Moja mama kaže za sebe da je Banaćanka. Ona to kaže zato što je rođena u Banatskom Karlovcu gde je i živela do svoje četrnaeste godine. Ja joj verujem zbog njene odmerenosti, tolerancije i autoriteta koji gradi svojom neverovatnom mirnoćom i ćutanjem. A ponajviše joj verujem jer je kao i svi Banaćani žrtva kolonizacije. Poznato je da su jedina briga Banaćanima bili kolonisti koji dolaze sa brda i narušavaju njihovu mirnu „ušorenu” svakodnevicu. Doduše, mojoj mami nisu smetali kolonosti. Nije joj smetalo to što joj je otac kolonizirao u Banat. Živeli su srećno u Banatu, u bogatoj nemačkoj kući, jedinoj koja je zidana od cigala. Često se u toj kući, najlepšoj u ulici, skrivala Sonja, prelepa komšinica, bežeći od svog ljubomornog muža. Malo je falilo da ponesem ime ove lepotice, ali je prevagnula majčinska briga da osim imena ne ponesem i njenu tužnu sudbinu. Međutim, kada je mama napunila četrnaest godina deda je odlučio da je vreme da se vrate u rodni kraj. Deda je odlučio da Banat ostavi Banaćanima, proda kuću i od tog novca kupi novi dom za svoju porodicu u centru Čačka. Čeznući za rodnim krajem, užurbano su spakovali sve kofere, ostavili za sobom žuta polja suncokreta i plodnu ravnicu i stigli u ulicu Ive Lole Ribara u Čačku. Znali su da ih tu nije čekao siguran posao ali su verovali da im nigde ne može biti teže da se snađu nego u “tuđini”. A tamo su se lepo snašli.
Umesto tople dobrodošlice, u rodnom gradu ih je čekalo razočaranje. U kuću koja je njima prodata uselila se porodica koja nije želela da izađe iz kuće bez obzira što kuća nije njihova. Nisu pomogle ni molbe moje nane, ni to što su znali da nana i deda moraju da izdržavaju dvoje dece bez posla i bez krova nad glavom. Tada su nastupile teške godine. Kako za nanu i dedu, tako i za porodicu koja je živela u ulici Ive Lole Ribara. Sin im se teško razboleo, pa su pomislili da ih je sustigla neka božja kazna i odlučili da od dede i nane otkupe kuću. Ipak, to je bilo dovoljno da kupe krov nad glavom, ali ne i da žive lepo. Nastupio je period nemaštine. Deda nije mogao dugo da se zaposli. Nije imalo novca čak ni za hranu. Moja mama je često od gladi padala u nesvest. A onda je jednog dana, nana dobila posao u “Slobodi”. Bila je presrećna. Nije mogla da dočeka svoju prvu platu. Od nje je kupila poklon mami. Njen prvi ručni sat. Da ukrasi tanku ručicu i usreći dečiju dušicu.
Danas, kad pomislim na moju mamu, vidim tu sićušnu devojčicu koja se podvrnutog rukava šepuri i pokazuje taj satić kao znak da će za njene ručice tek vreme doći. Te ručice su me dočekale na ovom svetu. One su me najlepše hranile – komadić iseckane piletine i komadić hleba bili su najslađi zalogaji. One su uveče pratile lekcije u srednjoškolskim knjigama i preslišavale me dok su umorni kapci padali nad njima. Krojile su i šile najmodernije komade garderobe koje sam nosila tokom fakulteta. Te ručice me nisu nikada udarile. Jer ruke su uvek iskrene, čak i kada lice laže. A ruke moje mame ne znaju za srdnju i bes. One govore samo jezikom ljubavi i topline. Sećam se jednog svog fakultetskog rodjendana. U torbi koju mi je mama poslala iz Čačka nalazila se hrana koju je spremila kako bih mogla da ugostim svoje prijatelje. Takođe mi je u torbi spremila i rođendanski poklon. Jedva sam čekala da stignem u stan i otvorim ga. Bila je to kesica u kojoj se nalazila ogrlica i divna poruka koje se i danas sećam: “Maco, svaki put kada staviš ovu ogrlicu, osetićeš da te to mamine ruke miluju”. To je najlepši poklon koji sam ikada dobila.
Kažu da će žena biti nežna supruga ukoliko je majka prema njoj bila nežna. Te 2014. ja sam svoju ruku “dala” najboljem mužu na svetu. Najveći deo zajedničkog vremena provodim mazeći ga. On uživa u tome. To nije moja zasluga. To mi je nasleđe od mame. Kao i mladež na desnoj ruci koji i ona ima, kao garant da su i moje ruke rođene samo za nežnost i ljubav.
Volim te mama, rukama.
by Slavica Adžić
