Sluge javnog interesa

Nakon predstave, mi iz varoškog amaterskog izgrlismo našeg Nidža Dragaša, čiji je ulazak na scenu u startu izazvao (ne)zaslužen aplauz na otvorenoj sceni.

Šta ćeš, došlo ono jopet na matične daske, a mi kaki smo – taki smo, volemo svoju štenad i milo nam kad se nama vrate, nešto nas toplo oko srca štrecne, i čisto nas zaboli što NI JEDNOM ne pozvasmo Erwina nit Peđu Maniaca da nakon par decenija odigraju nešto u sali gde se ozračiše teatrom. Ne znam, izgleda da je bitnije tezgarenje pod plaštom kvaziprofesionalizma. Svejedno, znam da taj uvodni pljesak našem Džoniju nije bio isključivo lokalpatriotske prirode. Moji dlanovi su, recimo sledili impuls srca pozorišnog, znajući kroz šta je Dragaš prošao da bi se bavio onim što mu život znači.

Nikola Dragašević (photo by Nikolina Dragašević)
Nikola Dragašević (photo by Nikolina Dragašević)

To ću otćutati, jer kako posvećenost tog renesansno nadarenog čupavka mi koji smo radili s njim možemo objasniti nekom kome poseta pozorištu znači isključivo priliku da se dobro ismeje, provede, ili negde izađe, makar do konca predstave ometao okolinu ćućorenjem i brundanjem na mobilni… A oni koji teatar posećuju iz neke duboke duhovne, i estetske potrebe? Što bi oni, bogoti dolazili u pozorište da se ćaplaju jeftinoj komendiji, kad razloga za keslanje mogu naći na svakom koraku?
(a gde je smeh, tu je i podsmeh, te autoironija, no, ni suze nisu daleko)

Nikola mi je učinio užasnu čast, pozivajući me da budem njegov gost dok je primao nagradu „Danilo Lazović“, kao i Erwin kad me je pozvao na diplomsku predstavu u Novi Sad jednom davno.
(sjajno je kad ti se makar učini da nisi samo štrojio muve)

Prekidao je svoj odmor na moru da bi spasavao igranje našeg „Života u tesnim cipelama“, uskačući kao zamena, radi samo nekoliko izgovorenih rečenica…

I neću više o njemu, o njemu ćemo, siguran sam, čuti još mnogo, mnogo toga značajnog!

Eto što mi je teško pisati o predstavi! Digresija mi odnese tri četvrtine teksta. A trebalo bi o onom što smo gledali. A opet ću diplati digresiju. Nekih 30 godinica tamu nazad, dok mlidijah studentom, sa još nekoliko sličnih sebi učestvovao sam u jednom projektu studentskom nalik ovim „Slugama“. Istotakođer smo sami pisali tekst i režirali, čak smo dali lovu od ulaznica pokojnom Penduli da nastupi s nama kao gost ne bi li poseta bila značajnija…

Mnogo toga je bilo nalik ovim „Slugama“…

Jesmo obišli studentske domove širom eseferjota i dobili lepu kritiku u studentskom časopisu, ali, moram biti iskren.

Kvalitetom im nismo ni blizu! Ni u jednom relevantnom teatarskom segmentu. Bili smo tek simpa zajebancija. A pravnici su načinili baš predstavu! Tekstopiscu Nikoli Masalu ću dati zamerku jedino u slučaju da na ovom stane. To bi bilo neoprostivo.

On jednostavno MORA da se baci na dramaturgiju, i pišući, ali i usavršavajući se u zanatu. Nameće se misao da u ovom tekstu možda ima više humora, dosetki i efektnih poenti nego što predstava može da ponese. Često se dešavalo da pukne aplauz na otvorenoj sceni, a bude ugušen, jer sledi novi fazon, svež i neotrcan. Na tom samoobuzdavanju i racionalnijem raspoređivanju svojih nesumnjivih snaga bi, more bit Masal trebao još poraditi…

Sluge javnog interesa (photo by Nikolina Dragašević)
Sluge javnog interesa (photo by Nikolina Dragašević)

Nisam prorok, ali radi se o darovitosti koja nije baš svakodnevna. Osim autora teksta, režiju potpisuje i Dragašević. Sve jasno, tečno, mada mi gledalačko i radno iskustvo govori da ovde ima i dosta elemenata kolektivne režije, pojave imanentne omladinskom teatru inače, što uvek srčano podržavam!

Ne mogu izdvojiti NITI JEDNOG glumca kome bih da sam u prilici dodelio nagradu za ulogu večeri, jer je svaki lik tačno i precizno rešen i artikulisano odigran. To je najupečatljiviji utisak o ovoj predstavi, jer to kao gledalac odavno nisam doživeo. A budući da je u pitanju ansambl predstava, to znači…

Ko misli da je lako, bujrum mu!

I o tome više ne bih.

Nakon igranja, Nidžo mi je rekao još dve stvari. Prvo, da nisu prošli takmičarsku selekciju… Ništa čudno, čini mi se da ni ambicija nije bila napraviti festivalsku predstavu sa svim tim elementima koje takmičarenje zahteva, namera „Sluga“ je nešto sasvim drugačija. Ovo je rađeno u onoj dobroj tradiciji i manirima Indeksovog radio pozorišta, ili čak sarajevskih nadrealista.

Primetno je da o fabuli, ideji i porukama ništa ne zborim. Što bih? Nema potrebe, sve je isuviše bolno – smešno jasno, tako da bi trtprtanje fraza o aktuelnosti onog što nam se dešava i što će se na žalost tek zbivati bio tek jedan puki rafal floskula koje bi baš smarale…

Da, još mi jednu stvar reče Dzoni, a to me baš frapnu. Da su zamenili PET glumaca!
(ništa čudno, to se dešava i u profi – teatrima, ali u ovom slučaju studentskog pozorišta, brrrr!)

Desi se, normalno, recimo, letnji raspust, odmori, kad ne rade pozorišta i da, nakon tri meseca, vraćaš predstavu na teren! Ljudi moji, to je crnje nego da radiš od nule, novi tekst! Ko se ovim bavio, zna kako je… A tek ubacivati NOVIH PET GLUMACA?! Od dvanaest ukupno! Pa to je… Dešavalo se da ugasimo predstavu zbog jednog ili dva glumca što se ožene, udaju, jal odsele.

Respekt momci i cure i srećna treća sezona „Sluga“!

A novu predstavu očekujemo na istom mestu dogodine.

Auto teksta je Vladimir Dulanović Toki

Sluge javnog interesa na sceni u Novoj Varoši (photo by Nikolina Dragašević)
Sluge javnog interesa na sceni u Novoj Varoši (photo by Nikolina Dragašević)

0 Comments

Leave a Reply

XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>