Gledao sam u svoje ruke. Bile su to ruke starca na kojima se jasno videlo da je vreme, bez žurbe, ali neminovno, ostavilo svoj pečat. Koža na šakama je bila tanka, obasuta pegama, izborana…Mrdao sam prstima i bio zadovoljan. Proveravao sam reflekse i gipkost. Međutim, teško sam disao. Taj nedostatak sam imao oduvek, ali ga je starost, očigledno, dodatno pojačala.
Ispred mene je bio sto, a na stolu se nalazio beli stolnjak, bez detalja i čist kao sneg. Na stolnjaku beli tanjiri četvrtastog oblika i srebreni escajg, uključujući čašu crvenog vina nasutu do pola. Na tanjiru povrće. Grilovano, raznovrsno i u malim količinama.
Podigao sam pogled. Oko mene su bili neki nepoznati ljudi, lepo obučeni, veseli, raznih generacija. I niko nije bio stariji od mene. Gledali su u mom pravcu, aplaudirali i smešili se. Kao u magnovenju…
Na stolu je bila velika torta, takođe bela, osim što je broj na njoj bio napisan nekim crnim šlagom ili sličnim nadevom. Broj na torti je bio 96.
Opet sam vratio pogled na svoje ruke i pomislio: Mora da punim 96 godina. Ali ko su ovi ljudi oko mene, bila je moja sledeća misao. Opet sam podigao pogled i video dvadesetak osoba kako se vesele, udaraju dlanom od dlan i plešu, prepoznao sam to, uz muziku Enija Morikonea.
Jedna lepa i mlada žena donela mi je solidan komad torte i rekla uz osmeh:
„Deda, nemoj da se isprljaš.“
Potom se vratila ka sredini stola i počela da služi ostale goste.
Pa ovo mora da su moji potomci, pomislio sam. Vidi kakvi su…uspešni, lepi, veseli, bogati, zdravi i svi mahom u belom.
I ja sam bio obučen u belo. Beo mi je bio sako, bela košulja, pantalone, čarape, cipele… Samo mi je kravata bila crna. I naočari. Mora da mi je i šešir bio beo. Možda je imao crnu traku iznad oboda, ali mene je mrzelo da ga skidam sa glave i proverim tu činjenicu koju sam intuitivno osećao.
Ono što me je na trenutak začudilo i zbunilo jeste što se čitava proslava mog rođendana dešavala u rimskom Koloseumu. Oko nas su bile zidine drevnog borilišta, sedeli smo pod otvorenim nebom, tu na tlu, gde se prolivala krv nesrećnih gladijatora, hrišćana mučenika i životinja iz reda zveri. Ali iz pravca ulice je dopirao zvuk savremenog grada: čule su se sirene automobila, motorna vozila su kružila oko Koloseuma, ljudi su se dozivali. Omirisao sam vazduh. Bio je suv i osećao se na petrol.
Vratio sam pogled ka stolu. I susreo se sa užarenim očima jedne šestogodišnje devojčice. Prekrstila je ruke i bila je iz nekog razloga ljuta.
Ko li je ona? pomislio sam i nasmešio joj se. Devojčica je samo napućila usne i supustila pogled. Moj je osmeh očigledno nije razoružao.
„Mama“, viknula je odjednom. Obratila se ženi koja mi je donela tortu. Brzo sam zaključio da je šestogodišnja devojčica moja praunuka, čim se ženi koja me je oslovila sa „deda“, obraća sa „mama“.
„Reci zlato“, rekla je moja unuka u žurbi, probijajući se kroz goste i držeći u rukama dve tacne sa belom tortom.
„Snimi ovog fosila“, rekla je klinka i pokazala očima u mom pravcu.
„Nemoj tako da pričaš“, ukorila ju je majka. „To nije fosil, to je tvoj pradeda.“
„Kada će pradeda da rikne, pa da izdelimo njegov keš?“ pitala je devojčica.
„Vidiš da je skoro mrtav“, utešilaju je majka. „Nemoj da si nestrpljiva.“
Na licu moje praunuke prepoznao sam crte lice koje joj je, genetskim pečatom, u nasleđe ostavila moja pokojna supruga. I probudio sam se, jer čovek se obično budi kad se približava istini.Ili trvrđenju koje dostiže visoki stepen izvesnosti.
Probudio sam se kao tridesetogodišnjak, novinar i neženja u stanu koji sam iznajmljivao na Karaburmi od izvesnog gospodina Tišme. Ustao sam, umio se, skuvao kafu, i dok sam čekao da se napitak ohladi, poslao sam poruku svom prijatelju Dragoslavu Daniloviću. Tekst te poruke je otprilike glasio ovako:
„Sanjao sam da sam u dubokoj starosti. Sve je isto samo što otežano dišem.“
Nastavio sam lagano da ispijam kafu i ubrzo, zabavljen svojim mislima, potpuno zaboravio da sam svoje iskustvo podelio sa nekim. Ubrzo je, međutim, zavibrirao telefon i čuo se klasični zvuk „nokije“. Od Dragoslava, koji je pre studija filozofije, bogato životno iskustvo sticao u ludnici gde je radio kao bolničar, stigla je poruka sledećeg sadržaja:
„Konsultovao sam Sanovnik. Klasična reakcija na inflaciju kiseonika. Ili će vam neko doći u goste.“
