Milica

Prva asocijacija na Beč mi je jedan hardrok kafe, u jednoj sporednoj ulici, na Ringu, obasjan škrtim suncem, u kome bih mogao da ostarim, slušajući tvrdi zvuk i pijući pšenično pivo. Druga asocijacija je stih koji kaže: “kada vidim Beč, padne mi na pamet Suzi F”. Uspeo sam da saznam kako su izgledale neke muze Džonija Štulića ( Mirna, Gracija, Linda Lejn, Maja Prišt…), ali ne i Suzi F. Sve što mogu da pretpostavim jeste da je to danas jedna dobrodržeća tetka. Treća asocijacija mi je Dragan Velikić. Radnja njegovih romana se nekako uvek vrti oko austrijske prestonice. Četvrta je moj školski drug Keno koji tamo živi. Peta Ludvig Vitgenštajn, šesta Gustav Klimnt, sedma “bečka trojka” (mislim na kompozitore), osma “bečka šnicla”, deveta se vezuje za sintagmu “bečki lopov”… Mogao bih da nabrajam i dalje, al neka deseta, jubilarna, asocijacija bude vezana za moju drugaricu Milicu Paunović, akademskog slikara…

Sa Milicom zajedno radim u prosveti, putujemo dva puta sedmično iz Nove Varoši za Priboj na Limu, pijemo gorke turske kafe po kafićima od ranog jutra i najčešće pričamo o umetnosti. Ako procuri neki trač, to je na nivou incidenta.

Milica Paunović
Milica Paunović

Vest da će Milica u periodu od 16. septembra do 4. novembra ove godine, prvi put izlagati svoja platna u Beču, na adresi: Gabel&Co / Julius Tandler Platz 1 / 1090 Wien, posebno me je obradovala. Između ostalog i zbog toga što pozdrav: “gde ste elito?”, a koji nama dvoma ponekad uputi Laki, vozača autobusa na gore pomenutoj relaciji, sad, zahvajujući Milici, gubi na svom zezatorskom karakteru. Jer Lakiju sledeći put možemo opušteno reći da se javi kad bude vozio ture za Vijenu, uz Dunav, a ne dolinom Lima, pored neuređenih deponija.

Milica Paunović je slikastvo završila na Akademiji likovnih umetnosti u Trebinju u klasi profesora Marka Mušovića. Učestvovala je na preko 15 kolektivnih i dve samostalne izložbe. I radi kako profesor likovne kulture. Što se njenog stvaralaštva tiče interesovanje vezuje za sam proceces stvaranja slike i u svom radu ne polazi od unapred zamišljene koncepcije.

“Bitno mi je da slika ima bogatstvo u unutrašnjosti sopstvenog prostora”, kaže mlada slikarka.

Ono što vredi napomenuti u radu naše sugrađanke jeste njena posvećenost i istrajavanje na putu koji nije nimalo lak. U gradu, gde nema svoj atelje. Ili u društvu gde se umetnost malo ceni, a još manje ako nije “opipljiva”, bliska mejnstrimu ili prosečnom konzumentu. Biti beskompromisan i svoj, kao što je to Milica, njenom radu daje dodatnu vrednost. A da li će to neko razumeti i prihvatiti, pravom umetniku nikad nije bilo bitno. Jer bitni su, kao što slikarka kaže: sam proces stvaranja i bogatstvo u unutrašnosti sopstvenog prostora.

Portal “Sova” svoj unutrašnji prostor koristi da publici, pre bečke premijere, prikaže neke Miličine radove. Tako podržavamo njenju borbu da ostane dosledna sebi.

Onima pak, koji su kolekcionari ili na umetnost gledaju kao na robu, savet vredan para glasi da se “slikari kupuju dok su mladi”. Bar oni akademski…

0 Comments

Leave a Reply

XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>