava od bivših jugoslovenskih republika i da na prostoru Balkana, ako se nastavi takav trend, neće ostati dovoljno zdravog i nacionalno osvešćenog življa za neki novi bratoubilački rat. Dobro, nisam baš rekao to za rat, ali sam rekao da neće ostati vitalnog stanovništva za najobičnije poslove, a o stručnim da i ne pričamo. U smislu da će delatnost zubara i hirurga ponovo morati da obavljaju berberi. Momci su mi se zahvalili, a ja sam se ležerno, preko mosta na Vardaru, uputio ka spomeniku gde je prikazano kako trideset metara visoki Aleksandar Makedonski kroti propetog Bukefalda.

Nastavak priče je lako izmaštati, moja izjava je puštena u etar, neko je to ozbiljno shvatio, informacija se proširila među ljudima, pa Makedonci nisu u dovoljnom broju izašli na referendum da se izjasne hoće li u NATO ili neće, već su mahom pekli papriku po centru grada i kanili se spremat ajvar (ajvar – poznati slovenački brend, prim. aut.)

Ako analiziram genezu svojih stavova o Evropi, nekad i danas, ništa se tu bitno nije promenilo. Dva geografska identiteta u kojima se osećam najudobnije, jesu identitet Evropljanina i identitet Novovarošanina. Ali Evropska Unija nije isto što i Evropa i model neokolonizma pomoću liberalnog kapitalizma prirodno da budi osećaj revolta. Zbog toga sam savetovao Makedonce da ne nastave integracije, jer neće, kako je govorio profesor Zec, postajući kvazi Evropljanima, imati iste plate kao Nemci, već samo istu cenu robe. Plate će im biti deset puta niže…

Cela priča oko članstva država Zapadnog Balkana u Evropsku Uniju nalik je onome što se desilo Bajagi u Hrvatskoj. Možeš ti da budeš rođen u Bjelovaru, da budeš regularan lik, skroz frendli, da te gotive cure, a ti da gotiviš lake droge i pevaš balade, ali ako neka udruga domobrana iz Karlovaca proceni da nisi njihova šolja čaja, onda možeš da pevaš samo borbene. Dobro, posle se digla građanska Hrvatska, Momčilo je održao par fešti, računajući i koncert u Pulskoj areni, skorih dana mu je zakazan i tulum u Zagrebu, ali ostao je gorak ukus u ustima… Naivni bi možda rekli ko jebe Karlovac i njegove udruge, ali baš ta udruga domobrana iz Karlovaca ume da bude koristan simbol one Evrope, koja ti vazda nešto brani ili te kastrira, ma koliko ti bio Bajaga tj. regularan lik.

Aleksandar
Aleksandar

Ali vratimo se Makedoncima. Šta će sad da radi premijer Zaev kad mu nije uspelo da pedeset odsto plus jedan Makedonac odgovor sa „DA“ na pitanje: „Da li ste za članstvo u EU i NATO uz prihvatanje Sporazuma Makedonije i Grčke?“

Da sam njegov savetnik, preporučio bih mu da ne postavlja tako komplikovana pitanja narodu i da se ugleda na Mila Đukanovića koji je priznao nezavisno Kosovo, iako su uglavnom građani albanske nacionalnosti u Crnoj Gori bili za to. I šaka stranih plaćenika i domaćih izdajnika.

Zaev je još zelen, nije umeo da pripremi infrastrukturu kako valja, iako se Skopljem ovih dana šetala evropska klika na čelu sa Angelom Merkel. Rezultat je bio poražavajući: od ukupnog broja građana izašlo je njih svega 36 odsto ili nešto manje od ukupnog broja Makedonaca, koji su, kako je duhovito primetio jedan lik na tviteru, glasali SMS-om tokom finala „Zvezda Granda“.

I sad likuje Nikola Grujevski, predsednik VMRO-a i bivši premijer za čijeg mandata je od Skoplja napravljena najkič prestonica Evrope.

