Alfa Ziro je pobedio Stoukfiš. Tako bi glasila vest s početka ovog meseca koja nam donosi nešto novo u oblasti veštačke inteligencije. Naime, Alfa Ziro, (Firma Googl, izdvojeno odeljenje: DeepMind), jeste šahovski softver baziran na algoritmu čiji je osnovni kvalitet da samostalno uči. Kuriozitet je taj što je program za svega četiri sata samostalnog bubanja uspeo da pobedio Soukfiš koji je pre toga slovio za lidera među programima. Rezultat odigranih 100 mečeva iznosio je 28 pobeda za Alfu, dok su sve ostale partije završene remijem. Stoukfiš nije osetio slast pobede, ali oni koji se malo bolje razumeju u računare, kažu da nije do njega, kao softverskog programa, već da je do hardvera, pošto Googlova mašina ima više „konja“.
Šah, iako drevna igra, tek u dvadesetom veku doživeo je svoju punu afirmaciju. Prvaci sveta u ovoj mešavini sporta, umetnosti i nauke su neka vrsta modernih heroja. I svaki od tih prvaka bio je na svoj način specifičan.
Prvu polovinu 20. veka obeležio je dvoboj između Raula Kapablanke, romantičnog Kubanca i doktora hemije sa jedne strane i Aleksandra Aljehina, ruskog buržuja sklonog alkoholu i antisemitizmu. I „neprijatelju Sovjetskog Saveza“, što ga je, prema nekim teorijama, koštalo života (Hotel Estorijal, Portugalija 1946).
Posle Drugog svetskog rata, Sovjeti su u šahu bili dominantni. Bila je to državna strategija i šah se izučavao sa istom posvećenošću kao nuklearna fizika. Sovjetski velemajstori su, pored kosmonauta, bili nacionalne zvezde, jer se na taj način, tokom Hladnog rata, dokazivala i superiornost socijalističkog čoveka u odnosu na čoveka imperijalizma. A onda se pojavio Bobi Fišer…
Taj dečak, jevrejskog porekla, postao je najmlađi američki prvak i spremao se da ugrozi dominaciju Istoka. Politika je u sve to umešala prste i njegov meč sa Borisom Spaskim na Islandu, godine 1972. bio je mnogo više nego meč za prvaka sveta. Fišer je u tom sukobu bio antički heroj. Suviše osetljivog, mučila je i paranoja i jevrejsko poreklo i zli Rusi i Henri Kisindžer.
Prvu partiju je izgubio, na drugoj se nije pojavio, ali kad je Spaski izašao u susret njegovim zahtevima da igraju bez prisustva publike, Fišer je počeo da dobija. Šesta partija u Rejkjaviku, između ova dva titana, proglašena je za meč stoleća. Na kraju te partije, Spaski je ustao od stola i aplauzom pozdravio Fišerovu majstoriju. Rus je u tom meču bio nalik Hektoru koga je porazio brzonogi Ahil.
Meč između Spaskog i Fišera u zasenak je bacio jednog od najčudnijih likova u istoriji ove drevne igre. Reč je o Mađioničaru iz Rige, Mihailu Talju. Talj je bio prvak sveta u periodu od 1960. do 1961, a u istoriji šaha ostaće poznat kao beskompromisni napadač i najkreativniji igrač. Umro je u 55. godini života zbog problema sa bubrezima. Bio je slab prema cigaretama i votki. Istu strast je gajio i prema suprotnom polu. Sa Fišerom ima pozitivni skor, četiri pobede, dva poraza i pet remija. Poslednji meč je odigrao protiv Kasparova mesec dana pre svoje smrti. Izašao je iz bolnice i pobedio aktuelnog prvaka sveta u 17. poteza. Sasvim solidno je govorio srpski. Možda je zbog toga i umro na Vidovdan 1992. godine.
Ipak, za ovaj tekst su najbitnija dva bivša svetska prvaka: Gari Kasparov i Judit Polgar. Kasparov je u ovoj surovoj igri držao titulu najboljeg igrača punih 15 godina. Judit Polgar je najbolji igrač šaha svih vremena među lepšim polom, a opušteno se peglala i dobijala gore pomenutog Kasparova.
Judit je zanimljiva kao „projekat“. Njen otac, mađarski psiholog, imao je ideju da njegove ćerke Judit, Žuža i Sofija mogu postati prvaci sveta u bilo kom sportu, ako budu koristile metode učenja do kojih je on došao svojim istraživanjima. Od dece je napravio zamorčiće, a šah je izabrao zbog toga što je u njemu sve pošteno i eksplicitno. Nema laži, nema prevare. I uspeo je…
Kasparov je značajan po tome što je kao najbolji šahista među ljudima, sa te pozicije, prvi izgubio meč od mašine. U pitanju je bio „Deep Blue“, kompanije IBN. Broj kombinacija koji je mogao da procesuira tadašnji prvak sveta bili su te 1997. godine prevaziđeni od softvera koji je u sebi imao Blue. Pojavila se i teorija da je umesto računara poteze vukao stručni štab sastavljen od nekoliko velemajstora, što je i sam Kasparov podgrejavao.
