Putujuće pozorište maestra Antonija Ardingelija

Andrei Panevu

Pozorišna trupa koja je došla u našu krčmu prašnjavim drumom, u kužnoj magli, ispod spuštenih i tamnih oblaka, u doba moje rane mladosti, ostavila je duboki trag na sve žitelje Kanispulja i okoline. Trupa je stigla sa dve velike kočije i zaprežnim kolima. Maestro Antonije Ardingeli vodio je sa sobom galeriju neobičnih i sumnjivih likova, među kojima su se posebno isticale tri osobe: on sam, avanturista, ekscentrik i amaterski glumac sa naglašenim rimskim akcentom, zatim Romeo Gvirčardini, Ciganin, grbavac i pijanica, i na kraju Ana Makijaveli – dvadesettrogodišnja devojka vanredne lepote.

Otac im je iznajmio sve sobe na spratu. U jednoj su bili muškarci, u drugoj žene, a u trećoj kostimi i rekviziti. U četvrtoj sobi se smestio sam don Antonije sa porodicom: dona Klarom, ženom švapskog porekla i italijanske otmenosti, i ćerkom Leticijom, čija će pojava u mom životu podeliti vreme na ono pre i posle nje.

Leticija je bila tri godine starija od mene. Krasio ju je vitak stas i plavi uvojci. Kad sam je video prvi put, dok je izlazila iz kočije, a ja nosio led za sanduk, stao sam kao ukopan. Uši i obrazi su mi se zacrveneli. Temperatura mog tela je počela osetno da raste, a led da se kravi u mojim šakama.

„Požuri Andrea“, viknula je majka kad me je videla tako ukipljenog. „Meso već napadaju zunzare.“

Vest da je pozorišna trupa stigla u našu krčmu, raširila se mestom kao požar.

„To je nesreća“, govorila je komšinica Dona, dokona i klimakterična udovica. „Pošast i razvrat prate teatar, a posebno onaj putujući.“

„Kad ništa ne damo prirodi više od onog što joj treba, čovekov život ne vredi više od životinjskog“, rekao je knjiški moljac Fabricio, vraćajući se na biciklu iz biblioteke. I naglasio, uživajući u svakoj izgovorenoj reči, da su gradovi bez kulture mrtvi:

„Još ako su manji, onda su tek mrtavi.“

„I sa i bez kulture, ovaj grad je svakako mrtav“, odgovorio mu je Renato, berberin i zubar. „Ali ćemo bar neko vreme nositi šminku zahvaljujući ovom prestoničkom šljamu.“

„Trupa je iz Rima?“, pitao je advokat Bruno Nero.

„Ako je iz Rima, nije sa Jupitera“ umešao se mesar Fabijano i pljunuo sebi pod noge. Zatim je laktom obrisao mesnatu gubicu kroz koju će procediti: „Bolje da je iz prestonice stigao neki cirkus sa plesačicama i akrobatama.“

„Ili papa lično“, rekao je ironično Anđelo Monti, student arhitekture i anarhista. Bio je to mladić neobične lepote. Nosio se elegantno u jeftinoj garderobi. Vrat mu je krasila ešarpa, a glavu iskrzani crni šešir. Malo duža, zift crna kosa, namazana uljem i začešljana uredno, isticala je njegovu bledoliku fizionomiju tako snažno da je u tom kontrastu bilo nečeg nepoznatog i neprijatnog. Drčni stav po kome je Monti bio poznat u okolini, pripitomljen je koliko toliko, kad je pokušavajući da pokrene radnike lokalnog mlina na štrajk, dobio par šamara od gazde tog mlina, a o kome će kasnije biti malo više reči.

Bez obzira da li se slagali oko toga je li pozorišna trupa trebalo da zaobiđe Kanispulj u širokom luku ili nas udostoji svojom posetom još ranije, svi učesnici debate, koja se desila ispred Gradske Većnice, složili su se pak u jednom: Ana Makijaveli je lepotica vredna pažnje i divljenja. I da prvenstveno zbog nje treba kupiti ulaznicu makar koštala celo malo bogatstvo.

Igračka
Igračka

Glumci se još nisu pošteno ni raspakovali, kad je u našu gostionicu došla i prva izvidnica koju su činili: Simeone, četrdesetogodišnji probisvet i vucibatina koji je mladost potrošio putujući po severnoj Italiji i radeći brojne i mahom nelegalne poslove, zatim Pireli, kicoš i časovničar, i najposle sveštenik Francisko, brbljivac i savest našeg mesta. Fratar je prvi otpočeo razgovor sa maestrom:

„Kada ste stigli?“ pitao je uljudno.

„Jutros rano, ujedani oštrim zubom nevolje“, odgovorio mu je maestro.

Velečasni je imao sve osobine radoznale i dobro vaspitane usedelice, pa se zainteresovao, ispred građanstva, koji će komad trupa izvoditi pred žiteljima Kanispulja.

„Kralja Lira“, rekao je vođa trupe i značajno podigao desnu obrvu. „Izvodićemo Šekspirovog „Kralja Lira“.

Simeone je tu informaciju dočekao na nož. Rekao je, kako on, verovatno neće prisustvovati onda tom „spektaklu“.

„O nebo, ne daj da poludim“, viknuo je maestro i zagonetno se nasmejao.

„Mada vremena imam na pretek i izuzetno volim pozorište“, naglasio je Simeone.

„A sme li se znati zašto nas ignorišete?“ zainteresovao se maestro, čuvajući lažnim osmehom povređeni ponos. „Da ne smrdimo možda?“

„To nikako“, usprotivio se Simeone. „Samo ne bih hteo da pokvarim dobar utisak, budući da sam isti komad imao prilike gledati u Firenci prošle zime. I to u izvođenju Milanskog teatra.“

„Pa to je sjajno. Ako ste gledali profesionalce, onda vam mi nećemo trošiti dragoceno vreme“, rekao je maestro Antonije i učtivo klimnuo glavom u pravcu Simeona. Simeone mu se kiselo nasmešio.

„Ne zamerite mi, ali vi ste, ipak, putujuće pozorište. U vama umetnost stoji na svojoj poslednjoj međi.“

„Oh, gospodine, zbog takvih reči, slomljeno će biti moje staro srce“, uzvratio mu je maestro.

Sva je prilika, obojica su više očekivala od života nego što su ga stvarno živeli. I međusobni susret im je za to poslužio kao ogledalo u rukama ružnih princeza.

„Kakvo si ti čudovište kad ovako vređaš čoveka koga niti poznaješ niti te on zna“, umešao se otac Francisko.

Kasniji komentari otac Franciska potvrdili su dve njegove osobine: popovanje i obrazovanost. Napomenuo je da pozorište ipak, ako ćemo pravo, kvari ljude, da bi zatim, u ulozi kakvog medijatora između duhovnosti i teatra, recitovao Šekspirove sonete. Radio je to strasno i nevešto. Na kraju je rekao još ovo:

„Kompromis je, ipak, moguć! Pazite, vrhunska kultura je uvek u službi Boga.“

I dodao:

„Samo mislim da je neke teme Englez morao dublje i studioznije obraditi.“

„Pijanice sam viđao gde čine u šali još i više“, rekao je maestro. I, navlačeći masku melanholije na svoje umorno lice promuklo izustio: „I Bog da mu podari večne muke što je Italijane opisao kao varalice.“

„To nikako, to nikako“, govorio je otac Francisko živahno. „Moramo praštati, moramo praštati. Iako lično verujem da mu je dobri Bog to zlodelo jedva oprostio.“

Časovničar Pireli je sveštenika gledao sa divljenjem. I samo se smeškao ispod svojih ufitiljenih brčića.

„Recite nam maestro“, nastavio je fratar, „kakve nam još vesti donosite iz Rima?“

„Ljubav hladni, prijatelji se razdvajaju, braća se zavađaju“, rekao je maestro.

