ALBANIJA
MORAČA
Ponoć je uveliko prošla kad sam se sa grupom kolega, u žutom minibusu, spuštao niz kanjon Morače. U tom kanjonu se nalazi jedna linija mog porekla. Prababa mi je tu rođena. I krštena u manastiru istog naziva kao i reka. U famili Radovića, čija se jedna grana posle brojnih drama i seoba skrasila na Zlataru. Neka druga ostala je u Crnoj Gori. I dala najpoznatiji list tog drveta. Ime mu je Risto, ali je u narodu poznat kao Amfilohije.
I svoje ime dugujem toj lozi. Nosim ga po dedi, a deda po nekom stricu svoje majke. U arhaičnoj verziji (Sreto, prim. aut.).
Rodoslov Radovića za centralne figure ima kneza Rada, koji je živeo kao gavran (1680-1790) i ženu mu Despinu. A koren cele familije vezan je za Skadar, gde smo se i zaputili.
„Kad dođem u Skadar, ima da se kurčim“, prošlo mi je kroz glavu dok sam jezdio niz Moraču. Jer i pesnik reče: „Ta to je moje, doma ću poć…“
Pesnik je to doduše rekao za Prizren, al nema veze. Nije šećer u vodu…
Onda mi je kroz glavu prošla misao zasnovana na sećanju iz studenskih dana. Vlada iz Plane nije mogao odmah da se seti ko je Kiza iz Bora, a Kiza je imao plavkastu prozirnu kosu češljanu na stranu i četvrtaste naočare na oblom i bledom lice. Kad smo mu malo podrobnije objasnili ko je Kiza iz Bora, Vlada je kao iz topa rekao:
„A da Kiza! Klasična češka faca.“
Na osnovu te dosetke smo posle pravili analizu ko bi od drugara mogao da bude „klasična faca“ iz Meksika, Engleske, Rusije, Nemačke, Italije, Turske…
„A vas dvojica?“, pitao je Vladica brata i mene.
„Mi smo Šiptari“, rekao je brat. I ja sam se uplašio te istine. Posebno danas kad je lakše za sebe reći da si feget nego stršljen. I kad te geni vode ka Skadru, gde možeš ličiti na nekog viđenijeg Arbanasa, koga čekaju da dođe iz pečalbe ne bi li se krvna osveta naplatila.
SKADAR
Ušli smo u Skadar sa kišom. Grad je tog jutra ili bilo kog drugog kad pada kiša izgledao očajno. Zapljusnut nemarnošću Orjenta, na ulicama se dalo videti puno jeftine garderobe i prehrambenih proizvoda. Urbanost mesta je ličila na usta puna kvarnih zuba. Propale fasade, zazidane terasa, svakakve nadogradnje, konji pripeti po parkovima… U kafićima, pod nadstrešnicama su sedelli samo muškarci. Zaboravljeni u 19 veku.
Kad smo ušli u jedan polukafić-polukladionicu da popijemo piće, kelner se jedva sabrao: banulo mu je 20 gostiju odjednom, od čega su 4/5 činile žene. Engleski nije znao. Pregovori su počeli na znakovnom jeziku, da bi momak ipak napravio kompromis i u pomoć pozvao ženu ili sestru da se sporazume sa gostima. Cura je pričala engleski kao da je rođena na daskama Glob teatra, pa je situacija ubrzo postala relaksiranija.
Ono što je meni u tom ugostiteljskom objektu dotaklo jeste što sam posle skoro dve decenije ponovo sreo svoju veliku ljubav. Njeno ime je „Pećko pivo“. Prvi put sam ga probao u varoškom klubu Amatera, u Domu kulture, posle premijere filma „Trejnspoting“, kao maturant, a poslednji put, ispred kioska „Kojot“, na Dorćolu, u društvu Milana Dudvarskog, nekoliko dana pre NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije. Ta moja ljubav se u međuvremenu promenila. Nema više isti ukus. Ne postoji više ista draž. Nakon izneverene nade, vredno za pamćenja ostaje samo grafit u Beogradu koji je glasio:
„Gde su srpske pivare tu su srpske zemlje“, s potpisom: „Pećko pivo“.
