Branko Kukić, urednik čuvenog časopisa “Gradac” i ličnost godine redakcije nedeljnika “Vreme” za 2013, svakako je jedinstvena pojava u srpskoj kulturi, a i šire. Ovom prilikom objavljujemo njegov intervju star tačno 11 godina (od 19. maja 2006) kako bi pokazali da su brige koje su tada mučile naše društvo i dalje bolno aktuelne. Intervju sa Kukićem je uradio dipl. inženjer mašinstva i dugogodišnji novinar Zvonko Prijović i velikodušno ga ustupio portalu Sova.
Branko Kukić, urednik Umetničkog društva Gradac
Kada bi se u Srbiji na određeni rok ukinule političke stranke i kada bi bio pronađen drugačiji model političke borbe, tada bismo se oslobodili, kako je Jovan Cvijić govorio, “političke ciganije”
Pesnik, esejista, istoričar umetnosti, pre svega urednik časopisa Gradac, biblioteke “Alef” i još nekoliko zanimljivih edicija, Branko Kukić je dragocena ličnost srpske kulture. Ovih dana Umetničko društvo “Gradac” objavilo je nekoliko izdanja, među kojima se izdvaja časopis posvećen Davidu Albahariju i sabrana dela Huana Rulfoa.
Preovlađuje mišljenje da se u Srbiji ništa neće promeniti, bez obzira na to ko je na vlasti, dok se ne promeni model kulture?
– Da bi se promenio model kulture, mora da se promeni odnos prema životu, a da bi se promenio život, potrebna je hrabrost, a hrabrost podrazumeva čupanje dubokih korena, a koreni našeg primitivizma, kada je reč o kulturi, i naše bede kada je reč o naprednom svetu, dosežu do središta zemlje…
Basara je dva ovdašnja suprotstavljena kulturna modela identifikovao kao evropski, kome izvorno pripadamo, i azijatski, koji je vekovima prisutan.
– Basara je, verovatno, pod azijatskim mislio na sve oblike duhovne zapuštenosti koji se sudara sa svetom prosvećenog Zapada. Međutim, činjenica je da mi živimo na Balkanu, na prostoru na kojem se ukrstilo sve što je moglo i nije moglo da se ukrsti. Meni je to ukrštanje čudesno. I iz tog ukrštanja stvorena je vrhunska umetnost i kultura. A to što je, u tom sudaru religija, mentaliteta, ideja, interesa, bilo više mrtvih nego preživelih, stvar je osećanja mere. Zapadu je dar za osećanje mere više dat nego Istoku. To su civilizacijske činjenice, zar ne? U tom smislu, Zapad snosi veliku odgovornost za sve ono što se vekovima događalo na Balkanu. Zapad je na Balkan dolazio kao u javnu kuću.
Da li vidite problem u tome što se u ovdašnjem kulturnom životu i dalje se uočava bespoštedna borba za duhovnu zaostavštinu pinkofila?
– I razvijeni svet je prepun primitivizma. Pogledajte sve te serije, filmove, književne hitove… Nije, dakle, jedini problem u tome. Problem je što Srbija već dva veka ne zna šta će sa sobom. To je, između ostalog, i zbog toga što nema viziju kulture. Bogata i stabilna društva grade prosvećeni ljudi. Kod nas je sada jedina vizija – televizija.
Smatrate li da nema razlike između vladajućih kulturnih modela i načina na koji su oni korespondirali sa političkim?
– Kao što vidite, stvari se nisu menjale ne posledenjih dvadeset godina nego dva veka. Ali, pogrešno je spas tražiti samo u umetnosti, budući da prvo na nju pomislimo kada je reč o kulturi. Ljudi ovde najčešće pogrešno shvataju ulogu umetnosti, pa se ona zbog toga zloupotrebljava. Ona je ovde uglavnom korišćena za šminkanje stvarnosti. A umetnost je u suštini jedan pomereni pogled na svet. Kada se kaže kultura, ne treba misliti samo na umetnost.
Često se čuje da je kulturu najbolje prepustiti samoj sebi. Na drugoj strani, više puta ste upozoravali da ulaganje u kulturu i podržavanje vrhunskih stvaraoca jeste ulaganje u budućnost jednog naroda. Da li tako mislite i danas?
– Da bilo šta pouzdanije znamo o razvijenom svetu, dakle o onom svetu kome kao težimo, shvatili bismo da je to tamo pod broj jedan. Pod broj dva je da se u svoju kulturu integriše sve ono što vredi iz nerazvijenog sveta.
Kako i na koji način postaviti novu kulturnu politiku i odrediti strategiju razvoja kulture?
– To se sa ovom generacijom političara i stvaralaca na položaju ne može postići. Oni su toliko ogrezli u javašluku, u slepilu, u polovičnosti i obesti da će se ta kanalizacija još dugo puniti i prazniti. Sudbina srpske kulture, a samim tim i srpskog društva, jeste zagonetka i šansa za neke buduće generacije.
Zašto je propuštena prilika posle oktobra 2000. da se izgradi drugačiji odnos prema kulturi?
– Zbog toga što su u tom trenutku na pravo mesto postavljeni pogrešni ljudi, od ministra kulture do urednika zidnih novina. Bio je to veliki propust Zorana Đinđića, što je neshvatljivo, budući da je bio obrazovan čovek. Razlog za takav nemar i neodgovornost treba tražiti u tome što Srbija boluje od političke podobnosti. Kada bi se u Srbiji na određeni rok ukinule političke stranke i kada bi bio pronađen drugačiji model političke borbe, tada bismo se oslobodili, kako je Jovan Cvijić govorio, “političke ciganije”, tada bi se pojavila prva svetlost na vidiku. Mnogi će se ovome sa nevericom nasmejati i reći da je to nemoguće. U svetu su bile mnoge stvari nemoguće, pa su postale realnost. Način političke borbe u Srbiji oduvek je bio koban za stvaranje normalnog društva. Kada to bude rešeno, biće to prvi korak ka samoosvešćivanju.
Zvonko Prijović
