Roman „Đavo, anđeo i komunista“ je delo savremenog turskog pisca Nedima Gursela (1951). Ovaj doktor sa Sorbone, duboko posvećen uporednoj analizi francuske i turske književnosti, nalazi se, bar za širu čitalačku publiku, u senci svog čuvenijeg zemljaka Orhana Pamuka, iako kvalitetom teksta, kao i zanimljivošću tema kojima se bavi, nimalo ne zaostaje za poznatim nobelovcem.
Glavni lik romana nije Nazim Hikmet, ali se cela priča vrti oko najznačajnijeg turskog pesnika u dvadesetom stoleću. Hikmetov život, između Soluna u kome je rođen 1902. i Moskve u kojoj je umro 1963. godine, obeležen je usponima i padovima, borbom i nostalgijom, lirikom i revolucijom, Staljinom i Trockim, Turskom i Sovjetskim Savezom… Tezom i antitezom u svakom slučaju, jer pesnik je kao pravi komunista, proživeo svoju dijalektiku do kraja.
Hikmet, član Turske komunističke partije (TKP) u Moskvu je došao na školovanje početkom dvadesetih godina i doživeo tu čast da kao student Radničkog univerziteta drži mrtvu stražu pored Lenjinovog kovčega. Taj žar revolucije zapaljen u SSSR-u, poneće sa sobom u svoju domovinu, gde će biti proganjan i zatvaran, ali veoma inspirativan generacijama mlađih Turaka koji su takođe sanjali bolje i pravednije društvo. Među tim momcima bio je i Ali Albajrak, koji jeste glavni lik ovog romana.
Ali Albajrak je uhapšen kao pitomac vojne škole, pošto je sa mladim Turcima, godine 1938. recitovao Hikmetove stihove. Na svet je došao kao plod kratkotrajne ljubavi jedne usvojene pašine ćerke i francuskog vojnika koji se silom prilika našao u Istambulu 1919. godine kao član posade u savezničkoj mornarici. Kada flota napusti Stambol, napustiće je i otac Ali Albajraka. Figuru muškog roditelja dečaku će uspešno zameniti pašin baštovan. A informaciju o svom francuskom poreklu i pravom ocu dobiće tek kad mu majka bude na samrtničkoj postelji.
U međuvremenu, Ali će postati komunista. Jedan od krivaca za to je svakako i revolucionarna poezija. Iluzija koju je ta umetnost stvarala u Alijevoj svesti, veoma brzo će se raspršiti kad se mladić bude domogao ruske prestonice. Videće da ljudi i dalje nisu jednaki, premda tople vode ima na svakoj česmi. Čak i na onim javnim.
Tu želju da pripada eliti, naš junak će ostvariti tako što će se priključiti tajnoj službi, budući da su u totalitarnim društvima tajne službe zapravo – elita.
Ali će pisati izveštaje za KGB i Štazi. Dobiće orden od Miše Volfa lično. Usput će pratiti Nazima Hikmeta, kad ovaj bude pobegao u Sovjetski Savez iz turskog zatvora. Biće mu prijatelj, šofer, saputnik i sunarodnik, a najdramatičnije od svega, biće potajno i zaljubljen u velikog pesnika, pošto je Ali Albarjak – homoseksualac.
Te izveštaje o Nazimu Hikmetu, mnogo godina nakon pesnikove smrti, a nedugo posle rušenja Berlinskog zida, u kafiću Dresler, Ali će predati izvesnom piscu, čiju podlogu za lik možemo poistovetiti sa romansiranom biografijom samog autora ove knjige, Nedima Gursela. Jer Gursel je već radio na biografiji Nazima Hikmeta. Napisao je knjigu o čuvenom Turčinu kome je Pablo Neruda slao poklone, koji je živeo u dači pored Borisa Pasternaka, za čiju slobodu su se za vreme boravka u turskom zatvoru zalagali Pablo Pikaso i Žan Pol Sartr.
Ono što će Ali, kao bivši agent Štazija, predati piscu u kafiću Dresler u Berlinu, u knjizi će biti objavljeno fontom pisaće mašine. I sadržaće, kao autentični dokument, nefiltriranu biografija pesnika.
