Pisati o Drini i njenoj okolini posle Andrića je krajnje nezahvalan posao, ali posao koji se mora obaviti, jer Andrić je odavno rahmetli, a Drina i dalje teče i nosi sa sobom priče o nekoj novoj istoriji, ništa manje surovoj, i sudbinama ljudi predodređenih na nesporazume, podelu, sukobe… I šverc.
Drina je reka gde se sudaraju dve civilizacije, Zapadna i Istočna. I tri vere, pravoslavna, katolička i islam. Na Drini je počeo Prvi svetski rat. I mnogo toga još je počinjalo i završavalo se sa Drinom. Između ostalog i putovanje jedne grupe prosvetnih radnika iz Nove Varoši koja je poslednjeg dana juna krenuli na dvodnevni izlet uz plavu kičmu Balkana.
Nema smisla opisivati sve gradove i sela kroz koje smo prošli i događaje koji su se zbili, pa ćemo pažnju čitalaca fokusirati na dva mesta: Bijeljinu i Banju Koviljaču, jedno sa leve, a drugo sa desne strane reke. I pomenuti usput, čisto da ostane zabeleženo, selo Gornju Trešnjicu, nedaleko od Ljubovije, gde je pored nekih grobova, na sporednom putu, autobuski prevoz čekala jedna crnokosa prelepotica.
„Lole, vide li ti ovo?“ reče mi koleginica s kojom sam sedeo tokom putovanja. „U ovakvoj nedođiji…“
„Videh…“, odgovorih i sam zatečen. Da sam išao peške ili u sopstvenom autu, pomislih, mogao sam je startovati pričom da nigde nigde nisam video znak na kome piše „Anđeo na putu“. Ali ovako, moralo se dalje ka Bijeljini…
Bijeljina je centar Semberije, severozapadnog dela Bosne i Hercegovine. Ceo region ima oko sto pedeset hiljada, a grad, prema poslednjem popisu, četrdesetak hiljada stanovnika. To ga čini drugim mestom po veličini u Republici Srpskoj, odmah iza Banja Luke.
U samom gradu se oseća potencijal kakav recimo u Srbiji nemaju ni Užice ni Čačak. Razlozi su brojni. Okolina je pre svega bogata i plodna, nalazi se na tromeđi tri republike, noviji istorijski događaji su uslovili da se u Bijeljinu doseli stanovništvo iz raznih delova Bosne i Hercegovine, posebno Sarajlije, a nije mali broj ni onih koji su sreću potražili u inostranstvu, solidno zaradili i taj novac investirali u zavičaj.
O tome koliko je grad jak, svedoče i brojni supermarketi koji se nalaze na njegovom obodu. Cene u tim mega radnjama, za istu robu su nekoliko puta niže nego u Srbiji.
Grad ima i svoju televiziju koja prevazilazi lokalni nivo. Brojne zvezde novinarstva imale su na BN-u svoje autorske emisije, a najpoznatiji su bili Vanja Bulić i Isidora Bjelica. Muzika koja se emituje je narodna, praćena često željama, čestitkama i pozdravima. Ipak, taj potencijal ne treba potcenjivati s obzirom da je iz tog kraja srpski Homer Filip Višnjić, po kome i gradska biblioteka nosi ime.
Glavni trg u grada je arhitetkonski i urbanistički na zavidnom nivou. Nekad se zvao „Žitni trg“, a danas je to trg „Kralja Petra Oslobodioca“. Čiča Pero ima i svoj spomenik. U dnu tog prostora je smeštena gradska kuća, koja po izgledu i stilu zaslužuje ulogu koja joj je dodeljena.
Nedaleko od tog mesta, kod jedne česme, kolega istoričar i ja vodimo razgovor sa jednim meštaninom. Dijalog je počeo krajnje bezazleno. Interesovali smo se da li je voda pitka, a onda smo se prebacili na kvalitet fotoaparata koji sam nosio sa sobom. Ubrzo je sagovornik iz svog ranca izvadio svoju mašinu i album sa fotografijama koje je radio. Svaku fotografiju je ispratio prigodnom pričom.