„U Rimu je uvek veselo“, ubacio se Simeone.

Maestro je sa setom pogledao ispred sebe i tihim glasom, kao mudri ispovednik, poučio prisutne: „Što je bilo najbolje za našeg života, to smo već videli: spletke, neiskrenost, izdaja…“

Kada je izvidnica otišla, maestro Antonije je ostao sam da sedi za svojim stolom, na terasi kafane, i ljutito je ubo maslinu čačkalicom. Kratko je prosiktao: „Daveži“ i pljuno za njima. Onda mu se pogled zaustavio na meni. Verovatno se pitao: otkud sad ovaj brodolomnik? Znam, nije me primećivao, jer sam sedeo sa „izvidnicom“ i bio sam za njega samo nebitni deo jedne nebitne celine. Kada se celina povukla, a ja ostao sam, maestro Antonije se morao suočiti sa dečakom nasukanim za susednim stolom koji ga je upitno gledao.

„Mali, mogu se zakleti u ovu maslinu da u svakoj vukojebini publika isto reaguje na trupu.“

„Kako?“ pitao sam.

„Prvo nas posete lokalni zajebanti.“

„Šta kasnije očekujete?“ bio sam znatiželjan.

„Sranje, eto šta.“

„Ne razumem vas.“

„Da uzmemo nešto keša i izvučemo živu glavu!“ rekao je iskreno. „Jer nemam više ni snage ni volje stavljati masku i govoriti reči velikog Šekspira za polusvet ili u vetar. “

„Publiku pozorište uveseljava“, primetio sam.

„Ali za koga se truditi, mladiću? Kome biti Lir, a ne prazna mahuna od graška“, vapio je maestro. „Za koga mladi gospodine, pitam ja vas, kad je Italija postala najobičnija grobnica kulture. Jedan otvoreni muzej, a ne krativna tvornica po čemu nas civilizovani svet i dalje pamti.“

Onda je ustao iza stola i krenuo ka krčmi. Gledao sam za njim dok nije ušao na vrata. U njegovom hodu naslućivala se želja za ponosom i otmenim držanjem. A kaltio se, zbog popijenog vina, kao mlečni zub.

„Skrhano je, skrhano moje staro srce“, čulo se u dnu hodnika.

Veče nam je donelo prvu probu. Scena je bila montirana, glumci su izlazili jedan za drugim i govorili tekst. Ja sam sedeo sam u publici i posmatrao ih. Tek na sceni, maestro Antonije nije bio nalik onom očajniku s kojim sam se družio tokom popodneva. Uživao je. Stihove je govorio lepo i tečno, mizascen mu je bio solidan, ludilo kralja Lira prosečno. Ali kontakt sa kolegama i dijalozi – nikakvi. Videlo se da hoće ceo prostor samo za sebe. Nije razigravao ostale kolege, već ih je gušio patosom svog skromnog talenta na čija se pleća navalila teška uloga. Svima je trebalo zraka. Izlazak prelepe Ane Makijaveli doneo je potrebnu svežinu.

Ana je bila jedna od onih prestoničkih devojaka čija je lakoća i stil života prosto plenio. Ili bio trn u oku! Zavisi šta ste prethodno postigli od svog života. Ili još očekujete. Znam da je na mene delovala kao lek za smirenje. Potpuno opušten, prepustio sam se njenoj pojavi i glasu… Sve dok u kafanu nije ušao Đovinko. Tada je sve zamirisalo na propast.

Đovinko del Bene bio je peti i najmlađi sin Tomaza del Benea, najbogatijeg čoveka u Kanispulju. Đovinko je bio zdepast, imao je široko čelo i široke nozdrve, kosu crnu i neurednu, oči mrke i nemirne. Osmeh mu je bio pitom kad je Đovinko trezan, ali kad Đovinko popije taj osmeh se pretvarao u kez samog demona.

Tomazo del Bene, Đovinkov otac, bavio se sejanjem i otkupom žita. Imao je svoje mlinove i silose. Bavio se i tovom stoke. U gradu je držao najkvalitetniju mesaru. Čak je imao jednu i u samoj Firenci, gde je uživao ugled bogatog i veštog seljaka. Posebnu pasiju je gajio prema vinogradima. Moj otac je kupovao potrepštine za kafanu uglavnom od don Tomaza i bio je zadovoljan saradnjom, jer ga je patron umeo sačekati za novac.

Kao što je već rečno, Tomazo del Bene imao je pet sinova, ali Đovinko mu je bio mezimac. Stariji sinovi su već od malena bili uključeni u porodične poslove i otac ih je postepeno osamostaljivao. Svima je napravio po kuću i ugovorenim brakovima ih oženio odmah posle dvadesete. Sve, sem Đovinka. Mezimac je i dalje živeo sa roditeljima i u vreme kad je trupa došla kod nas u krčmu imao je celih dvadeset i sedam godina.

Kada je Đovinko ugledao Anu, njegova bivolska faca se zarumenela. I pretvorila u samo jedno čulo – njuh. Znojav i uzbuđen, dogegao se do prvog reda stolica i seo pored mene. Ana je strasno izgovarala Šekspirove reči (igrala je najmlađu ćerku kralja Lira – Kordeliju) i svoj duševni bol je cedila tako upečatljivo da je to, verujem, bila „sudbinska veza“ koju će između zanosne glumice i svoje malenkosti prvo „prepoznati“, a zatim pokušati da nadogradi retardirani sin lokalnog bogataša.

„Ko je ona?“ pitao me je Đovinko.

„Glumica“, odgovorio sam.

„Vidim da je glumica, kuga ti lice pojela, nisam retardiran“, odbrusio je ljutito.

Nisam mu ništa rekao.

„Odseli su kod tebe?“, kazao je.

„Jesu“, promumlao sam.

„Kad je predstava?“

„Sutra.“

„Sutra?“

„Sutra.“

„Kad sutra?“

„Sutra uveče.“

„Doći ću“, rekao je čvrsto ubeđen u to što govori. U istom trenutku sam se pokajao što ga nisam slagao.

Kafanskim dvorištem se širio prijatni miris lipe i umilni glas lepe glumice. Ana se posle svog nastupa poklonila „publici“ i povukla sa scene. Đovinko i ja smo joj verovatno ličili na dve livadarske pečurke. Kasnije se, u toj nemosti nastaloj iza Šekspirovih reči, pojavila Leticija. Došla je da pokupi rekvizite. Mahnuo sam joj. I ona mi je odmahnula. Đovinko je nije ni video.

Predstava „Kralj Lir“ je igrana dva puta u dvorištu naše kafane. Premijera je bila već sledećeg dana. Đovinko je sedeo u prvom redu sa buketom cveća. Obukao je novo odelo koje je nosio samo za misu. Umesto onog buđavog kačketa koji mu je stalno bio na glavi, metnuo je crni šešir. Možda bi nekom sa strane izgledao otmeno, ali meni je bio strašno smešan. Posebnu draž celoj njegovoj figuri su davale crne lakovne cipele tri broja veće. Čim bi pogledao u njega popravio bi mi raspoloženje.

U publici je bilo dosta ljudi. Došao je čak i Simeone, iako je uredno najavio svoje odsustvo da ne kvari utisak ranije stečen u Firenci, na predstavi milanskog teatra. Ali iz kaprica, nije aplaudirao nakon završene predstave. Bio je krajnje ravnodušan. Ubrzo je i izašao iz dvorišta kafane i nestao u noći poput zaverenika. Sveštenik Francisko i časovničar Pireli ostali su zajedno sa ostalim građanstvom da još malo, posle predstave, razmene utiske i po koju reč sa glumcima. Umetnički događaj im se, kako rekoše, jako dojmio.

„Srećan sam. Zaista…“, govorio je sveštenik Francisko. „Srećan sam pre svega, jer ste mojoj pastvi doneli tračak nade i krčag penušavog vina iz najboljih rimskih podruma kulture.“

„Laskate“, rekao je maestro.

