Pad Slobodana Miloševića počeo je onog trenutka kad je izgubio lokalne izbore 1996. godine, a čiji će se rezultati, kao i dolazak Zorana Đinđića na mesto gradonačelnika Beograda potvrditi tek nakon višemesečnih protesta.
Imajući strah da ne prođe na isti način, jer je Beograd dugo važio za uporište građanske Srbije, najbolji student u istoriji pravnog fakulteta, Aleksandar Vučić, iskoristio je poziciju moći predsednika republike i krenuo u bitku koju nije smeo izgubiti.
Svi resursi državnog aparata su mu bili na raspolaganju. Ako se uz to dodaju ucene radnim mestima, strahovi od lokalnih siledžija, kupovina glasova za namirnice, Krstića uljudnog do gađenja i uhvaćenog u jutarnjem programu dok prelistava dnevnu štampu, podršku 3M: Marić – Mitrović – Merkelova, pasivnost domicilnog stanovništva umesto kojih su glasali instant Beograđani iz svih delova Srbije, plus Mile Dodik koji je potegao čak iz Laktaša… ubedljiva pobeda nije mogla izostati.
SNS je udružen sa klikom javnih i nestranačkih ličnosti osvojio 64 od 110 mandata. I sad ih bole uši. A Vučić može da odahne, jer neće proći kao Sloba.
S druge strane, opozicija se našla nedoraslom. Oko 170. 000 glasova dobile su liste koje su ostale ispod cenzusa. Među njima i one veoma prepoznatljive: DS, SRS, DSS, LDP, DJB-Dveri…
„Ne davimo Beograd“ i Beli su grupisali glasače umorene od mejnstrim likova. Oni koji su u Belom videli nešto novo i orginalno dovoljno su mladi da bi pamtili Nikolu Šećeroskog.
Ekipa iz „Ne davimo Beograd“ bila je na talasima nekadašnjeg Građanskog saveza, profesora Žarka Koraća, Čede Jovanovića… Onog Čede koji je dobijao bračne ponude, a ne ovog Čede svedenog na meru procenta primerenog žestokim pićima…
Ti ljudi su uvek oko cenzusa. I mogu sarađivati samo sa Demokratskom strankom na koju su, iz ko zna kojih sve razloga kivni isto toliko koliko i na desničare. Marketinški promašaj je što su u imenu organizacije imali glagol „daviti“. Bez obzira na negaciju istog. Pošto su bili prepoznatljivi po žutoj patki, a svoju priču su bazirali, između ostalog, oko gradnje „Beograda na vodi“ i rušenja u Hercegovačkoj, možda bi bolje bilo da su se zvali „Hercegovačka patka“. Jer baštine u sebi bunt koji je sa sobom doneo kultni bend iz Novog Sada („Pekinška patka“), a silni su koliko i ustanici iz Hercegovine („Nevesinjska puška“).
Međutim, ono što me je inspirisalo da pišem ovaj tekst sa ovoliko (nepotrebnim) uvodom i rekapitulacijom, jeste ono što se desilo post-festum, a tiče se drilovanja RTS-a, od strane Aleksandra Vučića.
Naime, u emisiji „UPITNIK“ autorke Olivere Jovićević, gde Vučić gostuje kad hoće i koliko hoće, i gde sam sebi postavlja pitanja i daje odgovore, desio se „incident“. Goran Vesić je u toj emisiji, kao Vučićev čovek, delio megdan sa Đilasom, Jovanovićem i Šutanovcem i kako smo obavešteni u međuvremenu, tehnička služba ga je opstruirala smanjivanjem tona. Gradski menadžer zbog toga nije mogao snagom svoga glasa da raskrinka Dva Dragana i jednog Čedomira. Ili samo dva Dragana. I eto tragedije niotkuda.
