Dragan Marković Palma, domaćin iz Jagodine, imao je jedini petlju da se od svih članova vladajuće koalicije suprostavi Aleksandru Vučiću i negoduje što je izbor mandatara pao na Anu Brnabić. Obećao je pritom da njegova stranka i on lično neće podržati izbor nove vlade.
Kad je davao izjavu za medije čija glavna tema je bila seksualni identitet buduće premijerke, pored Palme je stajao Ivica Dačić, glavom i bradom. Socijalista, kako ga je Bog dao duhovitog, utrčao je sa šaljivim komentarom da se mora „distancirati od Palme“ zbog njegovih stavova.
Uvek je Ivica bio vrhunski šaljivdžija, mada ovog puta, kao iskusan političar, zna da Palmi mora biti bliži nego ikad. Računica je prosta: Ono što Palma govori, Ivica misli, ali ne sme da kaže. Drugo, iz Moskve stižu signali da nisu zadovoljni izborom prozapadnog mandatara, kojem Dačić mora da pruži podršku. Ivica je jak samo onda ako se u Srbiji vodi proruska politika, tako da mora odigrati pametno. U suprotnom bi morao da levičari i bavi se socijalnim temama za šta odavno nije sposoban.
Ali šta sad sa Palmom? U principu ništa! Vučić ima sigurnu većinu, pa mu pet-šest poslanika JS-a neće puno značiti. S druge strane, neka usluga mora da se vrati Draganu, jer je na predsedničkim izborima uspeo u Jagodini da obezbedi oko 70 odsto podrške ne bi li bivši premijer postao aktuelni predsednik.
Palma će zadržati težinu i uticaj. Ostaće neprikosnoven u svom gradu, baviće se biznisom, dovlačiće strane investitore, vadaće jagodinsku mladež po Vijeni i obalama Helade, organizovaće upoznavanje mlada i mladoženja, vašare, kiks-boks mečeve. Sigurno ga niko neće zvati da u skorije vreme bude kum gej parade…
Palma je, dakle, bezbedan. Više nego drugi lokalni lideri zadužio je svoje mesto. Sagradio je akva park, muzej voštanih figura, zoo-vrt… I u svakom selu po dom kulture.
Nekadašnji Arkanov tigar zadužio je i građansku Srbiju. U odlučujućem trenutku je prelomio da koalicija SPS-PUPS-JS 2008. godine ne napravi vladu sa Koštunicom i Šešeljem, već sa demokratama. Tada je izgovorio antologijsku rečenicu da se patriotizam ne sipa u traktore. Malo ko će priznati Palmi da je tim činom sprečio kobnu radikalizaciju društva i onemogućio Šešelju da iz Haga, sa oko 40 odsto podrške u parlamentu, upravlja Srbijom preko video bima. Celokupni Palmin trud kasnije će olako upropastiti Vesna Pešić kad bude 2012. podržala Tomu Nikolića za predsednika republike.
U suštini, koju god opciju da izabere, građansku ili narodnu, levu ili desnu, Palma zna da mu ovi iz Beograda mogu samo pljunuti pod prozor sve dok ima podršku svog naroda. I to je važan nauk ostalim lokalnim liderima. Ako ste svoj na svome nećete biti podložni inflaciji, kao što su to, recimo, danas većina ministara iz SNS-a. Niko od njih nema Palminu težinu. Mislim figurativno.
S druge strane Vučić, iako populista, počeo je da vuče neke nepopularne poteze. Za svog naslednika je izabrao: ženu, lezbejku i, prema nekim izvorima, Hrvaticu. Konačno je uradio nešto „prvi put u istoriji ove zemlje“. Ovim potezom, Vučić počinje da liči na najvećeg balkanskog maga politike – Mila Đukanovića. Kad je svega 15 odsto građana Crne Gore podržavalo nezavisno Kosovo, i to su uglavnom bili Albanci, Milo je priznao Kosovo. Pitanje je samo koliko će Vućić moći da isprati Mila i nauči se kvalitetno „veštinama mogućeg“. Jedno je sigurno, što više bude učio, više će nas koštati. Posebno one koji ga podržavaju. Vratite se na Mila i pitajte se gde su i šta rade Momir Bulatović i Svetozar Marović i sve će vam biti jasno.
Izborom Ane Brnabić, Vučić je mnogima poslao jasnu poruku. Evropi da je spreman na saradnju, Rusima da ćemo biti na stendbaju, građanskoj opciji da je ostvario njihove ciljeve, svojoj stranci da su bez njega šaka jada… Učinio je uslugu i sam sebi. Neko će se na najodgovornijoj funkciji u državi sad više baviti ekonomijom, a manje demagogijom. Demagogija će se lagano preseliti iz vlade u predsedništvo.
U prilog tome svedoči činjenica da su se protekle sedmice spontano organizovali omladinci SNS-a, predvođeni ministrom Nebojšom Stefanovićem i posetili Vučića na novom radnom mestu. Plan je bio da ga dočekaju kad dolazi na posao, ali iznenađenje je izostalo: Predsednik je već bio na radnom mestu kad su omladinci banuli sabajle. Ceo taj slet podsetio me je na jednu scenu iz Grlićevog filma „Karaula“. Emir Hadžihafisbegović koji glumi poručnika Pašića, toplim i ispovednim tonom, ležeći na krevetu, kazuje kako je pobegao od ovaca sa rodnog Vlašića i došao na vojnu akademiju u Beograd. I već na prvoj godini studija usnio neobičan san:
„Pašiću, posjeta, Pašiću posjeta“, viče dežurni čete i kad Pašić otrči do kapije ima šta videti: trista ovaca sa Vlašića došlo mu u posetu. Verujem da se tako obradovao i naš novi Pašić kad mu je trista SNS-ovaca zakucalo na vrata.
Tog istog dana je, treba li to napomenuti, Vučić poverio sastav vlade nestranačkoj ličnosti.
Za razliku od Vučića koji je na vrhuncu moći i kome dolaze u posetu sa svih strana, tužno je što su Borisu Tadiću, bivšem predsedniku Srbije i nekad najmoćnijem čoveku u državi, na zakazanu konferenciju za štampu, došla svega dva novinara. Verovatno da je Tadićevo vreme prošlo i da više nije ineresantan medijima. Da smo znali da će situacija biti takva, došao bi neko od nas iz SOVE iako smo tek u povoju i premda nas niko nije zvao na taj KZŠ.