„Ne, ne…, ali zaista. Hvala vam na ovoj predivnoj noći punoj zvezda, maestro Antonije.“

Maestru su komplimetni prijali. I to nije nimalo krio. Učtivost mu je, međutim, nalagala da uzvrati istom merom.

„Vaše pohvale su lekovite, duhovniče“, rekao je glumac. „Vi ste ovde ne samo apostol hrišćanstva, nego i kulture. Vi ste oaza civilizacije. Neko ko razume značaj i vrednost umetnosti. Neko sa kim čovek može razmeniti ideje i započeti debatu.“

Možda je jedino Đovinko imao više razloga za sreću od maestra i sveštenika, ali očekivanja su mu bila previsoka. Duševno raspoloženje mu je sklizulo u ponor razočaranja, kada nije uspeo, kako je planirao, da preda buket Ani Makijaveli. Glumica se nije pojavila u dvorištu kafane nakon pada zavese, a njen izostanak opravdan je glavoboljom i umorom.

„Ali ja sam joj doneo cveće“, vikao je Đovinko.

„Ah Foruna, bludnica stara, siromašnom dom ne otvara “, kazao je maestro, vrteći glavom i pokušavajući da odobrovolji Đovinka. „ Ali ne brinite se dragi moj gledaoče, buket neće propasti. I sutra smo tu.“

„Onda ću doći sutra“, pomirljivo je rekao mladić. Maestro mu se samo učtivo nasmešio, ne shvatajući ko je u suštini čovek sa buketom crvenih ruža.

Ali kad je Đovinko, podržavan od radnika koji su hranili svoje porodice savijajući kičme u mlinovima njegovog oca Tomaza del Benea – popio flašu vina za celih pet minuta i došao, kao katastrofa u staroj komediji, sa zahtevom da mu se dovede glumica ne bi li joj predao buket cveća ili će u suprotnom neko „žestoko najebati“, učtivi osmeh maestra Antonija pretvorio se u hladan grč na licu, jer je odmah shvatio sa kakvom budalom ima posla.

„Đovinko…“, rekao je moj otac.

„Ne mešaj se debeli“, odbrusio mu je.

„Don Tomazo i ja smo stari prijatelji…“

„Zbog toga što don Tomazo finansira ovu raspalu birtiju“, bio je konkretan Đovinko.

„To nije tačno…“, pobudnio se moj otac. „Uredno izmirujemo svoja dugovanja.“

„Matori, ućuti već jednom“, viknuo je Đovinko. I zatim pogledao u maestra zakrvavljenim očima, pre nego što će reći jedno prigušeno: „Dakle!“

„Podvodač sam vaš iz puke uslužnosti“, odgovorio je maestro.

„Ne pravi budalu od mene, ne podnosim to mirno“, bio je jasan Đovinko.

„Videću šta mogu da učinim za vas“, uplašeno je rekao maestro.

„Vidi, živo ti sve“, zamolio ga je siledžija. „I vidi što pre.“

Kroz dva minuta Ana Makijaveli je stajala ispred Đovinka. Skinula je kostim i šminku. I sasvim prirodna, još više je blistala u toploj noći punoj nesporazuma i žudnje.

„Ovo je za vas“, promucao je Đovinko. Ali se zbunio. I dalje je držao buket u rukama. Plašio se da se odvoji od nečega opipljivog. Jer ko zna, možda bi odleteo…

„Hvala“, odgovorila je Ana. „Veoma ste ljubazni.“

„Znam…“

„Primetila sam vas još u publici“, nastavila je glumica dijalog sa očajnikom. „Baš sam se pitala da li je to cveće za mene ili dona Klaru.“

„Za vas je“, rekao je mladić.

„I mogu vam reći da sam s nestrpljenjem čekala da li će mi neko pokucati na vrata i doneti buket.“

Bivolja faca je bila očarana.

„Ali kako Šekspir traži celog glumca, a ja se uvek trudim da izvučem maksimum iz sebe dok govorim njegove stihove, ne štedeći se i ne švercujući emocije kao neki – strašno me je zabolela glava i povukla sam se u svoje odaje da predahnem malo.“

„Čuo sam“, odgovori je Đovinko sa dozom kajanja, jer je osetio blagi prekor u Aninom glasu. „I putovanje vam je bilo naporno“, dodao je ubrzo.

„Naravno“, rekla je Ana, ujedno uzimajući buket ruža od mladića. „Sad ćete me izviniti, ali moram se povući.“

„Svakako“, promucao je sin Tomaza del Benea.

„Glava me razara.“

„Rekli ste već“, prošaputao je.

„Ali doći ćete sutra na raprizu?“

„Obavezno“, obećao je mladić razgovetnije.

Ana mu je stegla šaku i nasmešila se. I otišla laka i nestvarna poput ugodnog sna.

Đovinko je ispratio glumicu jednim pogledom punim čežnje, a onda se, kad je Ana nestala iza ulaznih vrata krčme, obratio mom ocu:

„Znam da uredno izmirujete svoja dugovanja prema našoj firmi. Imate zaostali dug od dva meseca, ali to je, kako mi je otac objasnio, u skladu sa vašim dogovorom. Potraživanja se naplaćuju kvartalno, ako me pamćenje služi.“

„Tako je“, odgovorio je moj otac pomalo ljutito.

„Neka tako i ostane za sada“, promumlao je Đovinko kao da je mozak u firmi svog oca, a ne bolest njegovog mesa. Bez pozdrava je izašao iz kafane.

Nek Kent neučtiv bude, kad Lir je lud“, viknuo je maestro Antonije za njim i razbio tišinu. „Ovaj mladić je odvratan nitkov, neprirodan, mrzak…gori od zveri, ali ako na turneji, dobri moj gostioničaru, u svakom mestu ne naletite na bar jednu ovakvu gorku budalu, nešto sa kosmosom debelo ne štima.“

„Vi na turneji, a mi svakog dan“, rekla je moja majka rezignirano.

Onda je iz sobe izašla Ana Makijaveli. Glava je uopšte nije bolela.

„Kakva sam bila?“ pitala je zavodljivo.

„Mlada i gruba“, rekla je dona Klara.

„Mlada i iskrena“, nadovezao se don Antonio.

„Ana… blistala si… “, promucao sam.

Svi su pogledali u mom pravcu.

Sledećeg jutra smo, odmah posle doručka, otišli na izlet. Plan je bio da glumci obiđu okolinu Kanispulja, da uživaju u pitomom krajoliku, i da na vidikovcu iznad grada, ručaju. Posle popodnevnog odmora, kako je takođe planirano, usledile bi pripreme za predstavu i na kraju sama predstava.

Jutro je bilo vedro kada smo napustili grad. Majka me je posle uporne molbe jedva pustila da idem sa glumcima i to zahvaljujući činjenici da se društvu trupe priključio naš sused, student arhitekture i anarhista Anđelo Monti.

„Gledaj samo pa napravi neku štetu“, rekla mi je majka. I Anđela Montija je zamolila da me malo pripazi kako se ne bih peo po drveću.

„To je, bojim se, jedini talenat koji poseduje“, požalila se.

„Ništa se ne bojte“, rekao je naš sused. „Neću skidati pogled sa njega.“

Ali čim je kočija u kojoj smo bili odmakla iz Kanispulja, Anđelo nije skidao pogled sa Ane Makijaveli, koja je sedela naspram njega i hladila se lepezom. Ja sam sedeo pored Anđela, a preko puta mene je bila Leticija i dona Klara. Kočiju je vozio maestro Antonio. Pored njega je sedeo grbavac Romeo Gvirčardini.

„Ne žuri preko ovih rupa“, vikala je dona Klara. „Otpašće mi bubrezi.“

Kao što je Anđelo posmatrao Anu, tako sam ja blenuo u Leticiju. Ona je gledala u mene i smešila se.