Gari će tvrditi i da se za meč sa računarom nije pripremio ozbiljno kao što je to radio kad je igrao sa Karpovim ili Kramnikom. Pravdao se i tako što je govorio da je računar „hladan“. Živ čovek uvek može da bude predmet psihološke analize koja bi nas odvela do njegovih mana koje bi trebalo iskoristiti i vrlina kojih bi se trebalo čuvati. Računar, pak, sa druge strane table, niti se znoji, niti gricka nokte.
Ali koliko god da je Kasparov emotivno preživljavao taj poraz i pravdao se pobeda kompjuterskog softvera nad ljudskim mozgom bila je neminovna. Kasparov će u jednom interviju reći i da je godinama prikupljao šahovsku građu i tako pravio svoju arhivu. Te ispisane stranice u kojima su analizirane partije bile su za njega pravo blago i pomogle su mu da se dugo ustolični na tronu. Sad je sve to obesmišljeno. Svaki amater danas može da prati meč za svetskog prvaka i da zahvaljujući računaru vidi da li neki potezi šampiona i izazivača vodi pobedi ili porazu.
Razvoj šahovskog softvera je u godinama koje slede mogao samo da napreduje, ostavljajući daleko iza sebe „mašine od mesa“. Kapablanka je u jednoj simultanci izgubio od mladog Rusa i posle partije su obojica odgovarali na pitanja novinara. Jedno od tih pitanja je glasilo:
„Koliko možete da predvidite poteza unapred?“
Kapablanka je tvrdio da može destak, dok je mladi Rus odgovorio da može „samo jedan“ i svoje prethodnu misao nadogradio duhovitom opaskom: „ali taj potez je uvek onaj pravi.“
Danas ovo izgleda tako romantično. Zamislite samo broj mogućnosti koje može da predvidi tj. procesuira moćni računar. I koliko su ljudske sposobnosti prema tome smešne. Svaki potez, makar bio i pravi, guši se u moru mogućnosti koje mogu stići kao odgovor s druge strane.
Ispratio sam na Youtube kanalu svog omiljenog šahovskog demonstratora koji skoro svakog dana analizira zanimljive mečeve. Momak stučno objašnjava tok izabrane partije od otvaranja do završnice. Kad se stvar komplikuje ili lomi, onda obavezno ponudi i nekoliko opcija kojim je tok partije mogao da krene. Momak se, kao i Kapablanka, kreće u okviru ne većem od deset narednih poteza.
Potez damom koji je odigrao Fišer u šestoj partiji u Rejkjaviku, a čije posledice Spaski nije mogao da predvidi, pozdravljen je na kraju meča aplauzom tog istog Spaskog. Ni Hladni rat, ni surevnjivost protivnika za svetsku titulu nije ostavila Rusa ravnodušnim prema Bobijevoj bravuri. Moj administrator sa YT kanala, analizirajući partiju između Alfa Ziro-a i Stoukfiša, na potez Alfe, nema adekvatan odgovor kuda sve to vodi. Tačnije, vodi pobedi, samo što on nije u mogućnosti da „vidi“ i kako.
Prva partija između dva softverska programa koju je analizirao završena je u 117. potezu. Obojici „igrača“ su na kraju ostali sa po dve jake figure i par pešaka. Alfa je imala topa i lovca, a Stoukfiš lovaca i konja. I dva pešaka više. Ubrzo se desila egzekucije slabije mašine. Stoukfišovi pešaci su pojedeni kao jagode.
Odnos Alfa Ziro-a prema sopstvenim figurama je takođe bio bez emocija. Vrednosti, koji važe među ljudima i drugim softverima u slučaju Alfe ne važe. Gledajući lakoću s kojom žrtvuje jače figure, čovek stiče utisak da je Alfa komunista koji ne priznaje klasne razlike i anarhista koji ne bira načina da ubije kralja (šahmat). Na pamet mi pada priča vezana za Svetozara Gligorića koji je prema figurama imao emotivan odnos. Naš najpoznatiji velemajstor je u jednom interviju ispričao kako je za vreme bolesti sanjao da su mu u posetu došle šahovske figure. Zaista fantastična priča. Znojite se u groznici i pričate sa konjem. Šahovskim.
Ni praksa koja važi za otvaranje, da se sa jednom figurom ne igra više puta, takođe se ne poštuje, jer Alfa šeta svoju kraljicu po tabli kao po pisti.
Ono što je fascinantno jeste mogućnost da Alfa dovede Stoukfiša u takvu situaciju da kojom god figurom odigra, na gubitku je. Ili da ga blokira do te mere da može igrati samo jednom figurom, po jednoj liniji.