Čitalac će moći da o poznatom i vrsnom umetniku, pročita nepoznate detalje koji ga nimalo ne čine vrsnim, već sasvim običnim. Možda čak ni to. Jer agent će Nazima Hikmeta predstaviti kao licemera, koji čas hvali, čas kudi Staljina u zavisnosti od situacije. Govoriće i o pesnikovoj čeznji za sinom Mehmetom i ženom Muneverom koje je morao ostaviti u Istambulu, dok će u isto vreme juriti za suknjama mladih Ruskinja. Izveštavaće nas kako je svojim stihovima Hikmet inspirisao mlade Turke da dižu bune, dok bi prema tim istim momcima u stvarnom životu bio distanciran… Opisaće i scenu kako se pesnik dosađuje na partijskim sastancima. Ili kako žali za Moskvom svoje mladosti, mnogo lepšom od Moskve prilagođene socijalističkom čoveku. Agent nam neće ostati dužan ni tajne kako pesnik izgleda bespomoćan kad se zaljubi u šezdesetoj godini. I kako neće imati ništa protiv da Služba ubedi tu ženu da se razvede od svoga supruga s kojim ima ćerku i uda za njega, Nazima Hikmeta.
Priča o poznatom pesniku je međutim samo površinski sloj knjige. Onaj dublji govori o smrti iluzije koja se takođe gradila na nečijoj krhkoj veličini. U tom dubljem sloju se ne govori o maestru, već o čitavom sistemu. Preciznije, knjiga svedoči o krahu komunističkog sistema u koga su nade polagali obespravljeni i siromašni ljudi širom sveta.
U trouglu između Istambula, Moskve i Berlina, tekao je život Ali Albarjaka koji je u taj sistem do kraja verovao, voleći više crvenu zastavu sa srpom i čekićem, nego crvenu zastavu sa polumesecom i zvezdom.
Ova knjiga, dakle, prati život komunističkog agenta tursko-francuskog porekla, kome se ceo život raspada nakon rušenja Berlinskog zida, pobede kapitalizma i neminovnog dolaska starosti. Bez porodice, sklon istom polu, zaljubljen u velikog pesnika koji mu, sklon lepšem polu, tu ljubav nije uzvratio, u samoći i bez nade, Ali troši poslednje dane svog života nalik Anđelu iz Vendersovog filma.
Godine koje su donele slom komunizma, učinile su potpuno skrajnutim agente sa istočne strane Zida. Berlin je grad-scena gde se ta tragedija videla pod jakim reflektorima. Ali Albajrak sreće svoje bivše kolege, te „stare puške“, kako sede po kafanama, piju pivo i prisećaju se prošlih vremena. Sad su građani moderne evropske države, ali potpuno beznačajni. Kao i Ali uostalom, budući da se njegova celokupna misija svela na to da izveštaj o Nazimu Hikmetu dostavi piscu koji će to umeti da ceni. Sve ostalo što ga može snaći jeste neki usputni snošaj. I smrt.
Čitav roman je ogrezao u dijalektiku. Pominje se i pesma o Heraklitu, ocu dijalektike. Glavna pozornica je Berlin. Tu je nekad živeo Hegel, koji je pomenutu filozofsku metodu doveo do usijanja. Tu je i Zid, kao protivrečnost između komunističkog Istoka i kapitalističkog Zapada. I sam naslov knjige je dijalektički: đavo i anđeo, dva Alijeva nadimka u različitim periodima života su teza i antiteza. Sinteza se može desiti samo u pojmu „komunista“.