„Kakav si đak?“ pitala me je.

„Prosečan“, odgovorio sam.

„Sad će te pitati da li drkaš?“ šapnuo mi je na uvo Anđelo. Odjednom sam se zacrveneo. On se zasmejao praznim smehom. To je bio njegov uvod kako bi započeo dijalog sa Anom. Mene je iskoristio kao čip.

„Kako je to biti glumica?“ pitao je Anu, izdižući svoju ličnost u više sfere značenja.

„Kako to misliš?“ odgovorila je Ana pomalo zatečena pitanjem.

„Je li teško?“ pojasnio je anahrista.

„Ako voliš, nije.“

„Ti voliš?“

„Rođena sam za svoj poziv“, rekla je Ana.

„Ajde mala ne lupetaj“, viknula je dona Klara. „Jedva smo te naučili da čitaš pošteno.“

Ana je prečula kritiku i ne prekidajući rashlađivanje lepezom, nastavila je svoj dijalog sa anarhistom: „Samo ne mogu da dođem do punog izražaja u ovoj putujućoj trupi.“

„Plaču rimska pozirišta za tvojim preglumljivanjem, draga“, nastavila je da sikće dona Klara.

„Prosto, ovde su mi male mogućnosti“, rekla je Ana ignorišući kritiku. „Daleko ste od žiže!“

„To je tačno“, složio se Anđelo.

„Budimo pošteni i zapitajmo se ko će primetiti vaš talenat kad igrate samo po nedođijama.“

„Ćero, ovo je tvoj maksimum“, javila se ponovo dona Klara. „Nego gledaj da se što pre udaš i počneš da živiš život srećne i prosečne italijanske domaćice.“

„Udaja je prevaziđena stvar“, ubacio se Anđelo. „Brak je kategorija smrti.“

„Mali“, bila je izričita dona Klara, „skini tu ešarpu sa vrata da mogu razgovarati s tobom kako čovek sa čovekom.“

Ja sam i dalje bio crven u licu zbog rečenice koju mi je šapnuo Anđelo.

„Šta ti je kazao onaj pajac pa si se zacrveneo ko majmunsko dupe?“ pitala me je Leticija kad smo pristigli na vidikovac i izašli iz kočije.

„Bio je krajnje prost“, rekao sam.

„Ali ti nemaš razloga da imaš transfer blama kad je neko drugi prost.“

„Znam… “, odgovorio sam. I još više se zacrveneo.

Nakon što smo raspakovali stvari svako je od izletnika krenuo svojim putem. Dona Klara je ostala kod kočija da sprema ručak, Romeo Gvirčardini i maestro Antonije su stali na sred livade, u blizini vidikovca i uvežbavali scenu iz predstave, Leticija i ja smo se spremali da popravimo nekog poluraspalog zmaja i pustimo ga u vazduh kad bude povoljan vetar, dok su Anđelo i Ana krenuli u šetnju, uskom stazom ka šumi.

Kad smo konačno zalepili poslednji komad papira i koliko toliko zakrpili zmaja, kao po nekom dogovoru, počeo je da pirka vetar. Čuo se i glas maestra koji je govorio Romeu:

„Evo duva, sad će ludilo samo od sebe…“

Luda i Kralj Lir očima Kurosave
Luda i Kralj Lir očima Kurosave

Leticija i ja smo uspeli da dignemo zmaja u vazduh. Fascinantno i nestvarno je izgledala scena u kojoj devojka pomoću kanapa održava na pristojnoj visini igračku napravljenu od drveta i papira.

„Hoćeš li da probaš?“ pitala me je.

„Plašim se da neću uspeti.“

„Nema razloga za strah. Samo dođi i naučiću te.“

Prišao sam joj i ona me je obgrlila sa leđa dajući mi u desnu šaku parče drveta obmotano kanapom za čiji je drugi kraj bio prikačen zmaj.

„Lako je, videćeš.“

Ali samo što sam uzeo drvo iz njene ruke, iznenada je dunuo jak vetar i istrgao mi kanap iz šake.

„O neeee“, viknuo sam. „Koje sranje.“

„O daaa“, viknuo je i maestro Antonije. „Ovakav vetar mi je potreban. Ovakav vetar mi je potreban. Još da se hoće sručiti pljusak ludilo kralja Lira bi dobilo scenografiju kakvu zaslužuje.“

„Ćuti, jezik pregrizao“, čula se dona Klara koja je ljuštila krastavce za salatu. „Još mi samo treba da guram kočije zaglavljene u blatu. A drum je pun rupa. Bubrezi su mi otpali.“

Za to vreme, papirni zmaj je leteo i leteo praćen mojim začuđenim pogledom i zaustavio se na drvetu s kojim je počinjala šuma.

„Izvini Leticija“, rekao sam.

„Nisi kriv“, odgovorila je. „I prošli put se pocepao tako što ga je odneo jak vetar.“

Bilo mi je lakše.

„Mislim da je otac i tada vežbao sa Romeom čuvenu scenu u oluji.“

Posle te rečenice sam odahnuo tek kako treba.

„Hajde da pokupimo zmaja“, rekla je Leticija. „Samo ako uspemo da se popenjemo na drvo.“

„To je bar lako“, rekao sam glasom muškarca spremnog da preuzme rizik, svestan da je pentranje po drveću bila jedina stvar za koju sam bio natprosečno talentovan.

„Nemojte daleko“, rekla je dona Klara. „Još malo pa će ručak.“

„Važi mama“, odgovorila je Leticija.

„I ako vidite ono dvoje da vode ljubav, nemojte ih uznemiravati.“

„Nećemo…“

„Nek se mladi jebu“, odzvanjao je donin glas u daljini.

Kako smo prišli drvetu na čijoj se grani zaustavio zmaj čuli smo Anu i Anđela. Sedeli su na travi, gledali u Kanispulj i neobavezno ćaskali. Približili smo im se tiho, ne otkrivajući se. Prećutno, i Leticija i ja smo se nadali da ćemo prisustvovati ljubavnom činu, međutim, od toga nije bilo ništa.

„Lep ti je ovaj gradić“, rekla je Ana gledajući prema Kanispulju.

„Jeste na dva tri dana“, odgovorio je Anđelo. „Sve ostalo je preterivanje.“

„Ne planiraš da u njemi pustiš korene?“

„Ma gde!“

„Ovde možeš naći potrebni mir.“

„Očekujem više od života.“

„Ne znam šta očekuješ, ali mir je najviše što možeš da dobiješ od života“, rekla je glumica. „Došao bi u Rim?“

„U Rim, Milano, Napulj… gde god se ukaže potreba za mojim anarhističkim delovanjem.“

„Ukazaće se sigurno“, rekla je Ana i blago se nasmešila.

„A ti? Planiraš da napustiš trupu?“

„Ovo mi je poslednja sezona na turneji. Već sledeće godine ću imati stalni aganžman u jednom omanjem rimskom teatru za biranu publiku.“

„Šta se tu igra?“

„Mahom duo drame sa ljubavnom tematikom.“

„U tome se dobro smalaziš?“

„Da, lakše je jedan na jedan, nego kad je scena pretrpana glumcima. Još neću morati da putujem.“

„Kako si se obrela u ovoj trupi?“

„Slučajno. Dona Klara ima mali bistro u Rimu i tu sam došla na preporuku prijatelja da radim za šankom. Čuvala sam i Leticiju dok nije porasla da se stara sama o sebi. Na kraju su me pozvali u trupu kad je posao sa bistrom stao.“

„I zavolela si glumu?“

„Tako nekako.“

„Znaju li da ćeš ih napustiti?“

„Kod mene je sve transparentno.“

„Je li to razlog za tenziju između dona Klare i tebe.“

„To su samo varnice. U principu mnogo poštujem tu ženu. Mnogo je učinila za mene.“

„A na čiju preporuku si došla kod nje?“

„Mog budućeg supruga.“

„Supruga?“

„Da, supruga.“

„Već si verena?“

„Da. Već sam verena…“

„Gde si ga upoznala?“

„U bordelu, radila sam neko vreme tamo. On je dolazio jednom sedmično i hteo je da spava samo sa mnom. Posle se zaljubio u mene i pomogao mi da napustim celu priču.“

„Zezaš me?“

„Rekla sam ti da je kod mene sve transparentno.“

„I šta on sad radi dok si ti na turneji.“

„Renovira naše malo pozorište gde ćemo nas dvoje igrati duo drame.“

„I on je glumac?“

„Iz hobija. Pare, međutim, zarađuje kao staklorezac.“

„I pustio te je samu sa trupom?“

„Zbog toga što je dona Klara njegova rođena tetka.“

„Ali nas dvoje smo sad sami u šumi?“

„Pa šta!“

„Između nas bi se moglo nešto desiti.“

„Ti si krajnje bezopasan“, rekla je Ana.

