Još jedan ponedeljak u ambulanti izabranog pedijatra. Zakazani redovni sistematski pregledi i vakcinacije. Ulazi mama sa slatkim bebanom. Sistematski pregled sa godinu dana. Pregledan kao i obično. Saveti kao i obično. Pitanja, potpitanja, odgovori, objašnjenja. Smeh i priča sa bebanom. „A sad da popričamo o vakcini i idemo …“ ne dovrših rečenicu. „Ali doktorka, šta vi mislite, da li da malo sačekamo?“ E pa, ovako:
„Nema razloga da sačekamo.“ I počinjem da nabrajam: „ Dete nema povišenu temperaturu niti neku akutnu bolest, nema oslabljen imunitet, ne boluje od neke maligne bolesti ili HIV infekcije, ne prima citostatike niti druge slične lekove, ne dobija visoke doze sistemskih kortikosteroida (Urbazon i sl.) duže od 7 dana, nije bilo na zračnoj terapiji, nije primalo krv niti bilo na eksangvinotransfuziji („zameni krvi“) poslednja 3-4 meseca, nije alergično na jaje, na neomicin. Takođe nije imalo febrilne konvulzije, a i da je imalo, moglo bi da primi vakcinu uz oprez od mogućnosti njihove pojave pri povišenoj temperaturi koja se može javiti nakon vakcinacije. Nema poremećaj zgrušavanja krvi da bi zahtevalo nadzor. Dete normalno raste i razvija se i treba da primi MMR vakcinu kao i sve druge vakcine koje je primilo do sada.“
Mama nastavlja:“ Ali, znate, rekli su mi da treba da sačekam da progovori, postoji mogućnost za autizam… “
„Ko Vam je rekao?“
„Moja rođaka iz Beograda..“
„A ona je pedijatar, lekar?“
„Ma ne, predaje na Megatrendu…“
„Aaaa..“
Para na uši, što bi rekao jedan moj cenjeni profesor, a pošto ja nisam dr Haus i nemam sve vreme ovog sveta za ovog jednog malog bebana pošto me nestrpljivo čeka još njih troje za sistematski pregled i ko zna koliko u bolesnom delu, skratih priču i umirih majku uz dodatna objašenjenja, i da MMR i autizam nemaju nikakve veze jedno sa drugim, i da svoje dete treba da vakciniše. I moje dete je vakcinisano, i deca mojih kolega, i ti argumenti su zaista bili dovoljni u ovom slučaju. Ali u nekim verovatno ne bi.
A zašto? Da li zato što su mnogi koji nemaju nikakvo medicinsko obrazovanje dali sebi za pravo da komentarišu i daju savete o nečemu o čemu smo mi pedijatri učili i učili i još uvek učimo ili zato što mi pedijatri nismo dovoljno glasni i nešto slabo reagujemo na komentare i savete Karleuše i njoj sličnih? Ili su i neki od nas počeli da sumnjaju u sve i svašta, pa i u neoborive istine i dokaze i sve ono što smo tokom studija i specijalizacije učili, a kasnije na nebrojenim seminarima i edukacijama ponavljali, obrazlagali i saznavali. Ne znam. A istine su sledeće:
Vakcinacija je jedno od najznačajnijih medicinskih otkrića. Doprinela je istrebljenju velikih boginja i značajno smanjila obolevanje i umiranje od mnogih zaraznih bolesti poput dečje paralize, difterije, velikog kašlja, malih boginja, … Od velikih boginja je tokom 20. veka u svetu umrlo između 300 i 500 miliona ljudi, u Srbiji 1909. godine 5735. Poslednja epidemija u Srbiji i Evropi bila je 1972. godine kada je bilo zaraženo 175 ljudi a umrlo 35. Tada je vakcinacija celokupnog stanovništva SFRJ sprovedena za 2 nedelje i epidemija je zaustavljena. Poslednji slučaj je registrovan 1977. godine u Somaliji!
Poslednji put dečja paraliza je dijagnostikovana u Srbiji 2002. godine, difterija 1976. a novorođenački tetanus 1982. godine! Zahvaljujući dobro sprovođenoj vakcinaciji!
