Dok je devedesetih godina kod nas u Srbiji procvetalo nešto što se zove turbo-folk (i što i dalje cveta, nažalost), u predgrađima Sijetla se razvijao muzički pravac koji je kasnije nazvan grunge. Jedan od osnivača tog pravca je bio i Kris Kornel (Chris Cornell), za čiju smrt smo saznali u nedelji iza nas.
Kornel se pridružio velikom broju muzičara koji su nas napustili u toku 2016. i 2017. godine, počinivši samoubistvo nakon koncerta Soundgardena u Detroitu. Ako je verovati pisanjima američke i britanske štampe, nakon što je posle niza godina izašao na kraj sa sa zavisnošću od droge i alkohola, Kornel nije uspeo da se izbori sa dubokom depresijom od koje je bolovao.
Za sebe ne mogu reći da sam bio veliki fan njega ili bendova sa kojima je radio (Soundgarden i Audioslave), ali ono što je sigurno je da sam celoj toj grunge sceni iz Sijetla (Soungarden, Nirvana, Pearl Jam, Alice in Chains, itd.) duboko zahvalan što su postojali, a pogotovo što su nastali u vreme kada je kod nas krenulo negovanje neukusa, kiča i šunda. Tako da se iz moje perspektive grunge pojavio kao alternativa na ono što se kod nas dešavalo.
Sa ove strane Atlantika ništa specijalno. Novoizabrani predsednik Francuske, Emanuel Makron je neiskusno brže-bolje imenovao novog premijera nedelju dana nakon pobede na predsedničkim izborima, a novi premijer je Eduard Filip. Nikad čuo za njega, a izgleda da je bivši gradonačelnik Avra relativno nepoznat i onima koji su više upućeni u prilike u francuskoj politici.
Kod nas ništa novo. Osim što je američki ambasador u Beogradu, Kajl Skat (tako se izgovara ako je verovati samom ambasadoru) ušao u klinč sa jednim našim dnevnim listom. Za uzvrat su ovi iz pomenutog lista, u anketi na svom sajtu, rešili da ga nazovu Skotom. Ipak je to nekako više u duhu srpskog jezika, i siguran sam da naši novinari to bolje znaju, nego tamo neki Amerikanac. Ono što nisam siguran je ko nam je predsednik države a ko premijer, ili da se bolje izrazim, kad nam je predsednik države a kad premijer.
