Izbori u pašaluku

Ne mogu tačno da se setim ko je autor čuvenog aformizma da ćemo u komunizmu svi živeti u Beogradu, ali evo, ta dosetka počinje polako da oslikava našu realnost i shodno tome, prestonički izbori postaju predmet brige svakog politički osvešćenog građanina Srbije. Čisto da taj građanin zna da živi u Beogradu i da je konačno došao komunizam.

Ako pak, „pooštrimo tezu“, kako je umeo da kaže moj profesor iz „Uvoda u filozofiju“, aforizam bi u toj dijalektičkoj odiseji mogao da glasi da ćemo u budućnosti svi živeti u Nemačkoj. Ili Americi. Ili Severnoj Koreji.

Možda i sad živimo u nekoj od tih država, samo još nismo obavešeni?

Ali zadržimo se na Nemačkoj. Na toj smo razini danas. Za dokaz, uzećemo nedavnu posetu Aleksandra Vučića Angli Merkel. Čuvena je kancelarka, nalik dobroj vili, dunula vetar u leđa predsedniku svih građana Srbije ne bi li lakše prepišao prolitičke protivnike na lokalnim izborima i osvojio što veći broj mandata u prestoničkom parlamentu. Možda Angela toga nije bila ni svesna, ali je dunula.

Vesić i Mali
Vesić i Mali (photo by telegraf.rs)

Ako izuzmemo Angelu i Aleksandra, SNS-a za sada nema dovoljno prepoznatljivu ličnost koja bi vodila prestonicu. I pored svih intelektualnih napora, ograničenih svakako, ali opet intelektualnih, ne uspevam bez pomoći Googla da se setim imena i prezimena nosioca liste vladajuće stranke na beogradskim izborima. Znam samo da je čovek lekar i direktor Tiršove. Malog i Vesića se sećam. Bili su kadrovi bivšeg režima, pa ih je dugovečnost na sceni učinila prepoznatljivim.

Jedno od imena koje je figuriralo za prvog čoveka prestonice bila je Irena Vujović. Trenutno vodi Savski venac. Završila je čuveni univerzitet „Džon Nezbit“. Ili prevedeno na srpski: Megatrend. Ponela je svojevremeno titulu najlepše narodne poslanice. Možda joj je to bila i otežavajuća okolnost. Ali pored gej premijerke, gradonačelnica-lutka bila bi još samo jedan sloj šminke na licu apsolutističke vlasti.

Nikola Selaković je takođe bio u igri. Vučić je izgleda procenio da mu je bivši ministar pravde korisniji kao šef kabineta. Lojalan, poslušan i marljiv, taj dečak iz sela Sjeništa, ispod Murtenice, ima u sebi još dovoljno Murtenice da bi bio prvi čovek Beograda. Nekako je sirov za gradonačelnika urbane metropole. Ta sirovost ne mora odmah da znači ništa loše. Evo, Nemanji Vidiću, kome je majka iz susednog sela (Negbina, prim. aut.) to je pomoglo da postane kapiten Mančester Junajteda. Mada ima nešto i do ličnosti, nije sve do Murtenice.

Vučić i Merkelova
Vučić i Merkelova (photo by koreni.rs)

SNS trenutno prolazi kroz krizu kadrova. Javne ličnosti koje su podržale ili su se našle na listi vladajuće stranke, a ima ih ko kusih pasa, nakon izbora baviće se isključivo svojim pređašnjim poslovima. Uz određene privilegije, naravno. Beograd će opet voditi neki Mali, Vesić ili u krajnjoj nuždi Angela Merkel.

A kako će glavni grad Srbije izgledati posle još jednog mandata iste ekipe, može samo da se pretpostavi. „Beograd na vodi“ neće biti završen, kao ni metro. Otvaraće se neke nove fontane, kitiće se najskuplje jelke, novogodišnja rasveta će stajati po ulicama pola godine, što će prestonicu činiti nalik sredovečnoj ženi, koja i posle dve decenije bračnog života odbija da skine venčanicu.

Beograd će biti u klimaksu. Prepoznatljiv po duhu koji se širi sa Pink televizije. Mesto jeftine zabave za bogate i bahate.

Obični Beograđani će u toj podeli plena biti nalik publici zaduženoj da se za sitnu lovu smeje banalnim i bajatim fazonima Lava Pajkića.

Ali nije sve ni do SNS-a. Ima nešto i u svetskom duhu, jer Srbija nije ostrvo na planeti Kripton.

A tu su i ostali kandidati…

Recimo Saša Antić iz SPS-a. Šta bi o tome čoveku moglo da se kaže, osim da je to Saša Antić iz SPS-a. Mogle bi da se pobroje neke njegove funkcije, ali i dalje bi to bio i ostao samo Saša Antić iz SPS-a.

Šapić, Đilas i Šutanovac
Šapić, Đilas i Šutanovac (photo by blic.rs)

Sve što može da se kaže za Sašu Antića važi i za Dragana Šutanovca. A ko je Šutanovac? Predsednik Demokratske stranke ili zet Miroslava Ilića? Šta Vam deluje ubedljivije. Meni, iskreno, ovo drugo, jer da nije Miroslava Ilića, Šutanovac bi bio Saša Antić.