„Bezopasan“, viknuo je mladić.

„I dona Klara se sa tim savršeno složila kad si me pitao da krenemo u štetnju.“

„Ja to nisam čuo.“

„Jezik se sastoji od brojnih znakova, dragi moj. Ponekad reči ne moraju ni da se izgovaraju. Dovoljno je da ti neko namigne.“

Anđeo Monti se zbunio. Posle kraćeg ćutanja pitao je još samo ovo:

„Šta te je oteralo u bordel?“

„Nesređeni porodični odnosi i mogućnost lake zarade“, odgovorila mu je glumica.

Glumica
Glumica

Anarhista je potom zaćutao na duže. Ana je i dalje gledala u pravcu Kanispulja. U tom momentu se Leticija podigla iz trave, pružila mi ruku i izustila jedno veselo „ju-hu“. Ana i Anđelo su se trgli.

„Majka vas zove na ručak?“

„Evo dolazimo“, rekla je Ana.

Za vreme ručka smo svi bili kao jedna porodica. Nesrećna porodica u kojoj je svako zabavljen svojim mislima i ciljevima. Samo je maestro Antonije povremeno ječao i potvrđivao da je realnost neminovna i teška. Oko glave mu je bila obmotana krpa natopljen vodom.

„Umesto oluje i pljuska, ponovo te je spičila sunčanica“, rekla je dona Klara svom mužu. „Baš si baksuz.“

Maestro Antonije je dobroćudno umakao kobasicu u senf, grizao je sa posebnim apetitom i potom mljackao sa uživanjem. Sve je to zalivao crvenim vinom.

„Jebi ga“, rekao je iskreno.

„Tako je bilo i prošli put“, javila se Leticija. „Umesto da pokisne kao miš i da ga išiba vetar, njega ošamutilo sunce.“

„Kad mi se ne da“, reče maestro Antonije.

„Tata, baš ti se ne da. A i teme ti se crveni kao majmunsko dupe.“

„Bože, Leticija, kako si samo nevaspitana“, ukorila je dona Klara ćerku. „Smisli neko prikladnije porođenje kad hoćeš da kažeš da se nešto crveni kao…“

„…kao obrazi malog Andree kad se postidi“, dosetila se Leticija. I pogledala me blago. Prirodno, ja sam se opet zacrveno.

„Vidi stvarno“, rekao je maestro preko zalogaja, „mali je u licu kao kečap.“

I nasmejao se punih usta. Bio je izuzetno ružan u tom trenutku. Bar za mene.

Anarhista Anđelo je i dalje ćutao. Zalogaj koji nije mogao da proguta zaglavio mu se u duši. I ticao se Aninog priznanja da je pre glumačke karijere hleb zarađivala kao prostituka. Slobodu koji je propagirao, sada se pred njim urušavala neminovno i lako, gubeći bitku sa tradicionalizmom, koji je, kroz vaspitanje i običaje, bio duboko ukorenjenom u tom provincijskom mladiću.

Nekoliko sati posle izleta bilo je drugo i poslednje izvođenje „Kralja Lira“ u našoj krčmi. Đovinko je opet doneo buket cveća. I opet je bio smešno odeven. Oči su mu svetlele nestvarno lepo kad bi Ana izlazila na scenu. I suzile, dok bi maestro Antonije habao Šekspirove stihove svojom glumačkom sposobnošću. Ovoga puta bilo je znatno manje publike. Čuo sam Leticiju, pre početka predstave, kako je provirujući kroz zavesu i gledajući ka praznim stolicama, rekla dona Klari da je to „otprilike sve što mogu očekivati od građana Kanispulja“.

„Bolje da smo igrali neku pitku komediju“, rekla je dona Klara.

„Ali otac voli tragediju…“, odgovorila je Leticija.

„To je slabost njegove starosti. On je sebe oduvek ovlaš poznavao“, obruslila je dona Klara ljutito. Malo zatim će reći i da je njen muž, maestro Antonije „tragedija sama po sebi“.

„Možda prolazi samo kroz čudnu fazu.“

„Ta čudna faza traje celu deceniju… Nije mi jasno kako tvoj otac ne može da shvati da je plitak lik i da bi mu dela prosečnih škrabala bolje pasovala. Nema on kapacitet za velike uloge.“

„Eh, sad“, pobunila se Leticija.

„A drugo, odakle mu ideja da pred svakakvim polusvetom treba da igra ovog opičenog Engleza. Mnogo bolje bi prolazili kad bi, recimo, Romeo Gvirčardini i tvoj otac, umesto lude i Lira glumili dva bivola koja se bodu na nekoj livadi. Karte bi planule kao u vatri.“

Šekspir očima Dostojevskog
Šekspir očima Dostojevskog

„Do uslova je“, branila je Leticija maestra. „Da ne moramo putovati iz mesta u mesto, kao nomadi, i da otac ima matično pozorište, možda bi njegov talenat došao do izražaja. Ovako…“

„Aj ne lupetaj“, prekinula je dona Klara ćerku. „Da je imao talenta, videlo bi se to odmah. I glumeo bi za rimsku gospodu. Ne bismo se potucali ni sekunde po nedođijama.“

„Mama, strašno je to što govoriš.“

„Strašno je draga moja to što tvoj otac nema talenta ni za život. Običan i normalan život. Pristojan i porodičan život, bez patosa i teatralnosti. To nas najskuplje košta. I još više će nas više koštati, jer je matora budala podetinjila i iskorišćava našu dobrotu. Bistro nam je savršeno radio, ali njemu je ispod časti bilo da služi goste. Propali smo jer je gospodin hteo da glumi Šekspira, da širi kulturu po provincijama, da se nesebično žrtvuje na oltaru umetnosti… Šta bi mu falilo da je nosio plato? Ništa. I kafana je scena. Jedina prava.“

„Ali to je isključivo tvoja krivica, mama. I krst… Nisam ti ga ja birala za muža.“

„Ja tvog oca volim kako dužnost zahteva“, rekala je dona Klara ironično.

„E što si se tu zajebala“, rekla je Leticija.

„Da se nisam zajebala, sad mi jedna balavica ne bi solila pamet. Ali u pravu si, to je isključivo moj krst. Ili moje ropstvo. I to samo zbog toga jer nisam poslušala svoju majku. Da sam se udala za stolara Maria, kako me je ona savetovala, sad bih bila gospođa prve lige. I možda bi mi on umeo napraviti sina, umesto ćerke.“

„Ali sujeta ti nije dozvolila da se udaš za zanatliju. Očekivala si od života mnogo više… ah, teatar, ah putovanja, aplauzi. Aplauzi koji traju večno.“

„I tvoj otac je zanatlija. Samo za razliku od stolara Maria, veoma loš u poslu kojim se bavi.“

„Koliko gorčine je u tebi, draga mama. Verovatno se to svima desi kad pamet dođe do čoveka držeći se za ruku sa starošću.“

Čuo se šamar.