Obolevanje od velikog kašlja, zaušaka, malih boginja i rubeole je u periodu od 2010. do 2014. godine sa prosečnom incidencom ispod 1 na 100000. (P.Kon – Imunizacija dece – temelj narodnog zdravlja, Treći kongres UPPS 2016.godine). Zahvaljujući dobro sprovođenoj vakcinaciji!
Nešto o malim boginjama, zauškama i crvenki tj. rubeoli:
Male boginje su jedna od najzaraznijih virusnih bolesti. Bolest se prenosi kapljičnim putem ili direktnim kontaktom sa zaraženom osobom. Inkubacija je obično od 10 do 12 dana, a bolest karakteriše: temperatura, malaksalost, crvene i suzne oči, curenje iz nosa, kašalj i karekteristična crvena ospa. Redak hemoragični oblik bolesti počinje visokom temperaturom, poremećajem svesti, konvulzijama, nekad i komom i obično se završava smrću. Komplikacije bolesti sa težom kliničkom slikom su najčešće kod mlađih od pet i starijih od 20 godina. Pad imuniteta posle bolesti može da traje nekoliko nedelja i razlog je povećane osetljivosti na druge infekcije.
Komplikacije koje mogu nastati usled obolevanja od malih boginja su: Najčešće upala srednjeg uva i upala pluća, ređe zapaljenje srčanog mišića i mozga, sekundarne bakterijske infekcije. Zapaljenje mozga se javlja kod 1:1000 obolelih. Retka komplikacija subakutni sklerozirajući panencefalitis se može javiti i nekoliko godina kasnije.
Vakcina protiv malih boginja se kod nas primenjuje od 1971. godine i zahvaljujući tome bolest se poslednjih godina registrovala kod pojedinačnih slučajeva ili u manjim epidemijama uglavnom u populaciji koja je nevakcinisana.
Zauške su bolest koju izaziva mumps virus, a prenosi se kapljičnim putem i kontaktom sa pljuvačkom inficirane osobe. Inkubacija iznosi od 12 do 25 dana. Oboljenje je praćeno temperaturom, otokom i bolom jedne ili više pljuvačnih žlezda. Moguće komplikacije su zapaljenje polnih žlezda koje kod trećine dovodi do propadanja testisa i problema sa sterilitetom, aseptički meningitis, encefalitis, gluvoća. Imunitet nakon obolevanja je doživotan. Bolest se najčešće javlja kod dece u uzrastu 5-9 godina, mada mogu da obolevaju i adolescenti i odrasli. Vakcinacija se kod nas sprovodi od 1981. godine. Više od 95% vakcinisanih razvija imunitet koji je dugotrajan, a verovatno i doživotan.
Crvenka ili Rubeola je akutna virusna bolest koja se prenosi kapljicama i u direktnom kontaktu sa sekretom iz nosa i ždrela inficiranih osoba. Simptomi bolesti su blagi i kod dece i kod odraslih, a 25-50% inficiranih nema simptome. Inkubacija iznosi obično 14-23 dana, nakon čega dolazi do pojave lako povišene temperature, malaksalosti, ospe i uvećanja određenih limfnih žlezda. Ospa je bleđa i nije u slivenoj formi kao kod malih boginja.
Infekcija virusom rubeole tokom trudnoće može zahvatati sve organe ploda i izazvati pobačaj, urođene anomalije ili mrtvoređenost. Ako do infekcije dođe kod trudnica tokom prvih 11 nedelja trudnoće kod više od 90% fetusa javiće se teški defekti koji se označavaju kao kongenitalni rubela sindrom (KRS) koji može dovesti do trajnih malformacija (npr. gluvoća, defekti mozga, urođene srčane mane, katarakta) ili kasnih manifestacija (npr. šećerna bolest, zapaljenja štitne žlezde, autizam). Oštećenje sluha se javlja u 70-90% slučajeva i u 50% dece to je jedini znak KRS.
