Najjači bol, ako izuzmemo one duševne, osetio sam kad mi je zubarka Janković vadila živac na suvo, iz gornje petice levo. Bilo je to 17. novembra 1999. godine u ordinaciji studentske poliklinike. Prohladan jesenji dan, ali okupan zubatim suncem i nekom kosmičkom energijom pomoću koje se bombardovanjem razrušeni Beograd dizao iz pepela po ko zna koji put u svojoj istoriji.
Doktorka Janković mi je kasnije izvadila još tri živca, ali ti bolovi nisu bili tako strašni. Što zbog anestezije, koju mi prvi put nije dala, što zbog moje psihičke pripreme da se usresredim na nužnu neprijatnost.
„Sve je ovo zbog toga što su mi se roditelji upoznali kod zubara“, kažem svojoj drugarici Mirjani iz Nikšića.
„A viđi, moji nijesu, al imam problema sa zubima ko da jesu“, reče ona.
Doktorku Janković sam dobro zapamtio. Dok mi je popravljala zube pozvezivao sam stvari iz njenog života, pošto svoju ličnu biografiju, dok je razgovarala sa asistentkinjom, nije nimalo skrivala od pacijenata. Sitnila je pedesetu, još je bila relativno držeća i sigurno nije patila od preterano velike lepote ni u mladosti. Imala je sina i ćerku koji su na studijama u inostranstvu. I razvodila se od supruga.
„Deca nemaju nameru da se vraćaju iz Nemačke, a Svetozar i ja ćemo prodati naš trosobni apartman na Neimaru i kupiti dva manja. Već imam ponudu za stančić od trideset i pet kvadrata na Dorćolu. Izgleda kao kutija šećera.“
Kad sam sledeći put došao na stolicu doktorke Janković iz njenog razgovora sa asistentkinjom sam shvatio da su uspešno obavljene dve stvari: razvod i preseljenje.
„Juče sam ga našla pored kontejnera. Oh, moj Bože, bio je još slep. Al presladak. Kao da je jedan od onih sirotana iz Jesenjinove pesme. Zaljubila sam se u njega na prvi pogled i ponela ga kući“, kaže doktorka. „Jer, znaš kako, kad si sama u stanu od trideset i pet kvadrata, imaš osećaj da je to zaista veliki prostor. A ja nikad nisam naučila da budem sama i svoja prethodna mesta stanovanja sam uvek sa nekim delila. Živela sam u kući sa mlađim bratom i sestrom, a kad sam se udala, Svetozar i ja smo neko vreme stanovali kod njegove tetke – usedelice i nosioca spomenice – na Novom Beogradu. Naš prvi stan smo dobili kad je Milan već bio u drugom razredu, a Staša u predškolskom.“
„Gde vam je sad ker?“ pitala je asistentkinja.
„Na terasi, u jednoj velikoj kartonskoj kutiji. Ubacila sam mu unutra i granule i vodu.“
„Šta ćete da radite sa psom kad poraste?“
„Ići ćemo u šetnju po keju“, odgovorila je doktorka veselo. Kao dete.
„A ko će ga čuvati kad budete na poslu?“ upitala je zubotehničarka.
„Kako to misliš?“ trznula se doktorka.
„Pa da vam ne pravi haos po stanu. Može vam srušiti saksiju sa cvećem, oglodati kožnu fotelju, popišati se u italijanske cipele… kapirate?“
„Vidiš Maco, o tome uopšte nisam razmišljala“, rekla je doktorka. „Ali valjda ću ga do tada vaspitati. Kao što sam uostalom vaspitala i Svetozara, pa se od mene razveo kao vaspitan. A da si ga samo mogla videti kakav je bio kad je došao na studije u Beograd sa Golije… pravo brdsko june.“
Posle četvrtog živca koje mi je zubarka Janković izvadila u roku od dva meseca, prestao sam da idem kod nje na stolicu. Shvatio sam da me skupo košta to što se lečim kod žene koja prolazi kroz težak periodu u životu. Deca u inostranstvu, razvod, klimaks, sad i kuče… Odlučio sam da neko vreme ne popravljam zube kako bih sačuvao kakav- takav osmeh.