Strana kompanija je izgleda donela novu tehnologiju i sa njom nešto mutno. Kao da Beli Drim više ne teče kroz taj napitak.
I grafit je u međuvremenu prekrečen… u skladu sa svim.
Kad je kiša prestala, popeli smo se na tvrđavu. Sa jedne strane se vidi Skadarsko jezero iz koga ističe Bojana. Sa druge Beli Drim. Vidi se i ceo Skadar, obgrljen dvema rekama.
Sa tvrđave, grad izgleda pristojnije. I glavni bulevar kroz koji smo prošli da bi se popeli na citadelu odaje taj utisak pristojne čaršije. Zgrade su modernije, lepše i veće. Kao i kafići. Vidi se i ženski svet.
Na tvrđavi je bilo puno stranaca. Mahom Rusi. Turistički vodič im verovatno pripoveda albansku verziju priče u kojoj se ne pominju tri brata Mrnjavčevića, već neka tri brata Arbanasa. I da nije žrtvovana mlada Gojkovica, kako smo mi učili u našim čitankama, već Rozafa, po kojoj tvrđava danas nosi ime. Ali to je tek površinski sloj.
Ako zagazimo malo dublje u istoriju, videćemo da grad ima antičku prošlost, da je tu nekada živela čuvena kraljica Teuta, da su ga zatim Rimljani zauzeli i učinili vojnim i trgovačkim centrom. U 7. veku vizantijski car Iraklije grad je dao na upravu Slovenima, pa Skadar postaje okosnica buduće države Duklje. U njemu kasnije živi jedan od najlirskih vladara iz domaće istorije i prvi mučenik Srpske pravoslavne crkve – Sveti Jovan Vladimir.
Vekovna težnja Crnogoraca bila je da povrate Skadar u svoje granice. Istoričar Savić, moj drug i kolega, kaže da se na tvrđavi, posle Prvog balkanskog rata, mesec dana viorila crnogorska zastava. Onda su velike sile odlučile da stvore Albaniju i to je bio kraj balade. Gledano iz današnje perspektive, nimalo nacionalističke, mislim da bi bilo za sam grad mnogo bolje da je pripao Crnoj Gori, nego Albaniji. Bio bi to danas verovatno njen glavni grad. I Crnogorci bi ga napucali, eno vala, ko Las Vegas. Ovako, Podgorica ma koliko da se gradila, nema taj ni istorijski kapacitet ni geografski položaj da bude metropola.
Istog sam mišljenja i za Trst. Da je pripao Titovoj Jugoslaviji, danas bi bio u Sloveniji. I kao najveći slovenački grad, blistao bi se kao Merkator. Ovako, na samom rubu Italije, u jednoj od njenih najsiromašnijih pokrajina, preplavljen kineskom robom, bez pomorskog uticaja kao u minulim vekovima, ovaj grad samo tavori. U toj atmosferi statusa qvo, možete komotno osetiti duh bivše Jugoslavije. Tu se izgleda skrasio, kad je Juga izdahnula.
…I VIDI SE DRAČ
Posle Skadra, na red je došao Drač. Grad ima preko dvesta hiljada stanovnika s okolinom, široke ulice, bogatu istoriju koja seže u 7. vek pre Hrista, brojne kulturne i istorijske spomenike, poput najvećeg amfiteatra na Balkanu, Venecijanske kule, Velike džamije… Osnovali su ga Grci, držali su ga i Mleci i Turci, a bio je i glavni grad tek stvorene Albanije u perodu od 1913. do 1920.