Što se Đilasa tiče, iz njegove kampanje sam uspeo sa shvatim da mu je jedno od predizbornih obećanja da će grad Beograd, sa svoje strane, pomagati prosvetne radnike i medicinske sestre. U intervijuu „Blicu“ je rekao da je zaduženje građana Beograda oko 200 evra po glavi stanovnika, dok je taj isti građanin, ako ga posmatrate sad kao građanina cele Srbije zadužen 3000 evra. Po toj istoj glavi, samo iz drugog ugla. Pikaso fazon.

Između redova se može pročitati da Beograd trpi zbog Srbije.

E sad, Đilas, recimo hoće da nekom prosvetnom radniku u Beogradu podigne platu za 15 odsto iz budžeta grada, jer je zadužen samo 200 evra, dok mene, koji sam takođe prosveti radnik samo u provinciji i zadužen sam 3000 evra – ko šiša. Da ne upotrebim neku drugu reč neprimerenu prosvetnom radniku iz provincije.

Ono što se može zameriti Đilasu jeste da njega interesuje samo Beograd. Bio je 2012. godine u opticaju da bude premijer Srbije, ali ga je i tada interesovao samo Beograd. I Demokratska stranka na čije je čelo došao i sveo je ispod 10 posto. Pametnije bi bilo da je stranku još neko vreme ostavio Borisu Tadiću, koji bi je zatim mirno predao Bojanu Pajtiću, a kako ne bi došli do toga da na njenom čelu danas bude Dragan Šutanovac, a sutra, recimo, gromada veličine Balše Božovića.

Za prvog čoveka grada pliva i Aleksandar Šapić, najbolji vaterpolista svih vremena, doktor nauka, eks demokrata, sporedna uloga iz filma „Kad porastem biću Kengur“. Trenutno je predsednik najveće i najbogatije opštine u Srbiji – Novi Beograd, što ga recimo čini moćnijim od Mila Đukanovića, gospodara Crne Gore i Brda. Formalno, ne i suštinski, jer malo je ko na Balkanu moćniji od Mila Đukanovića, gospodara Crne Gore i Brda.

Šapić je neko ko bi zaista mogao, pojavom i titulom da bude prvi čovek prestonice. Kad kažem titulom, ne mislim na onu doktorsku, već sportsku. A kad može da upravlja Novim Beogradom, može i Starim. Njegov problem je što iza sebe nema stranku ili neku ideju oko koje bi se ljudi okupljali. Lako može ostati na čistini, što bi ga učinilo lakim plenom. U smislu da mu Vučić da podršku za mesto gradonačelnika, ali da ga posle, iskorišćenog za više ciljeve, potpuno devalvira. Jer Vučić to zna. I oseća na svojoj koži. Kad bude rešio kosovsko pitanje, potreba za njim će prestati dok se mastilo ne osuši na nekom od briselskih dokumenta.

Što se ostalih kandidata tiče, ne bih trošio prostor i vreme. Dovoljno je zamisliti samo šta će biti sa Belim Preletačevićem. Bez podrške kolega iz Mladenovca koji su ga i osmislili kao „projekat“, Luka M. je samo klovn amater, koji će uskoro i samom sebi postati teret.

Brak Radulovića i Obradovića je već viđen savez koji su ne tako davno sklopila dva barda srpske politike, a danas potpuno nebitni likovi Čeda Jovanović, svetski liberal i Vuk Drašković, čestiti Srbin.

Za gradonačelnika šeher Beograda trčaće i muftija Zukorlić sa svojom listom. To bi bilo šteta ne podržati.

Ali zašto je važno izaći na izbore? Zbog toga što su ljudi koji se ne bave politikom (svojim polisom – gradom državom), po definiciji Starih Grka – idioti. Ne kompletni idioti, kako je predsednik Vučić nazvao svoje saradnike koji su rušili po Hercegovačkoj, nego samo idioti. A zbog čega? Zbog toga što vlast postaje mnogo odgovornija, opreznija i obazrivija kad je veći broj ljudi zainteresovan za ono što se svih nas tiče. Tada je stepen korupcije manji, tada se pažljivije biraju ljude na odgovornim funkcijama, tada se racionalnije troši novac iz budžeta, tada profesori univerziteta imaju veće plate od tajnica trećerazrednih činovnika.

U prirodi je vlasti, kako nas uči filozof Žan Žak Ruso da se „ovekoveči i sužava“. Tako neosetno prelazimo u diktaturu po sistemu kuvane žabe. Ako vam je bitno da vlast strepi od vas, a ne vi od vlasti, potrebno je da se ta vlast češće menja i više kontroliše. To je civilizacijsko dostignuće.

Svaka vlast će s druge strane pokušavati običnim ljudima da zgadi ili obesmisli politiku. Serviraće se priča kako je politika kurva. Ili će se proturati teza da su svi političari isti.

Moja analiza gore pomenutih kandidata je i imala za cilj da pokaže kako su svi političari zaista isti, ali da to ništa ne umanjuje vrednost izbora kao političkog procesa. Jer političari nisu bogomdani. Mogu se i hvaliti i kuditi i opravdati i ismejati, ali po pravilu, postaju mnogo bolji i pitomiji kada narod zna da ih može, opijene sopstvenom veličinom i moći, smeniti običnom hemijskom olovkom na dan izbora.

Jer ako to ne bude radio olovkom, kad tad će morati drugim sredstvima. Nije potrebno da budete Hegel da bi to shvatili, dovoljno je samo da pročitate nekoliko lekcija iz istorije.

0 Comments

    Leave a Reply

    XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>