нова варош
рецимо, да сте целу ноћ
провели за шанком
са владом токијем
и разговарали о политици,
поезији или позоришту.
или са другом из детињства
чије име нећете навести
из елементарне пристојности,
јер вам је причао како је
по скандинавским мардељима
учио африканце таблицу множења.
враћајући се из тоалета зауставио вас је
дипломирани правник дарко ћировић
(румен ко јабука и луд ко струја)
и поставио вам два питања:
како је одрастање у бруклину утицало на мистер ноа?
и како је мистер но утицао на ваше одрастање?
изашли сте из кафане у осам ујутру!
пресекао вас је хладан златарски ваздух.
али баш због тога, ви немате дилему шта значи бити:
на тибету, у холивуду или просто – код куће.
србија
часовник, златан и маркиран, жури пет минута.
у лавиринту минимализма запажам
културна раслојавања бића, клизишта истине…
мирише фарба, мирише лак!
орлови круже над пустим пољима.
сељаци, крпом умоченом у бензин
и накнадно запаљеном, као памет срба,
убијају легло осова.
комшији, инжењеру и пчелару,
препричавам своје дилеме.
евоцирамо успомене на огради
слични птицама којих више нема.
зрак је пун неизнуђене свежине.
миришу шумски плодови у нама.
крстаре лађе без јарбола и имена.
бројим на прсте муве зунзаре.
чекам севернолондонски дерби.
време прекраћујем читањем
или телефонирањем пријатељима.
немам амбиције.
дисање ми је једини приоритет.
црна гора
једна млада албанка,
окружена браћом,
посматра ме кришом!
шанери ваљају гардеробу,
подмладак крофне
и кифлице.
заљубљени корачају споро,
опчињени сопственом
СЛИКОМ.
море шуми.
још једно лето траје
у ишчекивању лабуда
коме се жури
да ваздух
освежи
КРИКОМ.
CNN
амерички председник
чита написани говор
и каже да су СВЕ
опције отворене.
аплаудирају му
сарадници и саветници.
у бити: медиокритети
и манијаци.
видим блиски исток да гори
згажену децу, лешеве жена,
запаљена поља нафте…
и меснате румене фаце
како златним есцајгом
једу крваве бифтеке
пре него што оду у пакао.
wild west
вече је било пијано
као дебели шофер
коме је пукла гума.
није имао резервну.
пио је пиво и све госте
терао у три пизде материне.
што не закрпиш гуму?
питао га је неко,
добронамеран
и предусетљив.
немој да ти закрпим уста,
викнуо је.
нас двоје смо ушли у кафану
неки минут раније.
пожелео сам да ти признам љубав.
за појасом сам носио револвер.
мексико
људи су остављени у камиону
на сред саобраћајнице.
чекају пролазнике!
људи висе с надвожњака
и немају удове.
ти људи су лешеви!
има их преко педесет.
има их преко педесет сваког дана.
има их најмање милион!
замислио сам место
где су летели куршуми.
то место смрди на црвено
месо и просуто пиво.
замислио сам кућу
у предграђу.
у дворишту су
изрешетане све кокоши.
mother russia
потегао сам добар цуг
домаће ракије и оставио
флашу на сунцу.
зној се сливао са мог чела.
мишићи су били згрчени.
леђа су ме болела.
стомак је кључао
у сопственој киселини.
таква сигурно постоји
у паклу и у њој се
кувају грешници.
укључио сам ТВ.
ВИМБЛДОН!
сервирала је
марија шарапова.
једну лоптицу је
завукла испод хаљине.
на паузи између два сета
спустио сам до маркета
да купим јагоде…
и шлаг.
мисир по махфузу
постоји време теже од греха
и људи који не познају тајну
властите снаге.
у нашој улици гласине постају
истине, истине пресуде,
а пресуде смрт.
спасење обично стиже
из правца пустиње.
љубитељи митова и хашиша
напуштају тад своје квартове
и крећу у крваве обрачуне.
беда је овде, у ствари, судбина!
али жар која путује кроз нашу крв,
као светлост истрошених звезда,
не познаје коначни исход…
и самом нилу даје вечни сјај.
исток
велики град
са црвеним крововима
зеленим дрвећем
под ведрим небом
окупан сунцем
спава на мом
ктиторском длану.
судбина је изговор
за људе који могу
сатима, хипнотисани,
да гледају телевизију.
спустићу се тихо у твој сан.
осванућеш као хирошима.
византија
прихаватио сам историју
грчки полис
културу хеленизма
римску пропаст…
и ништа чисто
није остало у мени.
на зидовима изнова
осликане фреске
нису ни приближно
добре као некад.
распоред ствари и скица,
пролеће у трулом раму,
журба и глад!
речи се заборављају,
истрошене или у комаду,
без смисла, без сечива…
па збогом драга!
и сунце има исту страст
кад сваког дана заврши
у мрежи рибара
или у океану.
грчка
ведро зимско јутро увек је
солидан увод за почетак приче.
тражећи изговор нашли смо злато.
и никад не бисмо пропустили прилику
да се поубијамо због патриотизма.
отварам ормар, тражим опеглану кошуљу.
размишљам о путовању где би неизвесност
била сведена на минимум, а драж остала иста.
зицер није једина опција, али дуго сам
школован у тражењу мере и ако је грчка
моја домовина то ће увек остати тако…
а грчка то јесте!
апокалипса
завршили смо посао и почела је киша.
трава је мирисала труло.
ваздух на метан.
на пољу, широком и непрегледном
зрикавци, скакавци, мрави, пчеле,
мишеви, ласице, врапци, крпељи
бубе, глисте, домаћи керови и небо
(дугачко, ведро, затегнуто и закривљено
благо, геометријски, до пуцања):
били су сведоци времена које ће проћи.
прошла је и чета војника.
уморни од живота и отежали од опреме
заклали су последњег коња,
и приредили велику гозбу.
на то поље су затим дошла деца.
скинула су ранчеве са леђа
и отпочели утакмицу…
био сам дете међу том децом.
пробудио сам се у тренутку
кад је требало да шутирам пенал!
од свих речи које су ми се нудиле
бирао сам само оне од којих се истина
могла направити као колачи од блата.
од свих страхова који су ме прогонили,
најреалнији је био страх од сунца које је,
губећи боју злата, спокојно тонуло
у
ОКЕАН.