Preživeo je strašan zemljotres 1926. I dugu vladavinu staljinističkog diktatora Envera Hodže. Sigurno da je to usporilo razvoj ovog primorskog mesta, ali verujem da čak ni takva represija nije uspela da uništi njegov duh. Ljudi koji dođu sa brda i nasele se u primorju, ipak moraju da prihvate njegove zakone. Bar na podsvesnom nivou. Topli dah i širina mediteranske pučine, kao i mogućnosti koje ta širina daje, čoveka čine slobodnijim i tolerantnijim, bez obzira na sve pisane uredbe i budnost državnih činovnika.
Drač je od Tirane udaljen svega tridesetak kilometara. Povezuje ih auto-put i železnica. Sa Italijom – svakodnevne trajektne linije. U blizini grada se nalazi i aerodrom.
Ako izuzmemo ostatke komunističkog režima vidljive u spomenicima i soliterima, kao i činjenicu da je blizu centra glavna luka Albanije i odvod za kanalizaciju koja se na vrućini i tekako da osetiti, sam grad je prelep. Glavna štrafta i trg na koji ta štrafta izlazi, sređeni su za sve pare. Kafići su urbani i moderni, prodavnice bogato snabdevene, narod lepo i lagano obučen…
Drač je, pored Dubrovnika i Splita, verovatno najznačajniji grad na istočnoj obali Adrijatika, s tim što ima veći potencijal.
Ako bi se luka izmestila, komunistička arhitektura našminkala, mafija otvorila neke kockarnice, a filmadžije osnovali festival nalik sarajevskom, Drač bi postao mondenska destinacija prvog reda.. A tako će i biti. Javlja mi se da će se u njemu uskoro sjatiti svetska elita i balkaski šljam. U svečanim belim košuljama, naravno.
Mogao bi i Džems Bond tu da se snimi. Malo kocka, malo planira kako da uđe u Srbiju, koja je u međuvremenu postala produžena ruka Rusije u Evropi, kao što je Izrael Amerima na Bliskom istoku. Misija mu je da zarobi vojnog ministra Vulina. Ali ne zna kako, pošto ih ima mnogo…
Verovatno u Draču danas živi i stvara neki albanski Kavafi. Ili Pesoa. Jer nema gde drugo. Znam da postoje gradovi gde bi i nepismeni ljudi mogli da napišu zbirku poezije. Osećam da je Drač jedan od tih gradova.
TIRANA
Ulazak u Tiranu je trajao preko sat vremena. Iako je auto-strada dovoljno široka, radovi na putu, gužva i kiša su prirodno usporili kretanje. Posmatrao sam zgrade, automobile i ljude iz minibusa. Razlike su očigledne. Ima nabudženih četvorotočkaša, ali i krntija. Moderno opremljenih kuća i zgrada, ali i onih socijalnih. Lepo obučenih ljudi, ali i onih koji nemaju puno izbora šta da stave na sebe, a da ne podsećaju na članove siromašnog folklornog društva.
Posebno mi se dopao jedan mladi par u smart autu. Idući paralelnom trakom, taj dvosed se, zbog gužve, često preticao sa kombijem u kome sam se nalazio. Tip koji je vozio auto bio je mlad momak, pomalo bezličan. Devojka je nosila beli šešir, majicu na bretele i kratak šorts. Stopala njenih dugih nogu su bila podignuta do šoferšajbne.
„Zaista moderno“, pomislio sam razbijajući od šoferšajbnu smart automobila još jednu predrasudu o Albaniji .
U ovom polumilionskom i relativno mladom gradu (osnovana je tek 1614) oseća se velika energija. Modernizacija Tirane je nezaustavljiv proces. Ako ste čitali „Na Drini ćupriju“, gde je opisan dolazak Austrougara u Višegrad ili „Sto godina samoće“ gde se opisuje dolazak Amerikanaca u Makondo, onda vam je jasno o čemu pričam. S tom razlikom što za urabnizaciju Tirane nije zaslužan strani faktor, već njihov premijer Edi Rama.