„Ova ima diskoteku u Austriji“, kaže za jednu razgolićenu silikonsku damu koja na fotografiji puzi četvoronoške.
„Ova je bila mis Bosne i deseta na izboru za mis svijeta u Južnoafričkoj Republici. Zbog toga sam je predstavio kako izranja iz okeana, dok se u pozadini vidi jug Afrike.“
„Jelenu Gerbec znaš?“
„Znam“, odgovaram.
„Vidi kako sam joj u foto-šopu odradio struk.“
„Vidim.“
„A vidi koliki stomak ima na orginalnoj fotografiji.“
Gledam i orginalnu fotografiju. Pevačica je mnogo lepša kad malo kipi i preliva, nego kad ima struk ko Skarelt O’Hara, al ajde sad. Ne iznosim svoj sud.
„A ovo je Crni, borac iz poslednjeg rata.“
Na fotografiji se vidi mladić u vojnoj uniformi, namazan ratničkim bojama, gazi po nekoj reci dok u rukama drži kalašnjikov.
„Ovu fotku su preneli svi svetski mediji.“
„Šta sad radi Crni?“ pitam sagovornika.
„Bavi se trgovinom u Beču.“
„A ovo je Ratko Mladić?“ kažem ja gledajući sledeću fotku.
„Jeste“, odgovara fotograf ponosno. Priča gde ga je i kako slikao. „A ovo sam ja kad sam bio mlađi.“
Naš sagovornik je bio pravi atleta, gimnastičar i bodibilder. Danas se na njemu vide posledice koje je teško vreme ostavilo za sobom. Te posledice su i fizičke i psihičke:
„Gledam na televiziji pre neki dana kako Ginisov rekorder može da uradi petnaest puta jednu veoma zahtevnu gimnastičku vežbu. Odem ja sutradan na stadion i iz prve uradim pedeset puta. Iz drugog pokušaja sedamdeset.“
„Jesi li obavestio Ginisa?“ pitam ga.
„Nisam lud“, kaže. „Poslali bi nekog da me ubije.“
Neki minut kasnije u jednom kafiću blizu Doma kulture, koleginica Danka iz „Sove“ me pita:
„Kakve ono gole žene gledaš u foto-albumu?“.
Ona je prošla iza naših leđa dok smo razgovarali sa fotografom, bacila letimičan pogled i samo produžila.
„Jelenu Gerbec“, kažem. I pojašnjavam: „Zvezda Granda u sezoni 2010-2011.“
„I šta lik još priča?“
„Što nisi stala, pa čula“, odgovaram.
„Nisam pisac“, kaže koleginica, „pa da se za mene lepe neispričane životne priče.“
To sam shvatio kao kompliment, jer u tim momentima, kad razgovaram sa strancima koji imaju potrebu da sa mnom podele svoju romansiranu biografiju, setim se pomenutog Andrića i njegovog remek-dela, „Kuće na osami“. Ta zbirka priča nađena u zaostavštini našeg nobelovca, motivisana je njegovim susretima sa ljudima koje nije stigao da sasluša tokom života i koji mu dolaze pred smrt da dovrše svoje neispričane priče. Iz čisto tehničkih razloga smatram da je bolje da te ispovesti saslušam dok sam u snazi, nego da u svojoj kući na osami primam strance ili duhove kad budem ispuštao kašiku.
Bijeljina je prošla kroz težak period tokom rata. U toj multinacionalnoj sredini špartale su brojne vojne i paravojne formacije. Od paravojnih, najpoznatiji su bili Arkanovi tigrovi, čija misija se završila tako što ih je vojska Republike Srpske proterala iz Semberije. Pred sudom u Hagu, mnogi zvanični Srbi su kasnije prali ruke od saradnje sa Tigrom tvrdeći da je on „vodio svoj prvatni rat za belu tehniku“.