Leticija je napustila prostor iza scene ljutito, došla je u publiku i sela pored mene. Bila je tužna.

„Dala bih sve što imam da dođem do kakve takve izvesnosti“, rekla je. I posle skoro pet minuta ćutanja i razmišljanja nastavila:

„Volela bih kad bi moji roditelji zaradili nešto novca na ovoj turneji pa da renoviramo naš bistro u Rimu. Tada ne bismo morali da putujemo iz mesta u mesto kao nomadi.“

„A vidiš, meni bi za promenu baš to prijalo… da malo putujem.“

„Ne znaš ti ništa“, rekla mi je devojka. I uzdahnula.

Posmatrao sam je iz profila. Ona je nemo gledala ispred sebe. Pogled mi je, prirodno, skliznuo na njene grudi. Ceo jedan svet meni stran. Lep. Pun. Snažan. Zavrtelo mi se u glavi…

„Možda strepiš previše“, rekao sam neubedljivo.

„Bolje nego da previše verujem“, odgovorila je oštro.

Predstava je počinjala. Sedeći pored ljupke i tužne devojke, ogrnut toplom noći i blagim mirisom lipe, uživao sam u tajni prisustva ljubavi i disao strpljivo svoje sekunde. Gledao sam s vremena na vreme u Đovinka. I on je bio opijen. Izgledao je kao junak bajke koga je začarala zla veštica i sad je čekao kada će dobra vila da mu da čarobni napitak. Ili svoje telo. Nikada nisam video da je nekome nada tako živo sijala na licu. Ozaren i čio, poskakivao je na stolici čim bi video svoju ljubimicu na sceni. I to me je plašilo. I ujedno nerviralo. Strepeo sam od lake promene raspoloženja kod te budala više nego od zemljotresa.

Kad se predstava završila, Ana je skočila sa scene i uzela buket od Đovinka.

„Moj je?“ pitala je zavodljivo.

„Oh da“, rekao je mladić.

„Vi ste baš neki pažljiv gospodin.“

„Jesam“, priznao je.

Ana je, držeći buket u ruci, zavodnički gricnula jednu laticu i zatim smelo pogledala Đovinka pravo u oči. On se preznojio.

„Mogu nešto da vas pitam nasamo?“

„Svakako“, promucao je.

Glumica je odvela mladića malo u stranu i pitala ga odlučno i precizno:

„Koliko para daš za noć sa mnom?“

„Ali ja…“

„Reci koliko? Znam da si bogat.“

„Jesam, ali…“

„Samo reci gde treba da dođem.“

„Ne znam…“

„Hoćemo kod tebe u mlin. Nikad nisam vodila ljubav u brašnu.“

„U brašnu?“

„Ne trebaju mi ni pare, ako ćeš mi priuštiti to zadovoljstvo.“

„Zadovoljstvo, kakvo zadovoljstvo?“

„U brašnu!“

Momak je bio iznenađen do te mere da se paralisao. Verovatno je očekivao da će ponovo morati besomučno da juri za glumicom i da se ubeđuje sa maestrom i mojim ocem, bez podrške radnika iz mlina, ali ovako, lovac je neplanirano postao lovina. I zbunio se. Devojka ga je pogledala blago i znatiželjno, nastavljajući da gricka laticu ruže. Đovinko je ostao nem. Da mu se bar jezik odvezao bilo bi lakše za sve nas! Ovako se desila implozija. Emocija, snažna, nabijena i nekontrolisana, vratila mu se kao bumerang i pukla negde duboko u njemu. Samo se okrenuo i izašao iz kafane. Oči su mu bile čisto staklo. Ana je slegla ramenima. I bacila buket u smeće.

„Razbesneo se?“ pitao je otac. „Al kud ode?“

„Pustite ga. Vodič će sam sebi biti“, nadovezao se maestro.

„Nipošto ga nećemo moliti da ostane“, jasna je bila Ana.

Ani je prišao i Anđelo Monti. Primetio sam da se sused crveneo u licu kao majmunsko dupe. Kasnije, kad već budem dovoljno veliki da sebi mogu mnogo toga objasniti, razumeću da je anarhista pao na nekom ličnom testu vrednosti i da je priča o slobodi i jednakosti svih, bez obzira na to ko su i šta su to SVI, obesmišljena jednom običnom ispovešću ispod drveta, na vidikovcu, kad je čuo da devojka ravnim glasom govori o svojoj bludnoj prošlosti. I to još pravda lošim porodičnim odnosima i brzom zaradom.

Koga se u tom trenutku stideo anarhista? Svoje slabosti ili slobode koje nije bio dostojan. Ili samog sebe, jer nije bio dovoljno iskren da uzme kamen i gađa bludnicu. Ovako, doneo je na poklon „bludnici“ kutiju bombonjera, zahvalio se za lepo provedeno vreme na izletu i izrazio nadu da će se opet negde videti. Možda čak i u Rimu.

„Ako te u prestonicu dovede anarhistička delatnost?“ našalila se Ana.

Sused se blago nasmejao, pomalo ironično, i priznao da žuri kući.

„Biće od njega jednog dana solidan papučar“, rekla je tiho Ana gledajući u mladića dok je izlazio kroz baštansku kapiju.

Trupa maestra Antonija Ardingelija napustila je našu kafanu sledećeg jutra. Spakovali su stvari i otišli. Otac je bio zadovoljan. Majka je odahnula. Nju su gosti samo opterećivali i iscrpljivali. Ja sam bio tužan. Jer veče posle predstave, dok sam Leticiji pomagao da posloži rekvizite u masne drvene kovčege, između nas dvoje se desilo nešto sasvim konkretno.

Leticija je nekoliko puta hvatala moj pogled koji se zaustavljao na njenim dojkama. Čim bi se nagela ka kovčegu da spusti nešto u njega, unutrašnjost gornjeg dela njene haljine otkrivala se pred mojim očima kao Amerika. Čak ni pomisao da bih se mogao zalediti kao Đovinko nije me sprečavala u „istraživanju“. Devojci je to bilo pomalo simpatično, zatim bi me ukorila rečima: „gledaš, gledaš“, da bi me na kraju pribila uza zid, otkopčala tri reda dugmadi, razgolitila se do pasa i gurnula mi sisu u usta.

U toj nimalo naivnoj situaciji zatekao nas je grbavac Romeo Gvirčardini. Glas mu je, za divno čudo, bio razborit. Ili sasvim običan. Ja sam ga, doduše, slušao samo dok se na sceni kreveljio igrajući dvorsku ludu kralja Lira pa mi se njegov glas učinio tako razboritim kad je rekao:

„Leticija, udavićeš dečaka.

“Leticija je navukala haljinu na ramena.

„Otac te traži“, rekao je Romeo.

I Leticija je otišla.

Tada je Romeo prišao meni. Bio je polupijan i besan. Beonjače crvene. Lice takođe crveno. I neobrijano. Zenice zift crne. Uplašio sam. Jeza mi je prošla duž kičme.

A kada je grbavac izvadio nož onda sam se upišao u znak predaje.Grbavac me je uhvatio za košulju levom rukom i pribio uza zid. Nož mi je stavio pod grlo. I rekao odlučno:

„Napraviću od tebe rezance u sosu od mesečine.“

Gledao sam ga uplašeno.

„Ili želiš da te izgazim, ovejani ugursuze, i da sa tobom premažem zidove poljskog klozeta.“

Ćutao sam.

„Leticija će biti moja žene“, progovorio je mirnije.

„Nemam ništa protiv“, promucao sam.

„Leticija je lepa cura, zar ne?“, pitao je stežući me još jače.

„Kao lutka.“

„A ja? Jesam li ja lep… ili sam nakaza?“

„Vi ste nakaza, gospodine“, rekao sam.