Rama je sin vajara. Kao što je bio i Sokrat. Ono što spaja ovu dvojicu, pored ćelavosti i brade, svakako je i privrženost urbanoj sredini.
Rama je završio je slikarstvo u Tirana, a kasnije se usavršavao u Parizu. Bio je i košarkaški reprezentativac Albanije. Jedno vreme je radio na univerzitetu kao profesor da bi se zatim aktivno uključio u politiku kao ministar kulture. Postao je poznat kad je 2005. godine dobio nagradu za najboljeg gradonačelnika sveta. Sivu i komunističku Tiranu Envera Hodže, pretvorio je u grad verih boja. Sve je to uspeo da uradi sa veoma malim budžetom. Ali je zahvaljujući toj ideji i upornosti da na toj ideji istraje, dobio poverenje naroda. Parametri su bili odmah vidljivi: naplata poreza od građana je sa 4 odsto skočila na 100.
Ostalo je istorija.
Razvoj grada se vidi na svakom koraku. Projekti novih zgrada su baš „pismeni“. Bulevari su široki, parkovi puni cveća, glavno šetalište skockano, trg takođe. Ko zna odakle sve stiže lova.
Ali ono što je nesumljivo jeste da je sadašnji premijer pun pogodak. Rama je rimokatolik. U Albaniji ih ima 13 odsto, što je tri puta manje nego muslimana (39%) i skoro duplo manje nego pravoslavaca (23%). To nas navodi na nekoliko zaključaka:
Albanci su moderno društvo pa ne mešaju veru i politiku.
Albancima je etnička pripadnost važnija od religijske.
Uticaj Vatikana je presudan.
Rama je mafijaš.
Rama je sposoban čovek.
Mnogo je faktora, ali ajde nek ovaj poslednji, makar bio i utopistički, bude odlučujući. Možda nekome nije, ali ja pišem ovaj tekst, pa i odlučujem. Evo i nekih razloga:
Rama je uvek lepo obučen i često ume da iskoči iz šablona (odelo + patike). Za to mu ne treba neki gej stilista kao Vučiću, već to radi u sopstvenoj režiji. Obrazovan je i kreativan. Ostvario se i kao slikar. Izlagao je radove i skulpture u prestižnim svetskim galerijama. Njegova umetnička crta se odrazila i na Tirani. U bliskoj budućnosti će se verovatno odraziti i na celu Albaniju. Bio je i profesionalni sportista, pa zna da se bez obzira na talenat ništa ne postiže bez rada i discipline.
Nakon Voje Koštunice sa gornjeg Dorćol, Borisa Tadića, psihologa i manekena, kao i Ive Josipovića, skladatelja ozbiljne glazbe, Rama nastavlja taj niz kulturnih lidera sa Balkana. Ne manjka mu ni sposobnosti. A jedan sposoban čovek zaista može mnogo. Nesposoban još više. Nažalost.
P. S.
Poseta Albaniji je vredno iskustvo. Posebno bih ga preporučio Srbima. Treba se družiti sa Šiponcima, ipak su to naši ljudi. Ko jebe velike sile. One su nas i zavadile.
Tome nas uči i narodna poezija. Marko Kraljević, koga je rodila kraljica majka na meku dušeku, povila u svilu i odranila na medu i šećeru za račun turskog sultana ide da se pegla sa Musom Kesedžijom. A Musu je kao što znate ljuta Arnautka rodila kod ovaca, na ploči studenoj, povila ga u kupinovoj lozi i odranila skrobom ovsenijem. I još Musa zgodno veli Marku da ne zameće kavgu, nego da sjaše (sa Šarca, prim. aut.) i da piju vino…
A što se tiče Kosova? To ne bi trebalo da nas opterećuje. Ono će za Srbe uvek biti srpsko, a za Albance – albansko, bez obzira šta se oko toga dogovorili Putin i Tramp.