Gledao sam na YT kanalu dokumentarne emisije iz tog perioda i došao do zaključka da se Arkan na semberijskom ratištu ponašao kao filmska zvezda. Glumio je i heroja i humanitarca. Volela ga je kamera. Često ga je pratila televizijska ekipa, pa je neke snimke, kako pojedini mediji tvrde, kasnije uspeo da utopi Franji Tuđmanu za dva miliona maraka.
Od trideset hiljada muslimana koji su živeli u Bijeljini pre rata, sad ih ima deset puta manje. Slična priča kao sa Srbima u Mostaru. U principu, najviše strada obični narod. Ološ se lako dogovori.
Bijeljina je iznedrila još jednu vanserijsku pojavu. Reč je o Vasiliju Kačavendi, umirovljenom episkopu SPC-a. Brojne anegdote su vezane za tu koloritnu ličnost koja u sebi objedinuje strasti jednog Pahomija, graditeljske sposobnosti jednog Filareta i patriotizam pomenutog Arkana. To je čovek koji je za LGBT osobe i njihova prava uradio više nego sve organizacije koje uzimaju lovu kao udruženja profesionalnih pedera, budući da je svojim ponašanjem vezao ruke Crkvi, tradicionalnom i najvećem neprijatelju ideje da je homoseksualnost normalna pojava. Kačavenda je navodno radio i za UDBU. Konspirativno ime mu je bilo Pablo.
Ovaj, inače, rođeni Sarajlija, preživeo je Drugi svetski rat i majčinu preudaju. Sa dvanaest godina je otišao u manastir Lepavinu kao iskušenik. U dvadesetoj postao monah. U žižu javnosti je došao kad je izvesni striper Dejan Nestorović u nekom tabloidu otvoreno govorio o svom odnosu sa „duhovnim dedom“. Stizale su i slike iz vladičanskog dvora zvanog „mali Versaj“. Ovaj nesuđeni patrijarh, taj prostor je opremio veoma skupo, uz prateće elemente kiča.
Sabor je Kačavendu jedva smenio nakon pritiska javnosti. Ali i dalje je tu, živi u jednom luksuznom manastiru građenom u ruskom stilu, na obodu Bijeljine. I tihuje…
Pored Bijeljine se nalazi i etno selo Stanišići. To mesto je spoj srpske tradicije i rusofilije. Koliba iz Vasojevića, srednjovekovna kamena kula i savremeni objekti nazvani po Moskvi i Sankt Peterburgu, našli su svoje mesto na imanju solidne površine. Crkva je građena po modelu manastira Kumanice i izdvaja se lepotom. U omanjem jezeru i kanalima venecijanskog tipa plove labudovi. Ima i crnih i belih. Tu je i Nojeva barka, poklon jednog Hrvata koji je u nameri da sa njom oplovi svet, bio sprečen raspadom Jugoslavije i ratom. Sve to treba videti. Ali samo jednom u životu.
Put od Bijeljine nas vodi ka Banji Koviljači gde treba da prespavamo. O banji znam mnogo toga iz priča mog kolege i prijatelja Denisa, koji je rodom odatle. Znam i iz filma „Otac na službenom putu“ od Emira Kusturice. Funkcioneri iz Zvornika, gde je posle političkih razmimoilaženja završila Malikova porodica, odlaze preko Drine u banju da se kurvaju. Jedna od najupečatljivih scena mog detinjstva je kad Malik, na nagovor svog oca koga glumi Miki Manojlović, ispod stola, zapali suknju jednoj dami. Posle dečak od oca fasuje šamar. Ne znam šta me je tada više pogodilo, spektakularna scena koju sam prvi put video kao đak prvak u varoškom bioskopu ili nepravda prema izmanipulisanom Maliku.