Zato je osnovni cilj vakcinacije protiv rubeole prevencija kongenitalnog rubela sindroma. Vakcina se kod nas primenjuje od 1993. godine.
Nešto o MMR vakcini:
MMR vakcina je kombinovana živa virusna vakcina koja se sastoji od oslabljenih virusa uzročnika malih boginja (morbila), zaušaka (parotitisa) i crvenke (rubeole). U ovom obliku se u Srbiji primenjuje od 1994. godine.
Vakcinacija protiv malih boginja, zaušaka i crvenke – rubeole sprovodi se kod dece od navršenih 12 meseci života, a najkasnije do navršenih 15 meseci života. Ako se iz bilo kojih razloga osim trajnih kontraindikacija vakcinacija ne sprovede u predviđenom roku, dete će se vakcinisati do navršenih 14 godina života.
Revakcinacija protiv malih boginja, zaušaka i crvenke sprovodi se redovno do navršenih sedam godina života, odnosno pre upisa u prvi razred osnovne škole, jednom dozom MMR vakcine.
Neželjena dejstva nakon primene MMR vakcine su najčešće crvenilo i bol na mestu primene i povišena telesna temperatura i mogu se javiti od 7 do 10 dana nakon primljene vakcine. Može da se javi i ospa na koži, otok očnih kapaka i konjuktivitis, ponekad i uvećanje limfnih čvorića na vratu i pljuvačnih žlezda. Ovi simptomi traju nekoliko dana (nekad i duže), prolazni su i bez posedica i prođu bez primene bilo kakve terapije. Retko (1:10000) se mogu javiti febrilne konvulzije i neuobičajen plač. Izuzetno retko se nakon vakcinacije mogu javiti teške alergjske reakcije i poremećaji nervnog sistema, encefalitis koji je prijavljivan sa učestalošću ispod 1 na 10 miliona doza. Rizik od pojave encefalitisa nakon primene vakcine je daleko ispod rizika od encefalitisa koji se može javiti nakon prirodne infekcije i to kod morbila: 1 na 1000 do 2000 slučajeva; zauške: 2-4 na 1000 slučajeva; rubela: približno 1 na 6000 slučajeva.
Ova vakcina dovedena je u vezu sa autizmom nakon jedne studije Endrua Vejkfilda objavljene u časopisu The Lancet 1988. godine. Ubrzo se ispostavilo da je Vejkfild zbog finansijske koristi manipulisao podacima i da je zaključak studije lažiran i netačan. The Lancet je kasnije povukao taj članak, a uredništvo je objavilo da je bilo prevareno. Vejkfildu je zabranjeno da se bavi medicinom u Velikoj Britaniji.
Zbog ovih dešavanja, veliki broj istraživača u različitim delovima sveta je vršio ispitivanje postojanja veze između autizma i MMR vakcine, ali do danas ta veza nijednom nije potvrđena (Taylor, Makel, Dales, Madsen i Vestergaard i dr.). Jedino što povezuje MMR vakcinu i autizam je vreme – MMR vakcina se daje sa navršenih godinu dana, autizam kod deteta roditelji najčešće primete u drugoj godini života. Iako obuhvat vakcinacijom MMR opada poslednjih godina, broj obolelih od autizma i dalje raste, ima ga i kod dece koja nisu vakcinisana.
U vakcini MMR nema jedinjenja žive.
Nа tеritоriјi Rеpubliке Srbiје оd pоčеtка оktоbrа 2017. gоdinе rеgistrоvаnо је uкupnо dеvеt pоtvrđеnih slučајеvа mаlih bоginjа.
I posle svega pitam se da li se pojedini roditelji toliko dvoume i razmišljaju o posledicama i neželjenim dejstvima kada sami uzimaju antibiotike i ”uključuju“ ih svojoj deci ili im na primer daju mobilini telefon i tablet u ruke i pre prvog rođendana! A oni su mnogo štetniji od vakcina!
Autor teksta je dr Sanja Vranić, specijalista pedijatrije
Izvori:
www.batut.org.rs
www.mojpedijatar.co.rs
http://www.zdravlje.org.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=99&Itemid=211
