Dođe ovako kraj godine, vreme da se osvrne čovek unazad, da još jednom pogleda i oceni šta nam je prethodna godina ostavila u amanet. I sve se čovek upinje da izvuče neke pozitivne stvari u ova smutna vremena. Nešto da donese tračak optimizma, da bude plamičak što nas vodi u ovu nastupajuću 2018. Al’ jok! U pogledu političkog života u Srbiji, meni se čini da je najbolji deo prethodne godine- taj da je prošla.

Na dnu njive! Svi znaju da nabiflaju brdo ovih naših narodnih mudrosti, ala mali broj ljudi izgleda ima potrebu da se bavi stvarnim značenjem ovih reči. Ono što nam se prethodne godine dešavalo, jedino ispravno bi bilo da se sagleda kroz prizmu najava političara. O strategijama i ciljevima najavljivanim da budu sprovedeni i ispunjeni. A u 2017, ušli smo sa vladom koja je imala “najduži ekspoze i istoriji srpskog parlamentarizma”, sa “istorijskim suficitom u državnom budžetu” koji će omogućiti “dinamični privredni rast, najveći u novijoj istoriji” (kad bi se šalili). Sa hapšenjem Haradinaja i pokretanjem postupka za ekstradiciju iz Francuske.

Izborni limbo

Već s početka se videlo  da se ovim najavama malo ko želi da ozbiljno baviti. Glavna tema prve polovine prethodne godine prošla je u najavi i pripremi predsedničkih izbora, a zatim i u “španskoj seriji” razrađenoj temi izbora naslednika Aleksandra Vučića na mestu premijera Vlade Republike Srbije. Jedni izbori završeni, drugi su se pojavili na pozornici da daju materijala za beskrajna razglabanja o spoljnim i unutrašnjim neprijateljima. I niže se pobeda za pobedom, za pobedom, za pobedom… Jedino što promiče, to je da sagledamo ko je ovde pobeđen. Na predsedničkim izborima, Vučić dobija 55% glasova u prvom krugu. OK, trebalo je da se SPS odrekne svoje namere da ima svog kandidata i da u prvom krugu podrži Vučića, da se na jednom mestu okupe i monarhisti i komunisti i socijaldemokrate i republikanci al’ 55%!!! Dođe AV do pobede u prvom krugu. Jedino što se iz ove cifre ne vidi koliko je to ljudi. A na izbore je izašlo ~54% upisanih u biračke spiskove. Oko ~9% dalo je svoj glas izmišljenom liku koji sebe naziva Beli Preletačević. Oko ~2% ljudi je na neki način poništilo svoj birački listić. Sve ovo vodi do zastrašujućeg zaključka da veru u politiku u ovoj državi, ima manje od polovine stanovništva. Ovih ~55% što ne učestvuju u političkom životu, to vam je otprilike glavni politički protivnik Aleksandra Vučića. Onih 25% (udeo u ukupnom biračkom telu) je standardna baza glasača koji će ovako ili onako, u bilo kojoj varijanti, glasati za opciju koju zastupa Aleksandar Vučić. Ja tu grupu nekako identifikujem kao ljude zarobljene u priči i mitovima ’90-ih i to nema izgleda da se u skorijoj budućnosti promeni. Ovih 55% trenutno je ubijeno u pojam i utopljeno u priče o „nečistoj politici“ i traženju „novih ljudi“ koji će da donesu prosperitet i boljitak. Na ovim drugim izborima na kojima je Aleksandar Vučić izvojevao još jednu „blistavu pobedu“, situacija je još gora. U pojedinim opštinama sa većinskim srpskim narodom na Kosovu, izlaznost je bivala u zoni ~30%, a malo gde je prelazila granicu od 40%. Drugim rečima, 70% ljudi ne veruje u demokratiju, ne shvata značaj izbora i ne vidi mogućnost da se izborima menja politički život.  Proklamovani protivnici na Kosovu su bili tzv. „Haradinajevi Srbi“. Malo čudna konstrukcija s obzirom da je lista koja je na izborima izvojevala pobedu, upravo sa tim istim Haradinajem, napravila postizbornu koaliciju i podržala ga u izboru za premijera Kosova. „Izdajnici“, „soroševci“ su neki od najčešćih atributa koji su pripisivani listi okupljenoj oko Olivera Ivanovića, a malo ko se u mejnstrim medijima trudio da napravi retrospektivu i da podseti da smo zbog Haradinaja, na početku godine, uveli sankcije Francuskoj (!?!) i da je zbog neizručenja Haradinaja po poternici Republike Srbije, spomenik zahvalnosti Republici Francuskoj na Kalemegdanu bio mesecima zavijem u crno. Anyway, prođoše još jedni izbori, „Aco, Srbine“ izvojeva još jednu pobedu, a već se najavljuju sledeći. A to su lokalni izbori u prestonici, a pominje se i mogućnost da bi mogli biti održani i parlamentarni izbori. Zbog „loše atmosfere“. Iako se o ovoj temi priča već više od pola godine, još uvek se ne zna kada će beogradski izbori biti održani. Ako se još uvek neko seća- AV je najavio smenu Siniše Malog skoro pre godinu dana. Da l’ zbog Savamale ili zbog prebijanja žene… mislim da se malo ko više seća. Toliko šuma se ubacuje u javni život da jedina svrha ovakvog delovanja može biti da se na svaki mogući način spreči diskusija o temama koje jesu važne za politički život u Srbiji. Ubijanje bilo kakve diskusije u Srbiji, na kraju je krunisano i usvajanjem budžeta za 2018. koji je usled opstrukcije vladajuće partije, prvi put u parlamentarnoj istoriji Evrope, usvojen bez bilo kakve smislene rasprave u Skupštini Srbije.

