Napednjaci, čestito vi mjesto

Naprednjaci su proslavili Svetu Petku. I to 11. put, koliko i postoji ova stranka, a koju su prema zvaničnoj verziji, u jesen 2008. godine osnovali Toma Nikolić i mali broj poslanika otcepljenih od Šešeljevih radikala, a prema nezvaničnoj Boris Tadić i Miki Rakić u predsedničkom kabinetu, na Andrićevom vencu.

Razlog otcepljenja, a po prvoj verziji, jeste Tomino nezadovoljstvo Šešeljevim daljinskim vođenjem stranke iz Haga, poštu su radikalima u Magistratu stizala mahom izvršne i često oprečne naredbe. Toma, lice iz naroda tj. šumadijski narodni čovek, bio je nezadovoljan tim hendlovanjem, budući da mu je kumara u zimu 2003. godine ostavio stranku malo iznad cenzusa, da bi je on, Toma, 2008. doveo do preko 40 odsto podrške. Na stranu to što mu je Šešelj na putu za Hag rekao da samostalno vodi stranku, budući da će Njegovom Vojvodstvu svest u zatvorskoj ćeliji biti iskrivljena. Da, baš tako mu je rekao, ako je verovati Tomi.

I onda je usledilo ono čuveno natezanje oko ratifikacije SSP-a, koje je zamenik radikala uspeo da ispregovara sa vladajućim režimom, da bi zatim stigao veto iz Ševeningena. To je bila kap koja je prelila Tominu čašu i eks grobar je počeo da sumnja da Šešelju svest nije samo iskrivljena u zatvorskoj ćeliji, nego da mu je uvek takva i bila… Ostalo je istorija.

Vojislav Šešelj (foto Večernji list)

Razlog zašto bi SNS bio smućkan u kuhinji Borisa Tadića zasniva se na sličnom motivu: Bolje Toma u ruci, nego Šešelj u Hagu. Jer, mislio je Tadić, ako je mislio, da će Srbiji biti lakše da ispred tolike usijane opozicije stoji Toma, a ne Voja. I desilo se klasično potcenjivanje protivnika, pošto će Tadića upravo smeniti tunjavi grobar, a ne opičeni vojvoda.

Za vreme rađanja SNS-a, bio sam novinar političke rubrike sa sve propusnicom za Narodnu skupštinu Republike Srbije i kao svedok vremena dobro pamtim kad su radikali šefu nove poslaničke grupe govorili „Tomo pederu“ i vređali ga do granice fizičkog obračuna. Toma se sa tim nosio gospodski, kao da nije i sam bio deo te svite, već kao da ga je s medom i šećerom odgajila carica Sisi na bečkom dvoru.

Dok se Toma gospodski nosio i borio, Vučić se lomio. Verovatno da je u tim, kako bi Slobodan Milošević rekao – godinama raspleta, gensek radikala i bivši ministar informisanja vagao kome će se političkom ocu privoleti: onom samoživom, inteligentnom, bahatom i sa iskrivljenom svešću ili pak onom pomirljivom, potuljenom, ali politički potentnom.

Tu neodlučnost i srceparajuću monodramu mladog Hamleta poreklom iz Bugojna možda najbolje ilustruje novinski tekst iz Pressa (vlasnik Đilas-Mišković, urednik Dragan J. Vučićević, autor D. Isailovića), a koga prenosim u delovima:

„Vučić se juče oko 15 sat parkirao ispred zgrade Predsedništva Srbije, prošetao do Starog dvora, gde se nalazi sedište gradonačelnika Beograda, i konačno stao pred novinare.

Prethodnih nekoliko dana ćutao sam, nadajući se da može biti postignut dogovor dve struje u Srpskoj radikalnoj stranci. Ali zbog stanja u SRS-u, podnosim ostavku na sve funkcije u stranci i povući ću se iz javnog života. Odluku da podnosim ostavku prvo sam saopštio Draganu Todoroviću i Tomislavu Nikoliću – rekao je Vučić, primetno na ivici suza.

On nije mogao da precizira kada će se vratiti u politički život, ali je rekao da će mu za to biti potrebno „više od tri dana“.

Hvala na razumevanju i korektnom izveštavanju o dešavanjima u SRS-u, ali, molim vas da me ne zovete narednih dana. Zovite nekoga drugog – kazao je Vučić.

Na pitanje od čega će da živi Vučić je rekao sledeće:

Ja imam svoju profesiju, ali možda ću se baviti nekim poslovima poput berzanskih ili ću pomagati bratu u vođenju firme. Uglavnom, ne brinite za moju egzistenciju – rekao je Vučić, a potom je u pratnji nekolicine kurpnih momaka napustio plato ispred Skupštine grada.

U SRS-u nisu želeli da komentarišu ostavku Aleksandra Vučića, a slično je i u taboru Tomislava Nikolića.“ (Press, 16. 09. 2008. god.)

A onda je jednog dana u našu redakciju s terena ušetao čuveni fotograf R.R. i doneo svetlozapis iz jednog kafića u centru grada, a čiji su gosti bili Nikolić i Vučić. To je bio jasan znak da je Mali Alek „prelomio u mozgu“ (sintagma pozajmljena iz crnogorskog skeča sa Mašanom Buškovićem koga su pristalice DPS-a ubeđivale da glasa za Mila, jer će u slučaju neovisnog Montenegra, Barsa igrati fudbala sa Zetom u Ligi šampiona).

