Čestiti i lepi

Sinoć sam, posle utakmice Real Madrid-PSŽ odgledao film reditelja Rajka Grlića i scenariste Ante Tomića „Ustav Republike Hrvatske“ (2016), kako bi danas, na dan državnosti Republike Srbije, uz jutarnju kafu, mogao da napišem kolumnu koja bi bila sinteza ključnih događaja iz ove i protekle sedmice.

Film je odličan. Ali ako volite i pratite rad pomenutih kulturnih djelatnika, onda je to i očekivano. Na poznatom ste terenu i osećate se ugodno, budući da vam je uvek drago sresti ljude čija vas umetnost opušta, nasmeje, a ujedno, kritički i suptilno, mnoga teška i mučna pitanja izbaci na površinu.

Siže je prost. Profesor ustava Vjekoslav Kralj živi u velikom stanu sa nepokretnim i ostarelim ocem. Ocu su amputirane obe noge i Vjekoslav vodi računa o tom, ispostaviće se, zaslužnom ustaši. Ali uz brigu, Vjekoslav svog oca i maltretira i prebacuje mu na lošem odgoju, budući da je profesor ustava i sin fašiste imao izrasti u pedera. Više i nego dovoljno za zaplet, a cela priča dobija na težini kad profesora trandžu na ulici sačekaju naelektrisani dečki i odvale ga od batina. Tako sjebanom, u pomoć mu priskače prva susjeda, inače medicinska sestra. Stvar počinje da se komplicira kad komšinka od profesor ustava zatraži protivuslugu koja bi se ogledala u tome da čovek od struke, kao što je profesor Vjekoslav Kralj, pomogne njenom suprugu, policajcu, bajkeru i, dozvolite, Srbinu, da položi stručni ispit. Ukratko, imamo s jedne strane profesora ustava koji je transvestit i latentni ustaša, a sa druge njegovog komšiju, bajkera, policajca i Srbina. Između njih dvojice i uobičajenih predrasuda stoji Ustav Republike Hrvatske u kojem su ugrađene sve napredne ideje i dostignuća evropske civilizacije: od rimskog prava, preko Engleske slavne i Francuske buržaoske revolucije, pa sve do povelja Ujedinjenih nacija…

Film sam gledao iz dva razloga. Prvi je svakako Nebojša Glogovac koji igra profesora Vjekoslava Kralja.

Glogovac
Glogovac

Taj čovek, čijem je sazrevanju od klinca do barda u perodu od svega dve decenije svedočila i moja generacija, napustio je ovaj svet u četrdeset devetoj godini života. Dovoljno mlad, jer je mogao još puno toga da da i publici i porodici, a opet dovoljno star, jer su ga nemilice trošili i talenat i tranzicija. Proživeo je svoj vek od Trebinja i Hercegovine, preko Opova i Pančeva do JDP-a i Aleje Velikana i ostavio dubok trag. Ožaljen je, čini mi se, više nego bilo koji umetnik koji nas je u poslednje vreme napustio.

Odgovor za toliku tugu zbog tog Hamleta u poznim četrdesetim dala je najbolje Olja Bećković u svojoj kolumni u „Blicu“, a pozivajući se na repliku Branke Katić iz filma „Ubistvo s predumišljajem“. Kad je Glogovac pita: „Zašto me voliš?“, Branka mu odgovara: „Jer si lep i čestit.“ Ta replika postaje u stvari univerzalni odgovor zašto je Glogovac bio omiljen u narodu.

Ako izuzmemo tu lepotu, kao subjektivnu kategoriju i u ovom slučaju primereniju ženskom sudu ili onima koji se kao žene osećaju, kod nas je izgleda biti „čestit“ umesto pravila postalo izuzetak. Glogovčeva smrt je u stvari artikulisala taj čudni osećaj nepravde, jer je narod, u međuvremenu, postao zasićen antitalentovanih mediokriteta i kadrova koji su na vreme shvatili da im je čestitost samo teret, a glavna vrlina „podobnost“ i „snalažljivost“. I „potraga za čovekom“, kako je to radio pre dve i po hiljade godina i Diogen iz Sinope sa sve fenjerom u ruci, u sred bela dana, ništa nije izgubila od svoje autentičnosti ni u 21 veku. Glogovac je u biti taj čovek koga je nekad tražio Diogen.

Evo i dokaza:

U retrospektivi inserata naleteo sam na scenu iz filma „Do koske“ (1996). Glogovac je kadar delio sa Lazarom Ristovskim. Ristovski je u to vreme, posle Kusturčinog „Podzemlja“ bio glumac evropskih razmera, a Glogovac tek klinac izašao sa akademije. Danas, kad je Ristovski izmenjao toliko partija, trudio se da bude blizak i ali i vrani, nazivao svoju publiku „mrsomudima“, zarad male koristi, njegovu vrednost je pojela inflacija. Ne glumačku, nego ljudsku. I takav kakav je, sad, možda i najbolje podseća na lika iz „Podzemlja“ Petra Poparu Crnog – izmanipulisanog od strane drugova (drugova u svakom smislu), a sve zbog svoje, da oprostite na izrazu – preterane kurčevitosti.

Za Glogovca pak važe oni stihovi od Crnjanskog iz „Lamenta nad Beogradom“, a glase:

Ti, međutim rasteš, uz zornjaču jasnu
Sa Avalom plavom, u daljini kao breg.
Ti treperiš i kad ovde zvezde gasnu
I topiš, ko Sunce, i led suza, i lanjski sneg.

