Odgovor je prost i glasi da je postavljeno pitanje pogršeno. A kako obično biva, na pogrešno pitanje ne može se dobiti ispravan odgovor. Eventualnim potvrdnim odgovorom, mi bismo stali na stranu ideje da država treba da se aktivno bavi cenzurom, tj. glasali bismo da se kao društvo vratimo u komunizam ili negde malo dalje u prošlost, dok negativnim se otprilike slažemo sa sadašnjim stanjem i potvrđujemo da je normalno da roditelji i deca zajedno u popodnevnim / ranim večernjim satima provode vreme gledajuću jeftine soft porn sadržaje. Ovo je otprilike kao kad vas neko pita “Znaju li ti kući da si peder?”. Ako ste veći pobornik Šabačke parade od Beogradske, nekako ne ide ni da potvrdite, ni da negirate.

A nije da ne postoji i ispravno pitanje. Al’ ne daj bože da se neko (čitaj ministar/ premijer/ REM…) doseti da postavi pitanje da l’ televizija koja se ne pridržava programskog okvira koji je dostavila u svojoj aplikaciji u postupku kojim je dobila nacionalnu frekvenciju, i dalje ima pravo da koristi tu istu frekvenciju.

Privatna televizija ima puno pravo da koncipira svoju programsku šemu tačno onako kako hoće i niko nema prava da joj određuje šta u okviru svog programa treba da emituje ili ne. Ako neko želi ceo dan da na svom programu emituje sliku majmuna, magarca il‘ Mikija iz Kupinova, to treba i da radi. Al’ na isti način kako privatnik ima pravo da raspolaže svojim resursima, država ima pravo da raspolaže svojim. U Srbiji postoji sedam frekvencija koje država rezerviše za televizije sa nacionalnom pokrivenošću. Broj ovih frekvencija je ograničen i ne može biti povećavan na nekakav jednostavan način. Potrebno je jednostavno ostaviti dovoljan deo spektra radio frekvencija za emitovanje programa regionalnih televizija, lokalnih televizija, funkcionisanje mobilne telefonije, emitovanje radio programa, emitovanje satelitske televizije, WiFi, bežične telefone… Frekvencije sa nacionalnom pokrivenošću su redak i vredan resurs države i država propisuje striktne uslove za televizije koje žele da apliciraju za pravo korišćenja jedne od ovih frekvencija. Čak i ova naša raspala država ima svoj ZAKON O RADIODIFUZIJI, Regulatorno telo za Elektronske Medije, propisala je i programske uslove za televizije koje podnose prijavu za dodelu nacionalne frkevencije, al‘ avaj. Umesto da se polemiše o kršenju pravila po kojima je Pink (ili Hepi) televiziji dodeljena frekvencija i da li ista treba da im se oduzme, mi pričamo o pravu države da uređuje program Pink televizije. Organizuju se protesti ispred Pinka umesto da se ispred REM-a orgnizuju protesti do momenta dok se ne prisile da sprovode zakon, pravilnike i svoja uputstva.

Verovatno ste primetili ovih dana raspravu aktulenog ministra kulture i vlasnika ružičaste televizije na temu istih ovih rijaliti programa. Iskreno, bio sam šokiran. Iskreno sam ubeđen da trenutna vladajuća struktura u državi nije sposobna da uradi nijednu jedinu pozitivnu stvar u javnom prostoru i odjenom se pojavljuje čovek koji sa relativno visoke pozicije kritikuje jednu izuzetno negativnu pojavu u društvu koja se s obzirom na raširenost, kandiduje da bude jako visoko na rang listi problema srpskog društva u celini. Neko istupi i jasno kaže da rijaliti ne treba da bude norma i merilo za redovan TV sadržaj u državi. Pored svih logičih grešaka (traži uvođenje pretplate što je apsurd sam za sebe, cenzurisanje sadržaja i slične gluposti), pisac ovih redova odjenom ima pozitivno mišljene o direktnom učesniku najvišeg kruga vlasti, vlasti za koju je ubeđen da je bez presedana, najveći štetočina koji je imao priliku da ovu državu vodi u svojoj ne baš kratkoj istoriji. Odjednom se pojavi tračak vere da u vrhu države postoji neko zrno zdravog razuma, neko seme što može da proklija i naraste. Ali ne. U sledećem trenutku predstavnik REM napada ministra istom žestinom kao vlasnik Pinka a premijerka istrčava klizeći na teren, podrži Pink i otklanja svaku sumnju. Najgori su i bez ikakve konkurencije.