Kao što znate, RTS je vlasništvo građana Srbije. Nijedna vlast do sada nije uspela da Javni servis učini nezavisnim, a na šta su bili obavezni po standardu savremene demokratije i pravne države. Ako građani finansiraju RTS, onda novinari mogu slobodno da pitaju, da istražuju, da kritikuju… Kad se novinari finansiraju iz budžeta kojim upravlja vlada, onda mogu da budu samo statisti u sopstvenim emisijama. Razumljivo. Kad plaćate muziku, bez obzira sa čijim parama to radili, hoćete da čujete šta se vama sluša, a ne šta se muzičarima svira. Pa koga pesma pogodi – pogodi.
Vučić, dakle nije čuo Vesića. Neko je dirao ekvilajzere. I Vučić je pobesneo. Ili mu se Vesić prvo požalio, pa je Vučić odgledao reprizu, pa tek onda pobesneo. Možete li da zamislite kako se Vesić žali kroz plač Velikom Bratu i kaže: „SMANJILI SU MI TON.“
Ja, recimo, mogu. Mogu da i zamislim kako Vučić zatim lupi šakom od sto i ljuto drekne:
„NEĆU VIŠE DA GOSTUJEM NA RTS-u“, pa doda tišim glasom: „Ako moj čovek ne bude sedeo za miksetom.“
Kad je vrag odneo šalu, RTS je brže bolje angažovao stručnjake da provere je li ton Vesiću zaista bio smanjen ili ne. A Vesić je ne čekajući na sud veštaka – podneo tužbu protiv RTS-a.
RTS nekako podseća na žrtvu silovanja kojoj se preporučuje da se što pre zaljubi u svog silovatelja, ne bi li tako lakše podnela traumu. Jer nema se izbora. Ako bi opstanak Javnog servisa zavisio od svesti prosečnog građanina Srbije i njegovoj slobodnoj volji da odvoji neki keš za slobodu medija, onda silovanje ispade i dobra opcija.
Poenta je u sledećem: u Svetom Pismu se na jednom mestu kritikuje elita koja se formalno drži Zakona, a dušu gubi zbog licemerja. Ti ljudi, kako piše tamo: Cede komarca, a proždiru kamilu. Vučić je u toj ciljnoj grupi. Upotrebio je sva sredstva, i legalna i nelegalna, kako bi dobio izbore, a diže frku oko tona u „UPITNIKU“. Cedi, dakle, tonca, a proždire Srbiju.
Kad sve ovo jednog dana prođe i dođe Strašni sud, bilo da ga shvatite eshatološki ili kao sud istorije, Vučiću će se za kaznu oduzeti titula „najboljeg studenta u istoriji pravnog fakulteta“, budući je stečeno znanje zloupotrebio za stvaranje autokratskog društva, a ne na svekoliku polzu i stvranje trajnih vrednosti pravne države. Proričem!
I na kraju, imam ideju za izložbu video radova. Nek ostane samo na ideji, realizacija nije potrebna.
Dakle, na nekoliko ekrana bi išli isečci iz Dnevnika 2 u periodu od 2012. do danas. Na njima bi se prikazivao predsednik Vučić koji se uključuje LIVE u najudarnijem terminu RTS-a. Kako iz Srbije, tako i iz celog sveta. Negde između 19 i 32 i 19 i 45. Uslov je da svako uključivanje traje oko desetak minuta. Sigurno da takvog materijala ima u izobilju.
Ono što bi bio najveći problem jeste kako izvršiti selekciju klipova. Možda bi kriterijum mogao da se definiše kroz obraćanja u kome se konzumenti Dnevnika 2 obaveštavaju da se nešto desilo PRVI PUT U NOVIJOJ ISTORIJI SRBIJE. Eto, to može.
Možda bi uz svaki ekran išle slušalice, kako bi gledalac-slušalac pokazao ličnu inicijativu da čuje šta predsednik priča. Ili bi sve ekrane obskrbljavao samo jedan „istorijski govor“.
A možda bi najbolje bilo, u duhu slobode govora na RTS-u, da svi ekrani budu utišani.
