kome treba objašnjavati, tom obično ne vredi
kome vredi, tom obično i ne treba

Nemam predstavu ko je tvorac ove krilatice al’ u ispravnost tvrdnje sadržane u njoj imao sam prilike više puta da se uverim. Pa i prethodnih dana, okolo godišnjice 5. oktobra koji je onako zgodan povod da raznorazni “slučajevi” pokušaju da konstruišu raznorazne racionalizacije svojih promašenih života. Da gubitnici 90-ih pokušaju da relativizuju svoj poraz. Da u promašenim prilikama od 2000-te pa do danas, traže dokaz da je 5. oktobar nekakva prevara i da nikada nije trebao da se desi. Ni 17 godina njima nije dovoljno da sami skontaju. Da li trošiti vreme i objašnjavati im ili… A ne mogu biti dalje od istine. Prva greška koji ljudi prave je sagledavanje 5. oktobra kroz prizmu događaja koji su se zbili posle njega. Ne ide. Glupo je. Kritikovati proboj Solunskog fronta zbog neuspeha i raspada Jugoslavije? 5. oktobar je jedino moguće ispravno sagledati u svetlu događaja koji su mu prethodili. Taj dan je kruna borbe protiv jednog totalitarnog, nedemokratskog, nesposobnog i nakaradnog režima. 5. oktobar nije dan revolucije – tog dana nije došlo do svrgavanja nekoga sa vlasti. Rušenje nakaradne vlasti Slobodana Miloševića desilo se desetak dana pre toga. 24. septembra 2000. Na izborima, Milošević je pobeđen olovkom, kako i dolikuje. 5. oktobar je bio samo čin odbrane te pobede. Ništa drugo. I bio je ektremno uspešan. Glavni cilj, priznavanje izborne volje građana iskazane na problematičnim izborima je postignut u jednom danu, efikasno i mirno. Niko nije stradao, organizatori su uspeli protest koji je trajao ceo dan i noć da zadrže u civilizovanim okvirima i u granicama onoga što bi se moglo nazvati miran protest.

U svetlu toga da je istog dana blokirano pola Srbije, da su na ulice Beograda izvedeni pripadnici specijalnih jedinica MUP-a sa napunjenim oružjem, da su ispred Beograda okupljani tenkovi sa idejom da brane vlast Slobodana Miloševića, da je ispred skupštine prosuto tolko suzavca da se mogao osetiti u vazduhu danima posle protesta, incidenti sa požarima u Skupštini i RTS-u se definitivno mogu okarakterisati kao minorni. Ko želi da vidi šta znači nekontrolisana (i što se mene tiče neželjena) eskalacija ovakvih događaja, treba da gugla malo o događajima koji su pratili svrgavanje komunističkog režima u Rumuniji (važi za ove mlađe i za starije selektivnog pamćenja). A, s obzirom na taktiku delovanja ovdašnjih tajnih službi, za mene je otvoreno pitanje ko je bio izazivač ovih incidenata. Definitivno nisu sprovedeni kao deo prethodno pripremljenih planova organizatora protesta.

E sad malo obraćanja onima što im je 5. oktobar kriv za sve i što osećaju grižu savesti što su bili deo istog pokreta. Par teza pa nek zaključke o svojim tvrdnjama izvlače sami.

  • Malo je tupavo očekivati da jedan dan može da reši sve probleme jedne duboko sjebane države
  • Demokratija je proces koji traje. Nema finalnog rešenja
  • Demokratija ne funkcioniše ako ne učestvuješ
  • Ne postoji neka nova vlast koju treba da prepoznamo i izaberemo i ona dođe i reši sve probleme. Preko noći da osvanemo u Nemačkoj. To – neće da se desi. Da bi neko (buduća vlast) znao da radi svoj posao, neophodno je (između ostalog) da je (1) obučen (školovan) za obavljanje tog posla i da ima (2) prethodnog pozitivnog iskustva u obavljanju poverene funkcije. Nama školovani odlaze, mesta im zauzimaju oni koji su završili studije u sumnjivim ustanovama u privatnom vlasništvu a prilike da rade i stiču iskustvo u uređenom sistemu u kome većina činilaca ima znanja i iskustva u obavljanju svog posla nije bilo. Jedina opcija koju imamo je da izaberemo neke koji su malo bolji od postojećih. Ili imaju više volje da ispravno obavljaju svoju funkciju. Koji politiku ne shvataju kao šibicarenje ili misle da je ispravan način vođenja i spoljne i unutrašnje politike smišljanje đilkoških prozivki, smeštanje, podmetanje… Pa mic po mic, za par decenija, biće bolje. Jeseni 2000. izabrali smo bolje od prethodnih. Posle nekog vremena došlo vreme razočaranja. Što zbog objektivnih razloga, što zbog onoga što bi se mogao nazvati neuspešni menadžment očekivanja – ja sam sklon da verujem da je ovo potonje glavni problem u nas Srba. I tako dođe proleće 2012, gde izabrasmo gore od prethodnih.

I što se tiče tekovina 5. oktobra… Taj dan je imao funkciju odbrane izbornih rezultata. Ko ne vidi razliku između preuzimanja vlasti oktobra 2000. i maja 2012., džaba mu objašnjavati. Od toga da je za priznavanje izbornih rezultata bilo potrebno da se digne kuka i motika, da par stotina hiljada ljudi krene prema Beogradu i okupi se ispred Skupštine, došlo se do toga da se vlast predaje rukovanjem u kabinetu. Pa smo opet krenuli u suprotnom smeru te se došlo do toga da se ljudi ucenjuju da pređu u SNS, da se na nekoliko mesta lokalna vlast prekraja mimo izborne volje pa i do toga da danas opet veliki broj ljudi misli da su izbori pogrešan način menjanja vlasti i ubeđenosti da ovi na vlasti, neće prezati od bilo čega kako bi sprečili promenu postojećeg režima. I ja imam jak osećaj da je to glavni pokretač koji stoji iza svih ovih pokušaja da se baci senka na 5. Oktobar – bude li potrebe za time, da se ljudi obeshrabre da brane izborne rezultate na isti onaj način kako su to nekada radili.

I još samo komentar na jednu tezu… nema baš eksplicitnu vezu sa temom al’ se nekako preplilće sa njom. Nekako, mnogi ljudi koji pokušavaju da plasiraju doktrinu za budućnost, često posežu za krilaticom koja se često kod nas uzima kao jedna univerzalna mudrost i istina. Tvrdnja da “Onaj koji se odriče svoje prošlosti nestaje” jednostavno nije tačna – jedan od osnovnih postulata života koji je iskorišćen da bi se napravio ovaj nekaradni konstrukt je da “Onaj koji se ne prilagodi nestaje”. Džaba ti sva logika kad je zasnivaš na pogrešnoj premisi.