Negde pred Novu godinu sam kupio novi televizor. Grundig. Smart. Sto kubika, hiljadu konja, metar dijagonala.
Dobar televizor, međutim ima jednu falinku – za ove neke strane kanale moram uvek manuelno da uključim srpski titl. Tu falinku nisam ni pokušavao da rešim, iako znam šta je razlog, ali ne mogu sad da objašnjavam, jer bi onda ovo što pišem moralo da idu u kategoriju koja se bavi tehnologijom, a ne u kolumnu.
Elem, kanali na kojima moram da uključujem titl su uglavnom sa engleskog govornog područja. Iako sam engleski učio celo svoje školovanje i solidno se snalazim s njim, nekako mi lakše da pratim sa titlom. Pogotovo kad treba da vidim šta sve od začina i namirnica za koje nisam ni znao da postoje Džejmi Oliver stavlja u jelo koje se sprema za 15 minuta.
Na kablovskoj televiziji imam i par nekih ruskih kanala, ali za njih nema opcija da uključim titl, tako da njih ne gledam. A ruski sam učio samo u gimnaziji kao drugi strani jezik, pa se ne snalazim toliko dobro kao sa engleskim. To jest, ne snalazim se skoro uopšte, nažalost.
Još jedan strani jezik koji se pojavljuje na mojoj kablovskoj televiziji je hrvatski – njega sam takođe, na neki način, učio u sklopu srpsko-hrvatskog jezika dok sam išao u školu, pa njih mogu da pratim iako nema ponuđena opcija titla. (Nisam ni proveravao, možda i može da se uključi titl.)
Što se tiče hrvatskog, pretpostavljam da on nije problem za bilo koga sa ovih prostora. Čak i moja deca od 5 i 7.5 godina ga razumeju, a i jučerašnji tekst na Sovi je jednim delom napisan na hrvatskom.
Da hrvatski jezik svi u Srbiji odlično razumeju, svedoči i poseta predsednika Vučića Hrvatskom gospodarstvu ovih dana. Kao što ste mogli sami da vidite, naš predsednik i hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović su razgovarali bez pristustva prevodilaca, i odlično su se razumeli. S obzirom da naš predsednik tečno govori nekoliko stranih jezika (čini mi se da je čak i japanskog premijera pozdravio na tečnom japanskom jeziku) odsustvo prevodilaca ne znači ništa, ali to što predsjednici Kolindi također nije bio potreban prevodilac, govori u prilog ovoj mojoj tvrdnji.
Što se tiče ostalih jezika – ranije sam imao neki Eurosport na nemačkom jeziku, i njega sam povremeno pratio bez prevoda, ali mi i nije baš bio potreban da bih pratio fudbal na primer. Snooker koji je upravo taj kanal često prenosio sam izbegavao, jer ne znam pravila.
Ono što me je impresioniralo juče je da postoje i ljudi koji gledaju TV kanale i na jezicima koje ne razumeju. I to informativne. Tako na primer, potpredsednik Srpske napredne stranke Marko Đurić kaže da svaki dan pročita svu štampu na albanskom jeziku i pokrajinski, kako on to voli da kaže, dnevnik na albanskom jeziku. I sve to, po sopstvenom priznanju, sa poznavanjem samo nekoliko reči albanskog jezika.
Ne znam za vas, ali meni ovo što Đurić radi svaki dan izgleda jednako korisno kao da uzme da uči napamet telefonski imenik sa pozivnim brojem +383. Ukoliko zaista ima želju da prati štampu na albanskom jeziku, bilo bi dosta produktivnije da prvo nauči albanski jezik, ili da vreme koje potroši na praćenje štampe na jeziku koji ne razume iskoristi za nešto drugo – na primer za vođenje svog tviter naloga, za koji se od novca poreskih obveznika plaća milion dinara. Ne znam da li se plaća mesečno ili godišnje, ali nije ni bitno za ovo što sam vam ispričao.
Auf Wiedersehen!