Blistave pobede

Pokušavam da ovih dana saslušam i predstavnike vlasti i da vidim čime oni misle da treba da se pohvale u prethodnoj godini i prva stvar koju pomenu je „blistava pobeda Aleksandra Vučića“. „Pobeda! Pobeda! Pobeda!“.  Niko da se pohvali razrešenjem situacije u Goši ili da pomene ulogu Vlade Republike Srbije u pregovorima između radnika i menadžmenta kragujevačkog Fijata.

Pominju, doduše, napredak na Doing Business listi u 2017, al’ malo ko uđe dublje u temu, pa da pomene da se u njoj ocenjuje samo stanje u glavnom gradu ili to da se ocenjuju samo usvojene zakonske norme bez analize kako i koliko se one sprovode u praksi.

Da li slučajno il’ namerno, uz doing business listu, propuštaju predstavnici vlasti da pomenu sjajno mesto na listi zemalja najboljih za život.

Fontana sa muzičkim urednikom , što preliva , najviši jarbol za zastavu (u najavi), najskuplja jelka. Migovi što ne lete, iliti najskuplji „poklon“ u istoriji poklona što dobismo od majčice Rusije. Ne pominju ni blistave „pobede“ protiv Makedonije, Bosne ili Hrvatske u regionalnoj politici. Dugačka je lista dostignuća što ih vlast ne istura u  vrh liste svojih pozitivnih dostignuća u prethodnoj godini. A morate priznati da jeste nezgodno podsetiti na svoja ranija obećanja u trenutku kada je moguće sagledati ih kroz prizmu rokova za ispunjenje datih tokom njihove najave.

Šibicar

Da se vratimo na tezu o sveprisutnom “šumu”. Ovolika količina gluposti, koja proističe od pripadnika vlasti, ima jedinu svrhu potrošiti vreme koje bi inače moglo biti upotrebljeno za analiziranje političkih učinaka vlasti po gore navedenom kriterijumu. Ako li se gde i pojavi višak vremena u javnom diskursu koji bi mogao da se iskoristi za neku smislenu raspravu ili se pojavi neki smisleni okvir za kritiku  vlasti, eto ih sufleri koji uleću sa strane da privuku pažnju i svetlo reflektora na sebe i još jednom radvodne i rasplinu započetu priču i utope svaki glas u opšteprisutni šum. Tetka iz Kanade. Sve u svemu, izgleda da ovde politika ne živi. Ovde imamo jednog glavnog šibicara i brdo kibicera koji uglas viču kako je sjajna partija i odlična prilika za zaradu, a u odsutnom momentu odvlače pažnju i omogućavaju glavnom igraču da mazne lopticu i da vam izvuče sve pare iz džepa.

Ostaje nada da bi ova naredna mogla nešto da promeni. Onaj tračak optimizma s početka priče, mogli bi biti nastupajuću beogradski izbori gde se procenjuje da bi mogla konačno da se okrnji trenutna hegemonija vlasti. Preuzimanje vlasti u Beogradu, opoziciji bi mogao konačno da omogući pristup minimalno potrebnoj količini resursa za smislenu borbu protiv režima i u ostatku Srbije. Moj optimizam nije na nešto visokom nivou. Ipak Vučić suviše dobro stoji nasuprot onih 55% što ih politika ne zanima. Što reće jedan misllilac sa Twittera, „Dok stojimo u Vučićevim govnima, mirišemo da l nam ostali kandidati smrde“.

U svakom slučaju, srećan vam bolji život koji je došao s početkom 2018!

“Ne lipši magarče do zelene trave”