Na današnji dan pre 17 godina, tačnije 24. septembra 2000. godine su se održali izbori za predsednika tadašnje Savezne Republike Jugoslavije. Ti izbori su verovatno jedan od najvažnijih događaja koji su (zasad) obeležili 21. vek u Srbiji. I tadašnjoj SRJ.
Da se samo ukratko podsetimo, na tim izborima je DOS (Demokratska opozicija Srbije) kandidovanjem Vojislava Koštunice za predsednika SRJ uspeo da pobedi režim Slobodana Miloševića. Uz izlaznost od preko 70% za Koštunicu je glasalo 50.24%, a nepriznavanje izborne volje građana je dovelo do velikih građanskih demonstracija koje su kulminirale 5. oktobra iste godine.
Iako se u medijima u poslednjih 5 godina pokušava relativizovati značaj promena do kojih su doveli izbori 24. septembra i veliki protest 5. oktobra, postoji milion razloga koji govore u prilog značaja ovih promena. Neću navesti svih milion razloga, već samo neke koje smatram najznačajnijim.
Kao prvo, podsetimo se činjenice da je početkom 2000. godine prosečna plata iznosila oko 30 evra, uz inflaciju od preko 100%. Podsetimo se takođe, da su penzije kasnile po dva-tri meseca, a dečiji dodaci i po dve godine.
To što danas penzije i dečiji dodaci ne kasne, je zasluga DOS-a i Zorana Đinđića. Imajte to u vidu kada vas sledeći put podsete na zahvalnost koju dugujete sadašnjoj vlasti, u pauzi za vreme emitovanja rijalitija na nacionalnim frekvencijama.
To što danas naš predsednik može da se obrati na skupu u Ujedinjenim nacijama, doduše u polupraznoj sali, je takođe zasluga DOS-a i Zorana Đinđića. Dok su se neki predstavnici današnje vlasti pitali nesrećnih devedesetih, naša zemlja je bila u potpunoj izolaciji, pod sankcijama međunarodne zajednice, a u sve te institucije smo se vratili – naravno, u periodu od 2000. do 2003. godine. Nije zgoreg da se opet podsetimo da je tada na čelu Vlade bio Zoran Đinđić.
U međuvremenu se svašta izdogađalo. Zoran Đinđić je 2003.godine ubijen, a par godina nakon toga njegov naslednik na čelu Demokratske stranke, Boris Tadić je učestvovao u “istorijskom pomirenju” sa Socijalističkom partijom Srbije.
To pomirenje je dovelo do toga da danas na vlasti imamo ove koje imamo.
Imamo ljude na ključnim pozicijama sa diskutabilnim diplomama i doktoratima.
Imamo čoveka na poziciji ministra odbrane koji nije služio vojsku. I koji nije baš siguran zašto nije služio vojsku. Isto kao što nije siguran od koga je pozajmio novac za stan od 200.000 evra. Šalim se, naravno, sve to on odlično zna, ali nas je uskratio za tu informaciju.
Šta možemo očekivati dalje? Nemam pojma. Po logici “zašto mora ministar odbrane da ima odslužen vojni rok”, možemo doći do situacije da nam neko objasni da ni ministar prosvete ne mora da ima završenu školu, bilo kakvu. Ili će se možda sva postojeća ministarstva ukinuti, uključujući i ministarstvo prosvete, pa bude formirano neko ministarstvo osvete u budućnosti.
Ono što još treba očekivati i čemu se treba nadati je da se održe još neki izbori na koje će izaći preko 70% građana. Pre ili kasnije.