„Nakaza?“

„Spolja gledano. Ali, pazite, postoji i unutrašnja lepota.“

„To mi svi kažu“, procedio je. „I to je čista laž, dragi moj.“

Ćutao sam i gledao u Romea kriveći vrat u stranu što sam više mogao.

„Potrebno je puno borbe da bi se došlo do unutrašnje lepote. To mogu sebi priuštiti samo sveci koji jedu korenje na nekoj steni, a ja sam prokleti glumac i strašno sam lenj.“

„E jebi ga“, izletelo mi je.

„A znaš li zbog čega sam lenj, mali?“

„Verujete mi da nemam pojma.“

„Zato što je ovaj svet užasno površan. Zapamti, užasno površan.“

„To nikad neću zaboraviti.“

„I lepota je površna, čim je prolazna.“

„Verovatno.“

„Ali spasava svet kao što kaže jedan ludi Rus.“

„Svi Rusi su ludi, gospodine.“

„I zbog toga nema potrebe da se sad nešto trudim i da budem iznutra lep, kad je dovoljna ta jefitna, spoljašnja lepota.“

„Slažem se s vama u potpunosti.“

„Ali avaj, ni nju nemam.“

„Ne znam kako vam ja tu mogu nešto pomoći, gospodine.“

„Ti nikako. Pomoći će mi gutljaj francuskog konjaka.“, rekao je grbavac i pustio me. Onda je iz unutrašnjeg džepa svog braon kaputa, izvukao metalnu pljosku. Potegao je dobar cug. Ja sam stajao ispred njega, preplašen i upišan, i nemo ga posmatrao.

„Hoćeš ti malo?“ pitao me je.

„Ne, hvala“, promucao sam.

„Pa da, zašto bi pio iz flaše, kad si već dojio sisu.“

Ćutao sam.

„Slušaj mali, nemoj nešto da mi zameriš.“

„Nisam ni planirao.“

„Spreman sam da ti, u to ime otkrijem jednu tajnu.“

„Spreman sam da je prečujem, gospodine…“

Pogledao me je krvavim očima:

„Ali ako baš insistirate…“, promucao sam.

„Ja sam dugogodišnji ljubavnik dona Klare.“

„Ko bi rekao.“

„Dobio sam je kao milostinju“, nastavio je setno. „Ali ta žena je umela da prepozna moj potencijal u svakom smislu. Nije imala predrasude ni što sam grbavac ni najobičniji Ciganin sa periferije.“

„Svaka joj čast.“„I obećala mi je svoju ćerku ako je budem verno služio.“

„Pošteno.“

„A ja je verno služim… i ona to zna. Jer nisu prazna ona srca u kojoj tihi glas ne odjekne šupljinom.“

„Slažem se.“

„I zbog toga ne pristajem da Leticiji neki balavac doji sisu! Kapiraš?“

„Naravno.“

„Inače, nemam ništa lično protiv tebe.“

„To sam shvatio“, rekao sam.

Shvatio sam i da me je strah potpuno napustio. Mogao sam, da sam hteo, uzeti nož koji je Romeo nepažljivo ostavio na buretu ispred sebe i zabiti mu ga pravo u stomak. Dok se opasulji od šoka, ja bih već bio na stepenicama i zvao bih u pomoć roditelje. Ali rešio sam da budem dobar. Jer biti dobar je stvar izbora. Kao što je to i biti zao.

„A maestro Antonije?“ rekao sam.

„Šta sa njim?“ upitao je.

„I on je rad da vam da ruku svoje kćeri?“

„On je spoljni igrač, mali. Njega niko ne uzima za obziljno.“

„Kako to?“

„Sa svim njegovim slabostima – veoma lako. Daš mu samo ulogu kojoj nije dorastao, recimo da igra kralja Lira i posle možeš da ga jašeš kao mulu.“

„Ti mu pored toga jašeš i ženu“, izletelo mi je potpuno neočekivano.

„I to radim“, prošaputao je Romeo i začudio se mojoj smelosti. „Ne persiraš mi više?“

Nisam mu ništa odgovorio. Gledao sam ga pravo u oči. Samo mi je namignuo i povukao još jedan gutljaj iz pljoske.

„Jesi siguran da nećeš malo?“

„Aj daj“, odgovorio sam. I potegao dobar cug.

Nas dvojica smo ostali na tavanu sve dok nismo spakovali kofere. Usput smo iskapili i pljosku. Razgovarali smo o životu i pozorištu. Rekao mi je da mu se obavezno javim, ako me put kojim slučajem bude odveo u Rim.

„A svi putevi vode u Rim, mali“, rekao je.

Posle mi je napisao i svoju adresu. Živeo je, kao ponovo reče, na periferiji grada, ali je njegova srećau tome što je ta periferija bila periferija Večnoga Grada.

Ostalo mi je u lepom sećanju to kratko druženje sa grbavcem. Biću i ponosan na sebe zbog toga što sam istog dan , kao trinaestogodišnjak, probao ukus Leticijine sise i francuskog konjaka. A to što sam se upišao od straha, kad je Gvirčardini prineo nož mom grlu, nije ni bitno. Pamte se samo lepe stvari.

Te noći nisam mogao da zaspim. Okretao sam se u krevetu kao balerina na probi. Majka mi je prilazila nekoliko puta i pitala me:

„Sine, šta ti je?“

Nisam umeo da joj odgovorim.

Zorom, dok se trupa pakovala, ustao sam i otišao da se pozdravim. Devojka, koja mi je, pre nekoliko sati gurala svoju dojku u usta sad je bila hladna kao alpska voda. Pružila mi je ruku, ali me nije gledala u oči. Pogled joj se gubio negde iznad moje glave. Tačnije, gledala je pravo, pošto sam bio niži od nje najmanje dvadeset centimetara.

Svi ostali su bili ljubazni. Dona Klara me je pomilovala po kosi, maestro Antonije me je uštinuo za obraz, Romeo mi je namignuo i čvrsto stegao ruku, Ana Makijaveli me je poljubila. Zažalio sam u trenutku što se sa njom nisam više družio, ali sam već sledećeg trenutka shvatio da bih se onda morao kačiti sa Đovinkom, umesto sa Romeom, što mu dođe na isto. Jer između ženskog srca i vaše želje da ga slomite, uvek će se pojaviti neka budala sa svojim gnevom. Ili osećajem za pravdu.

Vratio sam se u krevet. I zaplakao se. Mojim mislima su jezdile kočije pozorišne trupe predvođene maestrom Antonijom Ardingelijem ka nekom novom mestu, među neke nove ljude. Lagano sam tonuo u san ne sluteći tada koliko neki rastanci umeju biti lekoviti. I neminovni za nove susrete i veće ljubavi.

Probudio sam se tek u podne. Sišao sam niz stepenice i zatekao rusvaj u kafani. Sve je bilo porazbijano i pobacano. Oca i majku sam našao u dvorištu, ispod lipe. Otac je plakao, majka ga je tešila. Bio sam zbunjen.

„Đovinko…“, rekao je otac.

„Šta sa njim?“ pitao sam. Ali on nije mogao da mi odgovori. Majka jeste:

„Došao je pijan i kad je čuo da je trupa otišla počeo je da razbija flaše i uništava inventar po kafani.“

„Kreten“, rekao je otac. „I on i Tomazo del Bene koji ga je tako vaspitao.“

„Don Tomazo je bio ovde?“

„Stigao je kad su mu javili da njegov sin razbija kafanu.“

„Šta vam je rekao?“

„Rekao je da gnev ima svoja prava“, kroz suze je izustio otac.

„I glumeći blagodarnost, ponudio se da nadoknadi štetu otpisom duga koji je nastao na ime dvomesečne veresije za sir, vino i meso“, objasnila je majka. „A to smo uvek plaćali kvartalno i na vreme.