Rast popularnosti SNS-a osetio sam u trenutku kad sam jednog ortaka u jesen 2008. pitao:

„Šta nam ovo bi sa radikalima?“

Ne shvatajući moju ironiju, zbunjeni ortak-radikal, nije znao šta da mi odgovori, pa sam mu sledećim potpitanjem pomogao da „prelomi u mozgu“:

„Pa dobro, za koga si ti sad?“

Odgovor koji sam dobio, fascinirao me je svojom preciznošću. A glasio je:

„Glavom za Tomu, a srcem za Šešelja.“

Mislim da se u jesen 2008. godine, Vučić cepao po istom šavu.

A kada sam svog ortaka sreo godinu dana kasnije, u jesen 2009. godine više nije imao dilemu. Postavio sam mu isto pitanje, a njegov odgovor je bio ovakav:

„Ovim mojima sam govorio da će svako ko ne podrži Tomu ispasti budala.“

Mislim da je i Vučić to skapirao.

Ćao, ćao (foto Srbija danas)

Naprednjaci su u početku zaista bili podnošljiva stranka s obzirom da ste u Srbiji tada imali dva dominantna klana koje su predvodili dorćolski momci, Tadić i Koštunica. I taj suviše bg. klinč bio je imun na sve ono s čim bi se identifikovala većinska Srbija. Recimo, svinjokoljem ili pečenjem rakije.

Oko Koštunice se okupila ekipa pravih intulektualaca, ali s iskrivljenom svešću, nalik vojvodi Šešelju. To su likovi koji su se borili za Kosovo teniskim reketom ili su bili protiv Evrope, dok su im deca studirala preko, na trulom Zapadu, sa sve diplomatskim pasošima. Tadića je za to vreme okruživala svita bezličnih gradskih frajerčića i nekih nežnih i vospitanih curica koje su u liku tadašnjeg predsednika Republike i DS-a, videle političku repliku Zdravka Čolića.

SNS je dakle na tu scenu banuo kao Lazar Mrsomud Ristovski na daske Narodnog pozorišta u Kusturičinom remek-delu „Podzemlje“. I pobrao simpatije ruralne Srbije.

Prosečan SNS-ovac iz Tominog vremena mogao bi se komotno poistovetiti sa Mrkom, Veljom, Rakom, Bidžom i svim onim direktorima koje je u domaćim filmovima tako živopisno igrao Bata Živojinović. Taj nekadašnji SNS-ovac je šljaker, terenac, domaćin, ljubitelj žena, u stabilnom braku, ali voli da se ogrebe za snošaj sa strane, sklon kraduckanju, a ne krađi, bliži lampeku, nego operi… Pomalo je kabast kao Terminator 1. Ili veliko zidarsko pivo. To je taj debeli dobroćudni teča koga ima svaka familija.

Kada je Truli Zapad (truli od engl. true) pomogao Tomi da pobedi Tadića, a Vučića ostavio da ponovo izgubi od Đilasa, Ivica Dačić je prelomio u mozgu i odlučio da se otcepi od žutog carstva i privoli ovom novom, naprednjačkom. Jer vlast je vlast, premijersko mesto se ne dobija u nasleđe, a i Dačić je po strukturi sličniji gore opisanom teči, nego šiparici koja trza na Zdravka Čolića.

Ispostaviće se da je Dačić odigrao iskusno, dok je Toma napravio previd. Verujući da će postati predsednik svih građana Srbije, Nikolić se odrekao mesta predsednika SNS-a i prepustio ga Malom Aleku…

Dolaskom Vučića na čelo naprednjaka promenio se i tipičan profil njihovih članova. Taj novi naprednjak je kao malo pivo. Lošijeg je kvaliteta i pritom je skuplje. Mladi naprednjak je i kao Terminator 2: mlađi, brži, jači, ali bezličan i ljigav. To su dečaci sa sumnjivim obrazovanjem, bez terenskog rada, više vole da kradu, nego da kraduckaju i patološki su zaljubljeni u svog lidera. Takođe vole i da se ogrebu za snošaj sa strane, ali češće sa osobom istog pola.

Sigurno da se taj napredni naprednjak ne dopada baš „tečama“, ali mora da se ćuti i trpi i kad žulja. Dečaci su teče saterali u ćošak… I Vučić će ih još više forsirati.

Veliki Štrumpf

Sigurno ste primetili i da je na proslavi Svete Petke u Novom Sadu promovisana grupa od 300 mladih lidera, da nije bilo Tome i da se desio lapsus gde je Vučić umesto Srpska napredna stranka rekao Srpska radikalna stranka… Nije to lapsus. To se Vučić ograđuje od Tome Osnivača. I prepušta se svom srcu, koje ga vodi ka iskrivljenoj svesti.

Ako bih pokušao nekom iz prošlih vremena da objasnim šta je danas SNS rekao bih da je to jedna stranka u čijoj se strukturi nalazi nekadašnji SPS Slobodana Miloševića i nekadašnji JUL Mire Marković, s tim što se ekipa iz SPS-a više ništa ne pita, već samo obezbeđuje masu, dok su JUL-ovci, sa sve gej premijerkom u manjini i pitaju se za sve. I tu su isključivo iz ličnog interesa.

0 Comments

    Leave a Reply

    XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>