Ivanović
Ivanović

Možda je tuga za Glogovcem pojačana i zbog toga što u skorije vreme nismo dovoljno ožalili čoveka sličnog njemu, a čija nas je smrt šokirala i paralisala, pa sad taj zakasneli sentiment ide i na njegov račun. Reč je o Oliveru Ivanoviću, koji je takođe bio, na svoj način „čestit i lep“ i za čiju smrt nismo bili pripremljeni, jer ga je za razliku od bolesti, ubio šaržer pun metaka.

Što se mene lično tiče, Glogovčeva smrt me nije toliko potresla. To je stvar navike. Umirali su ljudi koji su mi bili i biži i mlađi, a takođe čestiti i lepi. Od zvezda, kad sam bio tinejdžer, taj velšmerc sam prošao nakon odlaska Milana Mladenovića. Gledano zdravorazumski, Glogovac je imao samo godinu dana manje od Zorana Radmilovića kad mu je srce prestalo da radi. Ili Zorana Đinđića kad mu je metak prošao kroz srce. Nisu puno više imali ni Danilo Kiš ni Vlada Divljan. Ali sve mi se nakako čini da je tuga za Nebojišom Glogovcem, lepim protinim sinom, bila nekako najemotivnija i najčistija.

Drugi razlog zbog kojeg sam gledao film „Ustav Republike Hrvatske“ jeste nedavna poseta predsednika Srbije, Aleksandra Vučića, svojoj koleginici Kolindi Grabar Kitarović. Cilj posete je valjda neka relaksacija odnosa između, po svoj prilici najsličnija dva naroda na planeti koji se najviše međusobno mrze. U mladosti, kad su Kolinda i Aleksandar bili „čestiti i lepi“ zalagali su se za slične stvari, ali recipročno. Vučić je hteo da Srbija bude sve do Zagreba, a Kolinda verovatno da Hrvatska bude do Zemuna. Danas, kada su samo „čestiti“, jer je lepota prolazna, govore o saradnji i suradnji. Ne slažu se, ali se razumeju.

Kolinda i Vučić
Kolinda i Vučić

Dok je Vučić išao sa prijema na prijem, na zagrebačkim trgovima trajali su prosjedi. Vučića to nije puno doticalo. Nešto zbog toga što je demokrata, a nešto i zbog toga što su ga čuvali specijalci. Predsednik je u tom luskuzu, iza blindiranih stakala limuzine, mogao čak komotno da pročita i neki od transparenata upućenih njemu. Sadržinu jednog: „Konju odlazi“, u svom stilu, pomenuo je i na konferenciji za štampu.

Ali šalu na stranu, poseta je značajna i za Srbiju i za Hrvatsku. I opet nekako recipročno, najznačajna je za srpsku sirotinju i hrvatsku elitu. Evo i zašto:

Mitropolit zagrebačko-ljubljanski, gospodin Porfirije je to objasnio u jednom primeru. Nekim Srbima je Crkva, za Božić, donela veš-mašinu, ali je taj poklon, ispostaviće se, bio promašaj, pošto domaćinstvo nije imalo ni vodu, ni struju. Dakle, pričamo o Evropskoj uniji 2018. S druge strane, kad krenu opet trzavice i oštre reči na „visokom nivou“ između dva južnoslovenska plemena, ti ljudi će biti prvi na udaru očajnih i izmanipulisanih desničara, pošto će Vučiću moći samo da pljunu pod blindirani prozor. Dolazak predsednika iz matice za te Srbe će značiti da nisu zaboravljeni u nekoj dinarskoj ili slavonskoj vukojebini. Bar za kratko.

A zbog čega je poseta značajna za hrvatsku elitu? Ako izuzemo Jadransko more od koga, siguran sam danas više koristi imaju Nemci, nego same komšije, Hrvatska postaje slepo crevo Evrope. Zahvaljujući putovnicama i članstvom u EU, mladi Hrvati se lako zapošljavaju i odlaze trbuhom za kruhom. Čak je i Dubrovniku, kao svetskoj destinaciji, teško naći sezonske radnike. A celo zaleđe, koga su nekad uglavnom nastanjivali Srbi, posle „Oluje“ je ostalo skoro pa pusto. Povratnici su starci koji su došli samo da umru na svojim ognjištima. Bez vode i struje, jer tako su i ranije živeli.

Ulaskom u Evropsku Uniju, Hrvatska mora da igra po strogo definisanim pravilima. Ušli su glumeći zapadnjake i civilizaciju, bežeći glavom bez obzira od svoje balkanske prirode. I sad im na evropskom stolu, preostaju samo mrvice. S druge strane, Srbi nisu mogli u Evropu iz više razloga, a jedan od tih je što su, između ostalog i braća sa Turcima, Rusima i Kinezima. To je danas, kad Evropa postaje razjedinjena i stara, sa jasnim privilegijama po kojima su Hrvati na poslednjem mestu, za Srbiju šansa. Turska je investirala u Srbistan pet puta više novca nego u Bosnu, rusko tržište je lako dostupno, a Kinezi će graditi prugu Beograd-Budimpešta, pa će Zagreb nekako na tom novom kolodvoru svile ostati sputan. Hrvatske tvrtke i njihovi vlasnici tj. elita u tome vide deo kolča, jer na Zapadu su sva mesta odavno rezervisana.

0 Comments

Leave a Reply

XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>