„Tačno“, potvrdio je otac. „Sve piše u svesci.“

„Da je pravi patron ponudio bi nam ceo mesec gratisa“, svodila je majka u svojim mislima račun bez krčmara.

„Pizda“, ridao je otac. „Šteta koju nam je napravila ona njegova budala, mnogo je veća od jednog kvartala.“

„Ti si budala“, odgovorila mu je majka. „Rekla sam ti da mi od kafane ne praviš cirkus i da će nam ta umetnička bagra samo doneti nevolje.“

„Otkuda sam to mogao znati“, rekao je otac. „Platili su unapred i pošteno.“

Ja sam stajao iza njih. Besan i nemoćan. I vidno stariji.

Našoj kafani nije trebalo puno da ponovo počne sa radom. Sugrađani su nam pomogli krajnje nesebično. Odmah nakon „tragedije“ koja nas je zadesila, don Francisko se najavio na večeru sa kardinalom i njegovom svitom. Tu smo u startu izvadili polovinu troškova, jer kardinal nije bio šture ruke. Češće su nam svraćali i ostali meštani na ručak, a ne samo na kafu, čaj ili večernja druženja uz čašu vina i muziku. Plaćali su bez veresije i davali bogate napojnice. Dolazili su i brojni putnici namernici, mahom po preporuci. Na konak smo primali goste sa mnogo više opreza i po preporuci. Glumce više nikad.

Otac je prestao da dobavlja robu od don Tomaza del Benea. Zbog toga je bar jednom mesečno išao u Firencu. Gubio je otprilike dva dana u putu, ali je to nadoknađivao nižom cenom i kvalitetom vina, mesa i sira koji su se mogli naći u centru Toskane. Prednost je bila i ta, što bi mi sa putovanja donosio knjige i garderobu kakva nije mogla da se kupi ili sašije u Kanispulju. Bio sam glavni dasa među vršnjacima. I omiljen među curama.

Ali doba dečaštva i rane mladosti su brzo prošli. Sazreo sam i odrastao. Roditelji su dovoljno ostareli od napornog života i noćnog rada. Ali ne i uzalud. Skupili su dovoljno novaca da me pošalju na studije. Želja im je bila da izučim škole i budem pravi gospodin. Da budem neko ko će, kako je to majka u svojoj glavi zamislila, imati prostranu kancelariju, skupe kravate i zlatan sat.

Između Milana i Rima opredelio sam se za Rim. Između istorije i prava izabrao sam pravo. Vreme sam provodio uglavnom po bibliotekama i kafanama. Verovao sam da ću postati pristojan advokat. Ili bar političar.

Povremeno sam odlazio u pozorište. Ali samo povremeno. U jednoj duo drami, u omanjem teatru, u koji sam slučajno svratio prekraćujući vreme između dve obaveze, prepoznao sam Anu Makijaveli. Ta žena je na sceni odisala jednom novom energijom i terala je publiku na frenetične aplauze. U tridesetim godinama izgledala je mnogo bolje nego sa dvadeset tri. Njen partner na sceni i u životu, takođe je odisao nekom snagom i vitalnošću. Dalo se naslutiti da među njima postoji hemija koja traje i nakon što se spuste zavese. A priča da ju je muž upoznao u bordelu iz nove perspektive mi se činila kao laž. Ili potpuno nebitna. Od nasrtljivaca po brojnim provincijama se nekako morala braniti. To što je izabrala ulogu kurve, govorilo je samo u prilog njenom raskošnom talentu.

Iako sam u početku čvrsto rešio, posle mi se besmislenim činilo da je potražim iz scene. Prosto, ne znam šta bih joj rekao. Da li bi se uopšte setila ko sam, čak i kad bih joj detaljno objasnio da je u svojoj poslednjoj sezoni sa putujućim pozorištem maestra Antonija došla u moj grad i moju kafanu i da je igrajući Kordeliju, naterala jednog retarda da se nesrećno zaljubi u nju. Verovatno da bi joj za to trebalo truda. Jer sreća koju je trenutno živela, prošlost je činila samo prošlošću.

A taj retard, Đovinko, vidno je ostario za kratko vreme i sve manje ga je otac puštao da izlazi van kuće. Uzrok je bio sukob sa Anđelom Montijem koji se po korzou i birtijama hvalisao kako je na vidikovcu, u šumici, opalio poznatu rimsku glumicu. I to za džabe, a ne kao neki koji su nudili celo bogatstvo. I to očevo. Đovinko se u toj priči prepoznao i presreo je na ulici Anđela Montija sa radnicima iz svog mlina i pošteno mu se nalupao šamara. Posle ga je, vukući za ešarpu, proveo kroz grad kao goveče.

Anđelo Monti, međutim, nije dugo čekao na osvetu. Prilika mu se ukazala jedne večeri kad se Đovinko sam vraćao kući iz mlina. Prišao mu je s leđa i udario ga ciglom u glavu. Mladić je pao kao sveća. Našli su ga nešto kasnije otac i braća u lokvi krvi. Lekari iz Milana su mogli da konstatuju da je Đovinku od udara pukao kapilar u mozgu i da će se vremenom stvarati ugušci koje će mu otežavati život i voditi ga u sve dublji stepen retardacije.

Anđela Montija posle tog događaja više niko nije vidio u Kanispulju i celoj Toskani. Prema nekim izvorima, otišao je duboko na jug, u grad čije se ime slabo pamti i tu se zaposlio u jednoj lokalnoj pekari koju zapljuskju talasi Adriatika. Prema drugoj verziji, mladi anarhista se ukrcao u jedan brod za Sankt Peterburg i to su bile poslednje vesti o njemu.

Đovinko je nakon nemilog incidenta vreme provodio igrajući karte sa poslugom ili hraneći lovačke pse don Tomaza. Kažu i da je mogao da spava po ceo dan. Pričalo se i da ga kljukaju lekovima za smirenje kako bi mu smanjili patnju…

Bilo mi je žao Đovinka.

U Rimu sam sreo i Leticiju. Ali ona me nije prepoznala. Niti sam ja želeo da me prepozna. Leticija je zadržala svoj raniji izgled, s tim što je više nije krasila pređašnja svežina. Iako se ostvarila kao žena, majka i vlasnica bifea „Glumac“, Leticija je ličila na jučerašnji hleb. Svraćao sam ponekad u njen bife i pio produženi espreso bez mleka. Deca su joj se muvala oko nogu, dozivala su je svaki čas ili su se tukla međusobno uz plač i psovke. Bilo ih je troje i sva su ličila na svog dedu – maestra Antonija. O njemu se, pak govorilo da je umro ne tako davno na nekoj provinciskoj sceni neostvaren i razočaran u život. I da je jedino tako mogao biti Šekspirov lik.

O dona Klari sam takođe imao neke informacije od gostiju bistroa. Ona je, prema priči, potpuno dementna i zbrinuta u staračkom domu na periferiji grada. U trenucima kad joj je do razgovora najčešće priča o svom suprugu. Ne, ne pominje maestra Antonija. Dona Klara priča priče o stolaru Mariju s kojim je, kako kaže, proživela najlepše dane svog života i koji je umeo, nekoristeći drugi alat izuzev klepane sekire, da od najobičnije bukove trupine napravi Pinokija.

Viđao sam i Leticijinog muža za koga sam verovao da će imati više pronicljivosti od svoje supruge i da će ispod naočara i brade uspeti da prepozna dečaka kome je njegova buduća žena, na njegove oči, gurnula sisu u usta. Ali sva sreća, pa me nije prepoznao! Mogao sam mirno da uživam u svojoj bestelesnosti. Kao što je to uostalom radio i on, dvorska luda kralja Lira i grbavac, Romeo Gvirčardini. Taj probisvet je mirno stario u jednom ćošku bifea, uz novine i konjak, očigledno zadovoljan životom.

Putujuće pozorište
Putujuće pozorište

0 Comments

Leave a Reply

XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>