Tragedija celog dela je što taj pojam, nakon tako krvave borbe – ostaje prazan. Bar za Alija kako ga pisac prikazuje ili secira pred našim očima. Međutim, ta vera u bolje društvo za junaka ne prestaje ni nakon poraza. On veruje da pravi komunizam ne može propasti, već samo onaj lažni, koji im je i podmetnut. Opisujući Alija i njemu slične pisac kaže:
„Tukli su ih, vređali, ubijali. Zatvarali ih i progonili. To su stare puške koje danas sede po strani i kažu: Da mogu, opet bih isto živeo.“
Roman je prepun lepih književnih etapa, pisan za ljubitelje istančanog stila. Recimo:
„Gete je u pravu. U Berlinu zima ne prestaje… Proživljeni dani se sabiraju i množe u jednom danu, i taj jedan dan se postepeno pretvara u čekanje. Međutim, desilo se šta se desilo, život je prošao, zapravo, više nema šta da se čeka… Pirane su napale i pojele njegov život, ostao je kostur… Dok hrče sklupčan u krevetu za dvoje, niko pored njega ne diše.“
Sećanja na Istambul su posebno lirska:
„Jutro, pogotovo u jesen, postepeno obasjava vodu. Dok se boja Bosfora menja od zelene u tirkiznu, od ljubičaste do tamnoplave i tamnozelene, talasi počinju da se njišu. Baš u tom trenutku galebovi prate prvi brod. Uranjaju u penu i izranjaju iz nje, mlatnu krilom o prozor i prođu. On se prepušta bojama prirode, nestaju aveti i prividi. Ribari se vraćaju iz lova, noćne ptice iz kafana. Glas mujezina koji zove na jutarnju molitvu odjekne u ostavi za čamac, a onda zaokupi prizemlje i njegove uši. Nepoznati zvuci priguše ezan… Stvari su na svom mestu, poznati svet je blizu toliko da se može opipati.“
Ili
„U tom brodovi zaplove Bosforom, a oblaci nebom. U baštama su ruže crvene kao krv, na drveću žuto lišće. Zemlja miriše na kišu, voda na alge…“
Divna su i poređenja. Jedno od lepših je gde se za jednu devojku kaže da je „bela i jedra kao krompiri iz istočne Pruske“.
Ovaj roman je značajan i zbog toga što nam govori o odnosu tri naroda, Rusima, Nemcima i Turcima, koji su kroz istoriju veoma uticali na sudbinu Balkana. Oni dele zajednički geopolitički prostor i ne kroje samo sudbinu našeg regiona, već i sudbinu cele Evrope. Ako pogledamo danas, ono što veže Nemačku i Tursku za Rusiju, više nije komunistička ideologija, već tokovi gasa. Turski tok i Severni tok su leva i desna ruka ruskog kapitalizama koji se ustoličio u Istočnoj Evropi. Na vrhu te piramide je čovek koji je doživeo poraz Sovjetskog Saveza i kao operativac KBG-a, vrbovao agente po Nemačkoj. Trenutno trči novu trku za staro mesto. I pobediće. Onako demokratski. Za koji dan… Njegovo ime je Vladimir Putin.
Predsedniku Rusije nemačka kancelarka Merkel ponekad pošalje omiljeno pivo da se seti starih dana provedenih u Službi na teritoriji njene države.
Predsedniku Rusije je najčuveniji američki državni sekretar Henri Kisindžer jednom prilikom rekao da je Rusija napravila grešku kada se povukla iz Istočne Nemačke.
Predsednik Rusije je „stara puška“, koja bi sigurno među sadašnjim gostima nemačkih pabova, prepoznala nekog pajtosa kome se život osipa u nostalgiji, izneverenim nadama i lošem probavnom traktu opterećenom kriglama piva.
Ono što se desilo sa Turskom u međuvremenu dodatno je udaljava od ideja za koje se borio Kemal Ataturk. Erdogan, slično Putinu, postaje sultan pred našim očima. Planira, ako je verovati novinskim izveštajima iz ozbiljnije štampe, da ponovo vrati arapsko pismo umesto latiničnog i da od sekularne države napravi religijsku.
Ne poštuje se sloboda govora, planira se vraćanje smrtne kazne, proteruju se turski intelektualci. Nekadašnju sudbinu Nazima Hikmeta danas deli Orhan Pamuk. Ili Nedim Gursel.
A gde smo u svemu tome mi? Verovatno u Evropi. Blizu Nemačke… S nadom da umesto Berlinskog zida, polarizovani svet u budućnosti ne bude delio neki Balkanski.