A kako su se prema svemu postavili Albanci? Mediji izveštavaju da takođe nisu izašli u dovoljnom broju, pravdajući svoje odsustvo radom u inostranstvu. Postavlja se pitanje da li Albanci zaista doživljavaju Makedoniju kao svoju državu ili samo čekaju povoljan istorijski trenutak da istočni deo pripoje Velikoj Albaniji? Ili Švici.

Kriza u Makedoniji je slična krizi u Srbiji.

Srbija i Makedonija gube duše ako se odreknu onoga što im se traži da bi bile deo nekog modernog sveta. I obe nekako podsećaju na Hajdi koja je uključena u sistem obrazovanja u gradu, dok sve vreme čezne za đedom na selu i snegom prekrivenim Alpima.

Od Srbije se traži da se odrekne Kosova, a od Makedonije da se odrekne imena. Tačnije, ne da ga se odrekne, nego da ga dodatno nabudži. S tim što je po mom mišljenju Makedonija u mnogo nezgodnijem položaju od Srbije.

Prednost Srba nije u tome što ih ima više, nego što su najstariji narod na svetu, pa nemaju problem sa identitetom. Gde god da se pojavite, od Ognjene zemlje do Beringovog moreuza, i kažete da ste pripadnik najstarijeg naroda na svetu, odmah vam kažu „Aa, Srbi“ i bogznakako. A većinu zemlje na Kosovu smo ionako prodali Albancima. Nešto zbog pretnji i batina, a nešto i zbog toga što ste za jedan ar u južnoj pokrajini, mogli da kupitet hektar u Šumadiji.

Kod Makedonaca je stvar više nategnuta. Oni se još traže…

Jedan moj prijatelj je izvesnoj Makedonki na nekom seminaru u Rumuniji, u pauzi predavanja „Ima li estetike u pornografskim filmovima“, rekao da ga njena država najviše podseća na Veru Pavladoljsku.

„Ko je Vera Pavladoljska?“ pitala je devojka.
„Žena za koju njen muž Matija Bećković kaže da nekoliko država tvrdi da je njina…“
„Ali kakve to veze ima sa Makedonijom?“ pitala je cura.
„Kako nema“, odgovorio je moj prijatelj. „Srbi kažu da je Makedonija južna Srbija, Grci da je severna Grčka, Bugari da je zapadna Bugarska, a Albanci da je istočna Albanija… znači nekoliko država tvrdi da je Makedonija njina?“

I zaista, razna ala i vrana se navrzla na sirote Makedonce i oni su pod tim pritiskom rešili da izgrade identitet od antičkog kamenja. Ništa sporno, da stvari nisu izmakle kontroli…

Skoplje je nekad imalo mikroklimu za taj grad su vezani, ako izuzmemo Milana Mladenovića, meni dva najbitnija lika yu – roka, Vlatko Stefanovski i Džoni Štulić. U Skoplju je rođena i Nona Tereza, svetski poznata dobitnica Nobelove nagrade za mir, pola svetica, a pola sinonim za ono kad ispadnete đubre, pa se pravdate rečima: „Nisam ja Majka Tereza“. Tu je i Darko Pančev, zlatna kopačka Evrope, pa najveća romska mahala u toj istoj Evropi i gomila zanimljivih stvari vezana za jednu polumilionsku prestonicu dvomilionske države.

Umesto da su gajili tu prirodnu toplinu svog naroda, potpomognutu muzikalnošću i specijalitetima juga, vinom i voćem, roštiljem i gorkim pivom, boemskim četvrtima sa finim dertom…, prethodna vlast je stukla brdo love u bronzu i štancovala, kao na fabričkoj traci rogobatne spomenike mahom nebitnih likova. Ili bitnih, samo što nemaju veze sa današnjom Makedonijom.

Utisak koji i arhitektura novoizgrađenih objekata ostavlja na posmatrača kad prođete centrom grada sličan je osećaju koji dobijete kad bi recimo na prazan stomak pojeli kilo špageta bez ičega. I to bi onda kao trebalo da varite…

S druge strane, u antikvarnicama i među uličnim prodavcima, sva kvalitetna literatura je mahom na srpskom jeziku.

Verujem da je danas prosečan Makedonac mnogo više zbunjen svojim identitetom, nego što je to najpoznatiji transvestit iz te zemlje, čuveni Boki 13.

