Сигурно сте се ових дана, месеци, годишњих доба, као и неколико протеклих година уосталом, чудили над чињеницом на шта је све спреман овај наш напаћени народ. И запазили сте у тим промишљањима како историја, ипак, памти само оне добре ствари, док оне лоше, као вид менталне хигијене, брзо чисти, заборавља или просто гура под тепих.
За Србе важи она позната фраза да су „небески народ“.
Чак има и онај виц кад дођу код Светог Петра три покојника, од којих је један Србин, па питају апостола и чувара рајских врата да ли могу телефонирати својим укућанима да су безбедно стигли. Свети Петар, слава му и милост, аминује молбу, али их упозори да та услуга кошта. Права драма, међутим, наступа оног момента кад се, након обављених позива, двојица покојника побуне што Србин има много мањи рачун од њих.
„Али Срби су небески народ“, објашњава Свети Петар побуњеницима. „Његов позив се рачуна по локалној тарифи.“
Замислите сад сцену да је тај Србин био Марјан Ристичевић. Или Јутка. Или Марко Ђурић. Орлић и Мартиновић. Или Војислав Шешељ. У ствари, немојте замишљати Шешеља, пошто је он Хрват. Замислите Зорана Бабића, јер су сличне килаже. Замислите преосвештеног владику Василија Качавенду, заменика градоначелника Горана Весића, Српску листу, аналитичаре с Пинка, Жељка Митровића, Вучићевића, Еру Ојданића… и наравно Бору Дрљачу. У ствари, немојте замишљати Бору Дрљачу, замислите Бору Чорбу.
Да ли има ту ишта небеско?
Наравно, увек је могуће у том српском муљу и талогу замислити и бисере којима би Свети Петар могао опуштено да наплати локални позив. Рецимо Џонију Штулићу… У ствари немојте замишљати Џонија Штулића, пошто је он Хрват. Замислите Владу Дивљана. И Милунку Савић, Николу Теслу, Светог Саву…
Замислите и Александра Обрадовића. Он је дискретни херој, како би рекао Марио Варгас Љоса. Асанж из Крушика. Отац осмогодишњег дечака. Или човек који је смогао храбрости да своја сазнања о исисавању капитала из државног предузећа и пребацивању истог на приватне рачуне фирми блиских министру полиције Небојши Стефановићу, подели, као анонимни извор информација, са новинарима БИРН-а и бугарском журналисткињом Диљаном Гајтанџијевом, а они затим са васцелом јавношћу.
Цена коју је Обрадовић платио кад је српска служба сазнала за то „злодело“ била је затвор. Специјалци су упали у фабрику и ухапсили узбуњивача, који ће потом провести целих 27 дана иза решетака у београдском ЦЗ-у, све док га из анонимности и под светлост рефлектора не изведе новинар НИН-а Вук Цвијић. У међувремену је Обрадовић пребачен у кућни притвор. И удаљен са посла. На страну то што је кренула оркестрирана кампања против њега од стране таблоида и самог врха државе, укључујући и председника Александра Вучића.
Свако ко иоле познаје логику, види да је наш председник школован у софизмима, а да је његово убојито оружје, ЗАМЕНА ТЕЗА.
Уместо да одговори на питање да ли заиста министар Небојша Стеф. са ћаћом пљачка Крушик и пуни приватне џепове, председник нам говори како је узбуњивача запослила мајка. И да није испоштовао процедуру, будући да је прво требало да се обрати институцијама. И да његовог министра баш сада нападају домаћи издајници и страни плаћеници, јер се јуначки бори да Косово не постане члан Интерпола.
Ту матрицу, коју је гарант апсолвирао код Шешеља, а усавршио код Блера, председник и њему слични ће радо користити да оправдају и друге крими радње, и то са таквом вештином и безобзирношћу да би постидели и најгоре сокачаре.
Ми не знамо да ли је Зоран Бабић возио ауто кад је убијена Станика Глигоријевић на наплатној рампи код Дољевца, али знамо, захваљујући замени теза, да Бабић летује на Брионима код другара.
Ми не знамо зашто је Весић спуцао толику лову за реновирање Трга Републике, али знамо да је већи грех од тога што је неко (не зна се још ко) запалио ауторски првенац писан лирским пером заменика градоначелника, и то три сата након промоције. И да ће, како је народу објашњавано путем агресивних саопштења са телевизија које имају националне фрекфенције, тамо где горе књиге, ускоро горети и људи. И то пролази као кец на десетку као да већ није горео новинар Милан Јовановић, његова супруга и кућа, јер је аутор „Жига“ писао о аферама првог човека Гроцке, Драгољуба Симоновића.
Кад је изашла фотка са јахте где Беџет Пацоли и екипа из Српске листе чилирају до афтера, таблоиди су разапели глумца Банета Трифуновића да је у представи Кокана Младеновића газио српску заставу. А није.
Кад је професор Филозофског факултета Данијел Синани критиковао власт у „Утиску недеље“, одмах је био нападнут од Миломира Марића да је Шиптар и стручњак за „рокамандољина“, док је у ствари реч о Горанцу који је на листу светске културне баштине уврстио српско ђускање у колу.
Ускоро ће стићи и нови фластер: Кад се буде разрешила мистерија доктората Синише Малог, негде почетком новембра, пензоси ће фасовати 5 сома динџи. И кога онда боли она ствар што је министар преписивао кад лова само капље.
Оно што радује јесте да ће Вучић прохујати са вихором. И њега ће неко заменити као тезу. Таква је судбина. Тако нас учи и Свето писмо: Ко се мача лати, од мача и страда.
Али проблем је у следећем: кад Вучић оде, остаће 800 радника из Лучана који су подржали директора фабрике, а породицу страдалог младића, испред суда у Ивањици, називали „јајарама“, кад оде сексуални предатор Милутин Јеличић Јутка и пироман Драгољуб Симоновић остаће њихови браниоци. Остаће и хорде ботова препуштени сами себи, без неког конкретног знања, вештина и сендвича.
Остаће и радници Крушика. Њих преко три хиљаде. Јер кад је Александар Обрадовић ухапшен у кругу фабрике, у пола 3 после подне, нико није обавестио медије, нигде није процурела информација, нико није организовао протест… сви су ћутали. Налик крду које немо посматра док звер коље једног од њих.
Према томе, можда би за почетак требало да се одрекнемо тог епитета „небески“, пошто нисмо способни ни за ону најобичнију, земаљску правду.
А то би уједно био и мали корак за Србе, а велики за Србију.
