Subota veče je divno vreme da pogledate neki sjebani film. I da se zamislite nad životom. Naravno, taj luksuz sebi lakše mogu da priušte građani nekih uređenijih društava, nego što je srpsko, pošto se kod nas „teške teme“ sustižu i prepliću na dnevnom nivou. Imajući to na umu, uložio sam dodatni napor da odgledam na RTS-1 domaći film „Šavovi“, a ne da se na Areni Sport opuštam uz utakmicu Dalas Maveriksa i uživam dok naše gore lišće, Luka Dončić, pomera granice belog čoveka u NBA univerzumu. Ili u tandemu sa Bobijem Marjanovićem čini još samo jedan par Diznijevih junaka.
Film „Šavovi“ je svetsku premijeru imao prošle godine na Berlinskom festivalu, gde je osvojio drugu nagradu publike.
Reditelj filma je Miroslav Terzić, dok scenario potpisuje Elma Tataragić, selektorka Sarajevskog festivala. Posebnu draž daju glumci. Pored Marka Baćovića, Raleta Milenkovića i Vesne Trivalić, tu je i mlada nada domaćeg filma, Jovan Stojiljković. Ali i dve možda najlepše glumice iz osamdesetih godina prošlog veka: Snežana Bogdanović, koja je i glavni lik, a pamtimo je posebno u seriji „Aleksa Šantić“, i Dragana Varagić, koja je maestralno odigrala Anu Klaus u seriji „Vuk Karadžić“, dok je za većinu publike prepoznatljiva kao Jagodinka Simonović u „Varljivom letu“. Muziku za film je napisala Aleksandra Kovač, dok odjavnu pesmu „Neko čeka na tebe“, peva Gabi Novak.
Scenario je inspirisan istinitim događajem tj. sudbinom koja je zadesila krojačicu Darinku Radonjić. Njeno filmsko ime je Ana Ostojić, a sama priča nam govori o ženi koja se ne miri s tim da joj je dete umrlo u porodilištu. Ona intuitivno oseća da je njen sin živ i da je prodat nakon rođenja. I ta drama traje skoro dvadeset godina.
Argument da joj je dete živo i zdravo, Ana zasniva na činjenici da mu nije videla ni telo, ni grob, dok je odgovor doktorke, a sa kojom i posle toliko vremena vodi borbu, dehumanizovan i ogoljen, s ciljem da se prikrije očigledna laž. Doktorka, naime tvrdi da je telo „mrtvorođenčeta“ završilo u medicinskom otpadu.
Svojom potragom za izgubljenim sinom majka pravi pakao ostalim ukućanima, suprugu i ćerki. Ali i rođenoj sestri. I ulazi u konflikt ne samo sa medicinskim osobljem, već i sa policijom. Pretnja da će je ponovo smestiti na psihijatriju, kao i molba ukućana da prestane da kopa po prošlosti i nastavi sa normalnim život, nisu od velike pomoći. Od „pomoći“ nije ni šamar huligana koji je presreće na ulici.
Zaplet drame nastaje onog trenutka kad ćerka, sasvim slučajno, otkrije identitet svog brata. Ono što je majka intuitivno osećala, sad je konačno potvrđeno: njen sin je srednjoškolac koji živi negde na periferiji Beograda, u dobro situiranoj porodici.
Višeslojnost ove tragedije zasniva se upravo na toj činjenici. Neko je takođe hteo da bude roditelj, ali mu priroda ili Bog to nisu omogućili, pa je posegao za krađom. I ukradenom detetu je omogućio pristojan i lep život. Ta dimenzija nema onu starogrčku surovost, koja se može videti u filmovima „Anđeo čuvar“ ili „Dom za vešanje“, a čije priče se svode na sudbinu romske dece sa naših prostora koja su uključena u organizovani kriminal u Italiji. Ova priča je biblijska, tačnije starozavetna i u njoj je sadržana ona suptilna tačka pucanja, koju je nekad rešavala i majka izvedena pred cara Solomona. I to sa suparnicom koja joj je zbog stigmatizacije nerotkinja u patrijahalnom jevrejskom društvu, ukrala dete. Kad su se dve majke sukobile tvrdeći istu stvar, car je doneo odluku da se to beba prepolovi sabljom, pa da svaka žena uzme po jedan deo. Prava majka u tom trenutku, šokirana predlogom čoveka kome je Gospod obećao da će biti najmudriji pod nebesima, odgovara da čedo nije njeno, već da pripada drugoj ženi. Solomon Mudri tada donese presudu u majčinu korist, jer zna da je pravoj majci važnije da dete živi, nego da se zove njeno…
Istu odluku, samo u filmu „Šavovi“, doneće i krojačica Ana Ostojić kad se suoči sa sinom koji je ubeđen da ima posla sa ludačom i da je njegova prava porodica u stvari ona koja ga je kupila u porodilištu. Izvinjavajući se rođenom sinu, prava majka kaže kako ponekad „umisli neke stvari“. I svesna mogućih posledica da može upropastiti život svog deteta ako nastavi da insistira na tome kako ga je rodila, odustaje od dalje borbe. Zadovoljava se istinom, što i nije malo.
Na kraju filma smo mogli da pročitamo podatak da preko petsto naših porodica bije istu bitku. I to nije jedna slična priča, već petsto tragedija. A kako se protiv sličnog fenomena boriti u društvu koje je slično onom jevrejskom, starozavetnom i patrijahalnom, i gde pohlepa za zaokruženim životom ne izuzima mogućnost kupovine ili krađu tuđe dece, priča je za sebe.
Film „Šavovi“, pored svoje angažovanosti, dodatnu vrednost ima i u dugim i razvučenim kadrovima, nalik remek-delima koje su pravili majstori italijanskog neorealizma. Ili Tarkovski. Spora radnja, pod uslovom da je tema teška, računa više na vašu misao, nego na osećaj. I drži vas duže od jednog dana. Kao pijanstvo i mamurluk.
U cilju humanizacije našeg društva, a koje je trenutno hajdučko i čoporsko, i gde pohlepa i grabež svake vrste svedoče veliku glad, možda bismo za početak trebali da razmislimo o tome da budžet za kulturu ne bude 0,65 osto. I da se ta sredstva, znatno uvćana, namene za pravljenje kvalitetnih filmova koji otvaraju bitna pitanja i podstiču na njihovo rešavanje. Možda bismo kao društvo krenuli napred. Ili bar shvatili da smo novcem koji je potrošen samo na serije Radoša Bajića mogli imati pravu malu renesansu.