Često sam se pitao kako to da između Srbije i Makedonije nije napravljena neka čvršća veza. Ipak je Skoplje bilo prestonica Cara Dušana. Tu je i Ohridska Arhiepiskopija, majka svih slovenskih crkava.

Možda je to zbog toga što Srbi Makedonce posle Balkanski ratova nisu priznali za Srbe, već su ih zvali Bugari. Kad su Makedonci onda rekli da oni nisu ni Srbi ni Bugari, već Makedonci, onda su Srbi počeli da iz zovu „Srbi sa velikata govorna mana.“ Al je bilo kasno. Isto se desilo i sa Srbima koji su prešli u islam. Oni su u početku bili Srbi muslimanske veroispovesti, ali ih je onda Njegoš i sl. sa lovćenskih visina nazvao poturicama i domaći muslimani su onda rekli: „Mi nismo Srbi, mi smo Bošnjaci.“ Srbi su se logično odmah naljutili i postavili pitanje svih pitanja: „A ko ti je bio đed?“

S druge strane treba razumeti i Srbe. Prirodno je da postoji doza arogancije kod naroda koji je najstariji na svetu. Nismo mi barbari kao Gali pa da nam Alžirac Zidan dugo godina bude najomiljenija ličnost u deželi.

Spomenik Filipu II Makedonskom
Spomenik Filipu II Makedonskom

I Makedonija je mnogo toga izgubila što nije stvorila čvršći savez sa Srbijom. Zamislite samo kakav bi provincijalni bend bio „Leb i sol“ da je pevao pesme samo na makedonskom jeziku. Sigurno da više sličnosti ima Srbin iz Niša sa Makedoncem iz Skoplja, nego što ima sa mnom iz Zapadne Srbije. Zamislite i šta bi bilo da je Branko Miljković svoju „Baladu“, posvećenu bajdvej, ohridskim trubadurima, napisao na jeziku lokalnih Nišlija. Morao bi onda ići u Pirot da se obesi, a ne u Zagreb. I koliko je tih makedonskih Miljkovića pristali da budu deo jedne provincijalne kulture. I dobro što su pristali, nego što su potpuno neprirodno pokušali da je svim silama vežu za neki antički kontekst kako bi joj dali na značaju. Poznavaoci književnosti znaju i da je veliki Krleža napisao neke stvari na kajkavskom dijalektu. Kakva bi tragedija bila da je sva svoja dela napisao na jeziku kojim se služe samo stanovnici Zagorja. Nijedan Spića ga ne bum čital.

U svakom slučaju, želim braći Makedoncima puno mira u narednom periodu i da im poručim da oni realno i jesu Severna Makedonija, pošto južna ide sve do Soluna. Kao što i naš Banat ide sve do Temišvara. I pripada braći Rumunima. To što su ovi severni Makedonci u problemu samo je repriza onoga što se dešavalo južnim Makedoncima pre dve i po hiljade godina. Njih su Grci helenizovali, ali su ih i nipodaštavali. Nadobudni Atinjani su im sigurno govorili da su Bugari. Ili Tračani.

Moj predlog kako da se ceo konflikt reši s Makedoncima, a da i Srbija i Grčka budu zadovoljne, na tragu je velikog vizionara Tomislava Nikolića. Bivši predsednik Srbije nepravedno je skrajnut u Bajčetinu i Kancelariju za saradnju sa Rusijom i Kinom od strane svog političkog sina Aleksandra Vučića, a imao je toliko genijalnih ideja. Jedna od njih je bila i kanal. Dakle, samo nas kanal Solun – Beograd uz vardarsko-moravsku dolinu može ponovo ujediniti, a odnose između tri balkanska naroda redefinisati i relaksirati. Tim kanalom će zajedno sa kineskom robom i novim putem svile doći i topli dah s juga i razgaliti naše palanačke duše. Tim kanalom biće presečen Gordijev čvor brojnih nesporazuma. Sve će rešiti jedan veliki balkanski kanal… Pod uslovom da već nismo u njemu.

0 Comments

Leave a Reply

XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>