Dok se ovih dana u medijima raspreda priča o muzičkoj fontani na Slaviji, meni je privukla pažnju vest o jednom muzičkom spotu, tako da sam sinoć pokušao da odgledam i odslušam nekoga ko sebe naziva krmkom. Sa prefiksom “DJ” ispred, ali taj prefiks ima isti smisao kao što sufiks “band” ima smisla kod nekoliko izvođača popularne muzike kod nas – dakle nikakvog.
Spot nisam uspeo da odgledam do kraja, iako traje nepuna četiri minuta.
Snimljen je u školi. I to osnovnoj. Nisam siguran da li deca koja učestvuju u spotu pohađaju pomenutu školu – ako je tako, stvar je utoliko gora.
Ne bih komentarisao sam spot, a ukoliko vas zanima – imate pametnija posla, verujte mi na reč.
Direktorica pomenute škole je svojevoljno izdala školu u svrhe snimanja spota. Namerno sam upotrebio izraz “izdala”, jer ne samo da je izdala, tj. iznajmila prostorije škole, već je izdala i sve svoje kolege i profesiju koju bi trebalo da zastupa i brani.
Direktorica nije bila zainteresovana za bilo kakve detalje vezane za spot, a usmeno obećanje da u spotu neće biti političkih sadržaja je bilo doboljno da ustupi prostorije škole. Dakle, dok se ne zamerate politici i političarima – sve je dozvoljeno, a u nepuna četiri minuta koliko traje spot je stala ogromna količina neukusa, kiča i loših poruka koje se šalju našoj deci – neučenje, prepisivanje, provlačenje kroz školu, mito, korupcija. Da ne pominjem to što profesorica u tom spotu izgleda kao porno glumica, ili pevačica novokomponovane muzike u najmanju ruku… Rizikovaću pri tom da mi pripišete da ne razumem šta je parodija. Ili da ne razumem da je “autor” a ustvari ušao u suštinu problema našeg školstva i prikazao ga na šaljiv način. Ili da ne znam šta je dobra “pjesma”.
Koliko sam mogao da saznam iz medija, Ministarstvo prosvete je već reagovalo i najavilo vanredni inspekcijski nadzor u toj školi. Najavljena inspekcija je za pohvalu, naravno, ali po mom mišljenju neće rešiti suštinu problema, šta god da bude zaključak inspektora.
I dok se najavljuje da će nekakva komisija muzičkih stručnjaka odlučivati o muzici koja će se emitovati sa kič-fontane na Slaviji, zabrinjavajuće je izostajanje bilo kakvog uređivanja muzičkih sadržaja na drugim mestima – od radio stanica i televizija, do događaja koji se organizuju od strane crkve. Iako sam u suštini protiv bilo kakve cenzure, mislim da bi neko ipak morao malo da se pozabavi tim problemom. A za skoro dva miliona evra koliko je koštala fontana na Slaviji, moglo je se platiti više nego dovoljno muzičkih stručnjaka da odlučuju o muzici koja će se emitovati sa televizija i radio stanica, bar sa onih sa nacionalnim frekvencijama, ako je kvalitet muzike već toliko bitan za čelnike gradske vlasti u Beogradu. I da ostane pri tom para da se kupi muzička fontana iz Kine.
Muzika je po mom mišljenju kao fudbal. Na koricama knjige Sajmona Kupera “Fudbalom protiv neprijatelja” piše – “Fudbal je mnogo više od najpopularnije igre na svetu. Fudbal može da pokrene – ili da zaustavi – ratove, da podstakne revolucije ili održi diktatore na vlasti.” Mislim da bi se isto moglo tvrditi i za muziku.
Sudeći prema muzici koja se uglavnom sluša i fudbalu koji se igra kod nas, crno nam se piše.