Administrator sa YTa je posle treće partije koju je predstavio publici, priznao da više neće analizirati mečeve softverskih programa. Prosto, čovek oseća napor i donekle besmisao. Kao da pristajete na trku sa avionom, dok od mlaznog pogona imate samo sopstvene noge. To vam nekako dođe kao da vas ne zanimaju utakmice najjačih liga, već biste radije uživali u zonskim takmičenjima koja su zadržala dimenziju ljudskosti i amaterizma. Pa makar se u bliskoj budućnosti ti amateri zvali Bobi Fišer i Miša Talj. Jer, dalekosežnost softverske borbe, administrator je objasnio tako što je rekao da to izgleda kao da igra Talj protiv Talja, samo deset puta jači nego orginal. A ko to može izdržati. Svim ljubiteljima šaha bi u goste dolazile figure u posetu i da nisu u groznici. Moj administrator je priznao da je počeo da džogira posle skoro pet godina. Verovatno se to psihološki odrazilo na potrebu da bude spreman pred budućnošću koja dolazi, a koja je svakako neizvesna.
Koje su krajnje konsekvence razvoja softverskog programa u okviru kompanije Google, teško je predvideti. Mogućnost da mašina uči samostalno ponovo obnavlja još uvek nezavršeni sukob između racionalizma i empirizma, započetog u 17. veku. Na jednoj strani su bili Dekart, Spinoza i Lajbnic, kontinentalci i racionalisti, a na drugoj Lok, Berkli i Hjum, empiristi i ostrvljani. Racionalisti su se zalagali za urođene ideje i razum kao stub saznanja. Empiristi su tvrdili da smo tabula rasa i da je iskustvo stub saznanja. Mašina koja ima moć da uči sama, projektovana je na Ostrvu. Da li to znači da je u teoriji saznanja ili epistemologiji, empirizam odneo pobedu?! Ili je adut racionalistima činjenica da iza svega mora stajati programer.
Ključno pitanje, koje se meni nameće jeste da li mašina može stići do toga da bude svesna da je mašina, kao što je čovek svestan da je čovek? Ili po Hegelovoj dijalektici: do samosvesti. Da li će onda moći i same, po svojoj volji, da se isključuju i uključuju? Kakav će biti njihov stav prema etici? Video sam da roboti vode političke debate i uče da kažu „ne“. Dovoljno da više ne budu roboti.
Oni koji se razumeju u softvere kažu da nema potrebe da se plašimo razvoja tehnologije. I Kasparov je održao predavanje na TED Talks-u gde je govorio da napredak može samo da nam koristi. Stručnjaci kažu da je veštačka inteligencija kao vatra i da od nas samih zavisi hoćemo li se opeći ili ogrejati. Ali da zavisi i od ljudi koji su pisali program. Ovaj za Alfa Ziro je dobar, jer je osnivač DeepMind-a, Demis Hassabis – šahovski majstor. Tačno je znao šta je trebalo njegovom čedu da bi bilo monstrum.
Alfa Ziro je kao projekat potvrdio ono što smo znali. Svaki proizvod zavisi pre svega od njegovog tvorca.
Drugo, najviše naučiš kad se boriš sam sa sobom. Alfi su kao inputi uneti šahovska pravila i cilj da se mora matirati protivnički kralj. Zatim je suočena sama sa sobom. I rezultat je bio fantastičan.
Naravno, znali smo i to, da nam je džaba potencijal, ako nam je hardver slab.
U ovom informatičkom svetu uloga učitelja bi trebalo da bude ravna ulozi programera. Potrebno je zadati cilj i pustiti učenike da sami dođu do njega. Kreativnost, kao i intuicija, pokazaće se, nije ništa više nego upornost da se istraje što duže u vežbanju i čestom ponavljanju. Ako Alfa odigra poteze koji ne možemo objasniti, iza nje ne stoji genijalnost, već teorija verovatnoće i surova statistika izgrađena na iskustvu ispravnog i pogrešnog poteza.
Na vreme treba shvatiti i značaj greške. To je samo nužni korak, kome su malograđani pripisali etičku dimenziju.
U biti, ne treba se plašiti da će nas u nekoj bliskoj budućnosti mašine razapeti, mada je strah od Frankenštajna ili Terminatora izvorni i ljudski. To je strah da nas ne uništi sopstveno delo.
Nekad smo verovali da u telvizoru žive mali ljudi ili da auto pokreću pigmeji ispod haube, pa smo preživeli. To što se pojavio novi softverski program za šah koji je doveo u pitanje poznate teorije i pravila drevne igre, i što je napravljen pomak u veštačkoj inteligenciji u Srbiji nije imalo većeg odjeka. Jer se u Srbiji odsustvo inteligencije ne oseća.
