Gary Clark Jr.
Geri Klark Džunior (Gary Clark Jr.) je američki muzičar iz Ostina (Teksas), rođen 15. februara 1984. Najlakše ga je definisati kao bluz gitaristu, međutim, on je dosta više od toga. Njegova muzika predstavlja fuziju velikog broja muzičkih pravaca, od bluza, soula i roka, do hip hopa. Ali da se ne lažemo, da mi je neko pre par godina rekao “Jesi slušao onog hip-hopera Geri Klark Džuniora”, verovatno da se nikad ne bih zainteresovao da poslušam čime se to taj momak bavi. Tako da, za mene je on ipak “samo” bluz gitarista. I to opak.
Kada ga prvi put čujete, neodoljivo podseća na gitarskog heroja Džimija Hendriksa – čisto da nagovestim šta da očekujete, ukoliko ga niste ranije slušali.
Klark je do sada objavio 4 studijska albuma, 2 živa albuma, i 3 EP-ja, a u ovom tekstu će biti “prikazan” njegov poslednji album – “Live/North America 2016”, objavljen u martu 2017.
Gary Clark Jr. – Live/North America 2016
Live/North America 2016 je koncertni album koji je zabeležio ovog izuzetnog gitaristu i autora u njegovom najboljem, sirovom izdanju.
Ovu turneju je odradila već dobro uigrana ekipa – pored Klarka (gitara, vokali, usna harmonika), tu su još Eric ‘King’ Zapata (gitara), Johnny Bradley (bas gitara, prateći vokali), Johnny Radelat (bubnjevi, prateći vokali), a kao gosti na pesmi Snake priključili su se Leon Bridges (vokal) i Jeff Dazey (saksofon).
Već od prve stvari (Grinder) naslućujete šta možete očekivati od ovog albuma – prepoznatljiv, “prljav” i jasno definisan zvuk gitare i glas u kome se takođe može osetiti blag “ovedrajv”, zbog čega bi se moglo reći je glas, odnosno pevanje, lošija strana. Ta teza bi se mogla potvrditi u “Our Love”, stvari koja je urađena u RnB fazonu i koja je definitivno jedna od najzahtevnijih u smislu pevanja, ali čak i u toku te stvari na pevanje jednostavno zaboravite kada čujete njegovu gitaru.
Ali da ne budem pogrešno shvaćen, pevanje je sasvim pristojno. Odlično- ako mene pitate, i teško da bi bilo ko bolje otpevao ove pesme. Isto kao što teško ko može da otpeva pesme Partibrejkersa bolje od Caneta.
Centralna tačka albuma je po meni “When My Train Pulls In”. Iako zvuči kao da ste je već čuli hiljadu puta i obrađuje već dobro poznate i dobro obrađene teme iz sveta bluz muzike, ovo je nešto što jednostavno morate da čujete. Jednostavno zvuči kao da je sva patnja ovog sveta stala u tih desetak minuta, koliko traje izvođenje ove pesme. Zvuk gitare na ovoj stvari je daleko čistiji nego što je to inače slučaj na njegovim koncertima, i sa malo više riverba nego inače, ali sve to zvuči mnogo dobro i ništa manje moćno nego kad je u pitanju zvuk sa dosta fuzza, koji ja nekako uvek očekujem kad je ovaj muzičar u pitanju.
Iako je “When My Train Pulls In” u sviračkom smislu najvažnija tačka ovog albuma, a verovatno i svakog Klarkovog koncerta, jedna od novijih stvari, “The Healing” nekako najbolje oslikava suštinu ovog albuma. Ne samo ovog albuma, već čitave misije u kojoj se nalazi Geri Klark Džunior – a to je postavljanje antiteze modernom shvatanju muzike, u kojoj se najveći akcenat stavlja na produkciju, spotove, vizuelni identitet “umetnika”, a kao rezultat dobijamo albume i pesme koje osim skupe produkcije ne nude apsolutno nikakav kvalitet, nikakvu ideju i nikakvu poruku.
This is our healing
This music is our healing
Kao što već rekoh na početku teksta, Geri Klark neodoljivo podseća na Džimija Hendriksa, ali po širini shvatanja, spremnosti i hrabrosti da eksperimentiše sa različitim stilovima, podseća i na sve umetnike poput Nila Janga ili Dejvida Bouvija, koji su svoju kreativnost i viziju gajili, a ne uklapali u kalupe koje nudi muzička industrija.