U međuvremenu je prošlo najmanje deset godina od kada sam poslednji put bio pacijent kod doktorke Janković. Ali sam je se sećao. Možda je i sanjao u nekom košmaru. Čak sam je jednom i video na Dorćolskom keju kako šeta, tad već velikog kera, mešanca žute boje, i uredno sam joj se javio. Ona mi je otpozdravila, nasmešila mi se, verovatno se pitala ko sam, pošto se to dalo primetiti na njenom izrazu lica. Znate ono, kad vas neko prepozna, al ne zna odakle vas ili kako poznaje. Da sam otvorio usta i pokazao joj zube, možda bi me se žena i setila. Al nisam imao nameru da zevam po keju i dokazujem svoj identitet, nego sam produžio dalje, gledajući put Zemuna u sunce koje se topilo u Dunavu i galebove koji su lebdeli iznad zatalasane vode.
Naredni i poslednji put moj susret sa doktorkom Janković nije bio nimalo prijatan. U stvari, to nije bio klasični susret, pošto sam ja u tom događaju bio puki posmatrač. Radio sam kao novinar u „Glasu javnosti“ i iz pravca Karaburme, gde sam stanovao, na posao sam, do centra grada, u Vlajkovićevu, gde se nalazila redakcija, stizao autobusom na liniji broj 16. Izlazio bih obično kod Skadarlije i potom prošetao Makedonskom do posla.
Posle stanice „Banija“, a pošto je istovario stare i primio nove putnike, vozač autobusa je, hvatajući priključak za zeleno svetlo, krenuo brže nego što bi trebalo. Sedeo sam na prvom sedištu do vrata i jasno kroz šoferšajbnu video kako jedna starija i pomalo pogubljena gospođa, na drugoj strani raskrsnice koju su činile ulice Džordža Vašingtona i 29. novembra, čeka zeleno svetlo za pešake. Na povodcu je držala psa koji više nije bio u punoj snazi. Nije mi trebalo puno da prepoznam svoju bivšu zubarku i njenog kućnog ljubimca.
Doktorka je krenula da prelazi ulicu, ne gledajući ka autobusu koji je tek ušao u raskrsnicu, već pravo, prema semaforu sa suprotne strane. Čovek, stamen i pribran, uspeo je da uhvati ženu za ruku i da je povuče nazad prema trotoaru. Ona je ispustila povodac iz šake i njen pas je, zbunjen novonastalom situacijom, završio pod točkovima autobusa…
Čuo sam strašan krik. I okrećući glavu kroz prozor, video sam zaprepašćenu doktorku kako je, držeći se rukama za lice, kao junak Munkove slike, ispustila iz sebe ogromni bol koji će joj unakaziti lice. Pas je ležao mrtav na kolovozu, a autobus u kome sam se nalazio nijednog trenutka nije smanjio brzinu niti se zaustavio, već je istim tempom nastavio da grabi ka sledećoj stanici.
Kroz glavu mi je, u tih nekoliko sekundi, prošao ceo scenario doktorkinog kasnijeg života. Otišla je u penziju, deca su je zaboravila, bivši muž se ponovo oženio, asistentkinju boli uvo da joj se javlja… samoj i zaboravljenoj, taj mešanac je ostao jedini prijatelj u životu. Verovatno joj nije dugo trebalo da ga vaspita, kao Svetozara, i osetila je, kao što lepo kaže engleski pisac Toni Parsons – bezuslovnu ljubav koju samo kerovi umeju da daju. Vremenom su se navikli jedno na drugo i u toj simbiozi živeli udobno, mirno i pristojno. Sve dok pas, a tome sam bio svedok, nije završio pod točkovima.
Izašao sam iz autobusa kod Skadarlije, na prednja vrata i razmišljao da li da se vratim stanicu nazad i vidim u kakvom je stanju doktorka ili nastavim ka poslu. U toj dilemi pogled mi se zaustavio na vozaču šesnaestice. Lik mesnatih obraza i sitnih živih očiju, zatupast na prvi pogled, rođen za mesara pre nego za šofera, izgledao je prilično zadovoljno onim što je uradio. I smeškao se razvlačeći stidljivo usne u čijem se desnom uglu lenjo okretala jedna drvena čačkalica.
