Цигара

Рођена сам 31.5.1984. године, на Дан борбе против дуванског дима. Предодређена да не окушам цигаре. И не окусих. Чувала сам је се ко гује. И поповала свим пушачима редом.

Сви у ужој породици су пушили. Отац и мајка највише. Сестра такође. Брат почесто. Сви породични предаси током прављења зимнице, спремања славе, околокућних послова…почињали су и завршавали се цигаром.

Мајка је пушила најчешће у трпезарији, где је ламперија с годинама попримила тамњикаву боју. Нема разговора са њом, а да није окађен цигаром. Отац је пушио увек после литургије и често у колима, увек одшкринутог прозора, тобоже ако неком смета. Некада, током деведесетих, верујем да су њих двоје пушили и до шест паклица дневно. Мајка којих год. Отац давидов, црни. Иако сам те димове памтила и осећала као саставни део свог живота, ипак сам у породичном кругу највише памтила цигарете које је палила моја сестра. У заједничкој соби, ноћу,  кад се враћала из града као средњошколац, па до зрелих година сеоске учитељице. Упамтиш сваки покрет: од тражења паклице по торби, потеза упаљача, приношења цигаре уснама, па до њеног паљења, првог дима и даље…до дубоко у ноћ. И у тој соби ламперија је имала другачију боју, од дима. 

Брат је пушио другачије,неприметно и брже. 

Мајка је знала да пали цигару и на ринглу, и на жар, и на цигару пролазника, и чекао се праисторијски моменат трљања камена о камен до искре, али изгледа да није било толико кризних момената. Данас негде… осећам да би лети, нарочито на мору, сатима се чварећи на сунцу, тачно запалила цигару на соларну енергију. И тиме вероватно заслужила  Гиниса. Ако ни по чему другом већ није.

Од породичних пушача, памтим још елегантне, беле, издужене  цигарице сестре Марије и још једне тетке које су пушиле дамски, елегантније. Та цигара као да није имала своју муку. А јесте, сигурна сам.

Пушење гимназијских професора за време великог одмора (универзитетских тек!), имало је посебну чар интелекта. Дуги пољупци са првим дечком пушачем кад препознајеш и врсту цигара…Препознатљиви начини пушења тБа, проф.Садије, комшије Јеремије, цимерке Фебеа , Андрићевих ликова и службенице једне банке која је упорно пушила иза ћошка…све до почетничког пушења старијих ђака иза ћошкова. Мирис дима у капутима и сакоима, пепео по дрвеном столу, пикавци различито склупчани, табакере, муштикле, упаљачи и друге ђаконије…

Елем, тако сам заволела  цигару и пушење, а да никад нисам запалила. Платонска љубав развила се нарочитим  доживљајем  пушача у јеку цигаре, негде после прве изгореле трећине. Мада је цео ритуал имао своје посебности.

Моменат тражења паклице по џепу, кући, торби, само је оличавао прешу. Па је тако мајка некако и  налазила цигаре, али шибицу и упаљач смо већином тражили. Најтеже је падало кад нема ватре на видику, па криза узнапредује…дала би кућу за палидрвце тада! Приношење цигаре уснама ми се и сад врти по глави као слоумошн. Неко је обрне на том кратком путу, неко стеже, опипава, лупка њом о сто… Моменат паљења је окидач за катарзу првог дима. Полузатворене очи, шкиљење, упали образи и ето га- први дим решава пола мука. Блаженство. Одмор. Кратка спона са вечношћу. Катарза. Како жар одмиче, потајно се жели продужити њено трајање. Можда ће отићи кроз дим у небо све оно што се скупило у човеку за тих неколико часова или минута од прошле цигаре. Можда ће решити случај, донети кључ, ублажити бол, зацелити рану… Најпре ништа од тога неће бити, али вероватно је да ће тај мали димни ритуал помрсити конце ђаволима и пустити још мањег човека да макар  жаром у тами живота, па и димним сигналом,  викне да је на паузи и да се потом враћа у ринг.

Волим пушаче, стога. Зашто би икоме могла засметати цигара малог човека? И коме доказати да нам више штете наносе запаљене депоније или димови пелетара, гасови аутомобила?! Ако та цигара решава људску муку бар на тих пет минута, чему онда ујдурма свих бораца против дуванског дима? И који то пушач не зна да троши новац куповином цигара? 

Све ређе је видети мераклијског пушача. Убила их кампања против дуванског дима. Истерала их из просторија, сабила у ћошкове, кулоаре, тротоаре… Тек понегде сад се завиори дим и даје наду да је мали, обичан човек ту, и да је његова мука жива.

Искушења су била разна, а ноћи најтеже. Разјарени моменти дана најгори. Запалити или не. Небеске силе су биле далеко јаче на тој клацкалици, а земаљске далеко примамљивије…

Бивши матуранти су били последњи који су покушали: Е, вала,  ако сад не запалите једну са нама, кад смо завршили школу…

И даље нисам. И даље сам непушач који воли пушаче. Пасивни пушач, каже струка.  Додајем: …који активно устаје у одбрану малог пркосног  ритуала  обичног човека пушача!

п.с: Шестогодишњи син ме питао пре негде што му гости нису оставили ниједну цигару само празну кутију… 🙂 Можда ће он, некад, уместо мене,  преломити (цигару).

Аутор: Бојана Меловић

0 Comments

    Leave a Reply

    XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>