ПЕСНИЧКИ ПОКУШАЈИ
Увек сам се дивио песницима
Они су за мене хероји
Када сам био млад
Желео сам
Да и ја постанем песник
Замишљао сам
Како неко моје стихове
Узвикује са барикада
Или их девојци рецитује
Заљубљени младић
И ништа од тога
Покушао сам
И одустао
Можда је то и зато
Што сам заправо
Само желео
Да будем главни у друштву
И
Да се нека девојка
Заљуби у мене
Али
Пре неког времена
Док сам читао Енеса Халиловића
И Милену Марковић
И Радојицу Перишића
Помислих
Да покушам и ја
Нешто да напишем
Ако испадне добро
Бићу главни у друштву
И
Надежда ће се
Још више
Заљубити у мене
ТЕЗГА СА КЊИГАМА
У Београду
Преко пута Југословенског драмског позоришта
Налазе се тезге са половним књигама
Има занимљивих наслова
И издања из разних времена
Размишљам
Ко су људи који распродају
Своје кућне библиотеке
Питам продавца
Имате ли нешто од поезије?
Немамо ништа
Каже
Зар поезију нико не купује?
Не
Поезију нико не продаје
ПОСЕТА РУСИЈИ
Док стојимо у чуду
Пред црквама шареним
И ходамо
Трговима цветним
Немој се заљубити
У девојче
Са хаљином лепршавом
Ми се
Из свог села женимо
Сине
Нагледаћемо се боја
И наслушати песама
Из гласова нежних
И оних
Од хорова громких
Целиваћемо брдо ово
На ком изгинуше хиљаде
И поље оно
На ком је остао милион
И кад се вратимо
Нисмо се растали
С Матушком Светом
Небо је наш
Заједнички дом
РАДОЈИЦА ПЕРИШИЋ
Мој друг Радојица
Вешт је за разне ствари
Пече ракију
Гаји зечеве
И свашта нешто ради
По занимању је лекар
И људи га поштују
Народ иначе поштује
Те лекаре
А мене су они увек
Подсећали на мајсторе
Механичаре људскoг тела
Када се покварим
Одем код лекара
И он ме поправи
Када сам чуо да пише поезију
Знао сам да ће бити добра
Као што му је добра и ракија
А и добре зечетине сам се
Најео код њега
А када ми је поклонио
Прву збирку
Видех да је
За поезију мајстор
Механичар људске душе
ТИЦА
Мој друг Небојша
Кога смо звали Тица
Најдаровитији је човек кога знам
Писао је песме и приче
Свирао и певао
Лепо цртао
Смишљао да сними филм
И познавао свакакве науке
Превише и за људски мозак
А камо ли за тичју памет
Ретко долази у родни крај
Али када дође увек ме пита:
Што сте посекли оно дрво?
Само сечете а ни једно да посадите!
Изгрди ме као да сам ја крив
Стварно
Градске власти се смењују
И свака посече неко дрво
Вероватно
Већина пролазника
Не примети
А ја се увек запитам:
Шта ће рећи тице?
Њима је дрвеће важно
СЕТВА
Седео сам са пријатељима
Паметним и књишким људима
Што би рекао Џони Штулић
И пили смо пиво
Богдан Филиповић
Психолог
Прича нам своје амбициозне планове
Хоће да сеје хељду
И то пет хектара
Иван Гујаничић
Професор француског
Љубитељ прозе
И лепих уметности
Каже:
Да није много куме
За почетак
А и најбоље је
Обрађивати своју земљу
Не волим када се узима у закуп
Ја дадох бесплатан савет:
Треба некад ићи и главом кроз зид
А и волим крупне подухвате
Срећко Гујаничић
Професор филозофије и писац
Подржа ме цитирајући владику Теодосија
Који је негде рекао
Да је мудрост у претеривању
Што је супротно од Аристотела који је сматрао
Да је врлина у средини, никако у крајностима
Иван се осврну и подсети нас
На Рафаелову слику
На којој Платон показује у небо
А Аристотел ка земљи
Богдан објасни да њега заправо мотивише чињеница
Да од десет врхунских математичара
Осморица буде хоспитализовано на психијатрији
Јер се изгубе у апстракцијама
А и посао психолога је виртуелан
И да му је потребно да оствари
Физички додир са земљом
Уз то сматра да српска земља треба да се оре
Чија год да је
Колико је само добрих разлога
Да се посеје хељда
И попије пиво
НОВАК ЂОКОВИЋ
Када је Ноле
Освојио Вимблдон
И постао први на свету
На тргу у Београду
Су организовали славље
На позорницу је Новак
Извео своје родитеље
Браћу
Деде и бабе
Стричеве и стрине
Тетке и тече
И осталу родбину
Када бих писао поезију
Као што Ђоковић игра тенис
О сваком из фамилије
Бих написао песму
И у мом селу бих опевао
Сваку вртачу
Ливаду
Шумарак и
Камењар
И комшије из улице Светог Саве
И сваки ћошак на Зебиновцу
И госте из кафане Крин
И раднице из продавнице код Фика
Да сам Новак Ђоковић поезије
Као што нисам
ПРЕ НЕГО ШТО УМРЕМ…
Нусрет Оровчанин
Из села Бановица са Пештера
Одушевио је жири и публику
Својим моћним и лепим гласом
Док је певао севдалинке
У једној телевизијској емисији
Ниђе нисам пево
Само за стоком
Каже Нусрет
Кад су га питали из жирија
Шта сматра својим
Највећим успехом у животу?
Одговорио је:
Што сам се оженио
И што имам породицу
Моја ћерка Марија
Телефонира ми из Београда
И прича како је било
На факултету тог дана:
Имали смо радионицу
У којој је требало да се
Надовежемо на реченицу:
Пре него што умрем…
Већина је писала
Где желе да путују
Један је написао
Да ће јахати лава
Други да скаче са падобраном
Трећи да ће зарадити свој милион
Само сам ја написала
Да ћу се удати и родити децу
Сетио сам се Нусрета
И био поносан на њу
ПОРОДИЧНО БЛАГО
Сви су моји
Били сељаци
Орали су њиве
Косили ливаде
Држали краве
Овце
Свиње
Кокошке
Коња
То се кажу
Некада звало благо
Отац Милосав је
Поред тога био и бравар
Варио гвоздена врата и ограде
Деда Сретен је пекао креч
Прадеда Павле је
Правио кожне опанке и ципеле
Чукундеда Радисав
И он је златне руке имао
А ја?
Прошетам понекад мојим
Запуштеним ливадама и њивама
Док смишљам стихове
Не исплати се имати благо