Za razliku od etno sela „Stanišići“, Banja Koviljača je bila mondensko mesto pre Drugog svetskog rata. Najviše novca su u nju ulagali Karađorđevići. A Veliki park, koji je okružen nizom predratnih vila, jedno vreme je nosio laskavu titulu najlepšeg parka u Srbiji. Neke vile u parku su renovirane i verovatno su u privatnom zakupu. Nose imena nekadašnjih oblasti Jugoslavije: vila Hercegovina, vila Dalmacija, vila Bosna… Najlepše zdanje je Kur salon. Pravljen je krajem dvadesetih i početkom tridesetih godina prošlog veka. Gradnju je finansirao kralj Aleksandar Karađorđević. Cilj mu je bio da taj salon, po ugledu na bečki, bude lečilište. Kod nas je, međutim, imao funkciju prve javne kockarnice. Salon pamti i balove predratne gospode i posleratnih drugova. U njemu se desio i izbor za prvu mis Jugoslavije. Trenutno propada u svojoj punoj lepoti. Kad bi se našao neki normalni političare i predložio da se ne prave kič fontane, jarboli od nekoliko desetina metara ili ostali arhitektonski promašaji, nego samo da se obnovi ono što su ostavili prethodnici sa više ukusa, dosta bi uradio. Ovako, osuđeni smo da propada ono što vredi, a da se gradi ono što ne vredi.
U Banju Koviljaču stižemo u kasno podne. Hotel u kome smo smešteni nalazi se u Velikom parku. Dopisujem se sa Denisom i kažem da sam u njegovom rodnom mestu. Pitam ga kako da dođemo do rokenrol kluba koji je u vlasništvu njegovog prijatelja Džileta. Šaljem mu sliku gde se trenutno nalazimo. Denza odgovara da nastavimo pravo, pet minuta niz ulicu. Kad dođemo do benzinske pumbe, blizu smo.
Idemo ulicom koja sa severne strane ograničava Veliki park. I dolazimo na odredište. Uz malu konsultaciju sa prolaznicima od kojih je jedan bio solidno lud.
Ispred lokala, kroz staklo vrata, videlo se da taj prostor nije dovoljno veliki da primi četvoro novih gostiju. To je bila malo veća soba u obliku pravugaonika, sa šankom i dva tri stola. Odmah smo shvatili da ne možemo unutra i dok smo se dvoumili šta da radimo, izašao je šanker i rekao nam da iza lokala postoji bašta u kojoj možemo opušteno da sednemo. Ispostaviće se, gazda je bio sam Džile.
Ušli smo u baštu koju su činila četiri stola napravljena ručno. I klupe pored njih. Drvene, takođe napravljene ručno.
„Sto se malo klati, ali nije strašno“, kaže Džile.
Sedamo. I pitamo za pivo. Kaže da ima samo veliko „Zaječarsko“. Iz pravca šanka se čuje bluz. Znam da sam na dobrom mestu, iako pogled s bašte može da pukne samo na jedno drvo, visoku nepokušenu travu i zvezdano nebo. Kao kod Sema Pekinpoa, što bi rekao Denis.
Za susednim stolom su dve devojke. Mlade, lepe, ofarbane u crveno. Takve cure, inventar rokenrol klubova, neprilagođene za poetiku turbofolka i mejnstrima, lokalne princeze sa velikim snovima, nose sa sobom jedan fini bunt i jednu neoskrvanvljenu ženstvenost. Po pravilu ih privlače propaliteti. Ali u ovo vreme splavaruša, one su so zemlji, kako to piše u Svetom pismu.
Nakon dva sata uživanja uz muziku i pivo odlazimo od Džileta. Vlasnik nas prati do vrata. U razgovoru saznajem da ima 52 godine, iako izgleda kao stariji tinejdžer. I da mu se sin, svršeni skrednjoškolac, tog dana vratio sa prijemnog ispita.
„Šta će da studira?“ pitam Džileta.
„Filozofiju“, kaže.
Dečaku kome je otac vlasnik rokenrol kluba u jednom manjem mestu i koji je po priči, uz običaje, ožalio smrt Frenka Zape, očigledno nije imao puno izbora. Ali sreća da je taj izbor bio najbolji.
