Varoš – Sijetl via Beč (No Titel 2.deo)

8.aprila 1994 vesti na MTV su počele ovako: „Prema još nepotvrđenim informacijama, pevač i frontmen benda Nirvana, Kurt Kobejn, pronađen je mrtav u svojoj kući u Sijetlu. Prvi izveštaji ukazuju da se radi o samoubistvu. Pored tela Kobejna pronađena je sačmarica i oproštajno pismo. Po svemu sudeći, dvadeset-sedmogodišnjak se upucao u glavu…“

Što bi rekla moja majka Lala :“Ništa lijepo da čuješ…“

Ratni veterani, posle koje čašice, često znaju zavrtati nogavice ili rukave i pokazivati ožiljke  i uspomene iz rata. Kad bih vam ja kako mogao pokazati svoje srce, jasno biste videli ožiljak celom njegovom dužinom. Taj bol sam poneo 8. aprila 1994. i dan-danas ga nosim. (Ovde ću svesno da stanem kako ne bih upao u zamku patetike, inače bih o emocijama tih dana mogao napisati tekst od tri nastavka).

Ponovo kosmička nepravda: Kit Ričards, gitarista Stounsa…. svirao je na otvaranju Keopsove piramide, a još je živ i ne počinje dan bez litre štoka. Kurt umre sa 27.

Turbo žvake
Turbo žvake

1994. smo žvakali „Turbo“ žvake iz Turske i pili potencijalno smrtonosne „Step“ sokove iz kesice-jedna kesica je bila dovoljna za 250 litara soka. Kad pomislim šta se jelo i pilo, onaj ožiljak na srcu je poslednje što će mi doći glave.

2018

Svi pasoši Džejmsona Bourna
Svi pasoši Džejmsona Bourna

Prošlo je četvrt veka od kako je Kusturica snimio dobar film. Prošlo je četvrt veka od kako sam zaposednut Nirvanom i uopšte zvukom Sijetla. Tu se ništa nije promenilo. Promenile su se druge stvari: duplirao sam težinu, studirao u Prištini, Sarajevu, ponovo Prištini, Beogradu, Beču i na kraju u Kremsu na Dunavu. Imam više indeksa kod kuće nego agent Džejson Bourn pasoša. Odslužio sam vojsku, oženio sam se, dobio dve devojčice, promenio već četvrti auto i preselio se u veći stan. Dobio sam psorijazu. Imam povišen krvni pritisak, trigliceride, holesterol i oćelavio sam.  Sve ide kako treba.

Ipak, Sijetl je ostao moja nedorečena priča. Tinjao je u meni sve ove godine. Odluka je pala-idemo u Sijetl!

U mene se žene nikad nisu zaljubljivale na prvi pogled. Obično im je trebalo više. Puno više. Čak i danas, često, u pogledu mučene Adele vidim da nije načisto. Ali razumem to u potpunosti. Kad listam albume sa slikama i gledam sebe iz tinejdžerskih dana a i kasnije, bogami nije tu bilo naročitog materijala. Ništa za čim bi žensko srce zadrhtalo. Nebojiša Gujaničić-Luis ili Anes Talović, ili Živko na primer, nisu morali ni da progovore, žene su već bile u transu. Ja sam morao da radim kao rudar!

Adela organizuje moj život poslednjih 20 godina. Organizovala je i termin u Američkoj ambasadi potreban za dobijanje vize.

Precednik
Precednik

Američki konzulat je dobro čuvana zgrada u centru Beča. Nakon 4 kontrolne tačke na kojima smo bili detaljno provereni, ušli smo u čekaonicu. Svetla i prostrana prostorija sa dovoljno mesta za sedenje. Sva su okrenuta prema tri šaltera na kojima službenici odlučuju da li ste vredni poseti Americi. Petnaestak ljudi u čekaonici sa slike na zidu posmatra namrgođeni Donald Tramp, precednik. Sa obe njegove strane američke zastave. Sve je izgledalo nadrealno.

Udobno smo se smestili u zadnjem redu i pokušali da izgledamo što prirodnije. Nema nervoze, dubok udah, pa izdah, puls mora na 80! Kad nas nešto pita, odgovaramo smireno i iskreno.

U tom trenutku, sa naše leve strane, u prostoriju ušeta žena i uputi se prema šalterima. Bila je visoka preko 180. Njena mini-suknja uspešno je pokrivala samo lumbalni deo leđa. Svi su je ispratili pogledom pa verovatno i ja jer me Adela opomenu:

Rospija
Rospija

-„Zatvori usta krenule su ti bale!“

-„Bože me sačuvaj, ova nije normalna“-odglumih gađenje prilično nevešto.

-„Snimaš je od glave do pete!“-prekori me ponovo Adela ne gledajući u mom pravcu.

Kakve pete, kakva glava, pomislih, ali se ne dadoh. „Ne snimam nego ne mogu da verujem, da je ovakva došla“-nastavih naivno da se branim.

„Videla sam kako je gledaš!“

„Ne gledam!“

„Gledaš!“ „Ne gledam!“ „Gledaš!“…..

„Daj bre šta ti je, ne gledam ALLAHA mi!“ pojačah tačno kod Božijeg imena!

U čekaonici svi ućutaše i pogledaše prema nama. I ono troje službenika izvi vratove i prope se na prste da vide kako to izgleda nadprosečno glup čovek. Tramp sa slike se namrgodi još više.

„Kakav si ti idiot! Znaš kad ćeš dobiti vizu? NIKAD!“ – zaključi Adela.

Ne stigoh ni da odtugujem kako treba a službenik nas prozva. Primakosmo se staklu otpornom na nuklearni udar prve kategorije.

„Gospođa..Doktor Adela Drljo… Izvinite, čega ste vi doktor?- upita službenik.

„Doktor hemijskog inženjerstva i hemijskih procesa, Diplomirani inženjer“. – odgovori mu Adela na solidnom engleskom.

„Lepo“ nastavi službenik, „A vi gospodine?“- okrenu se ovaj put prema meni.

„Ja sam,… Kenan Drljo, gospođin muž“ – istog trena se setih onog čovečuljka koji je oženio Mocartovu ženu nakon Mocartove smrti a dao da mu se na spomeniku napiše : „Ovde leži drugi muž žene Volfganga Amadeusa Mocarta“.

„Da, a šta ste po zanimanju?“-nastavi Jenki.

„Ja sam portir“, uzvratih uz krajnje usiljen osmeh.

Iako sam ja recepcionista, precizan Nemački jezik za moju poziciju ima naziv „Nachtportier“- noćni potrir. Ja sam ubeđen da moj otac dan danas veruje da ja nosim pištolj za pojasom i pištaljku te da hodam nekud po celu noć u onim teget pantalonama na peglu sa crvenom linijom niz nogavicu i svetlo-plavoj košulji kratkih rukava.

Razgovor sa službenikom se brzo završio, ili se meni tako činilo jer sam očekivao  dugo propitivanje. Vize su nam odobrene. Idemo!

Ostala je još samo jedna sitnica. Imam ćerku od 10 godina koja vrlo dobro poima svet. Treba da joj objasnim da letim sa mamom preko pola zemaljske kugle da bih u jednoj zarasloj ulici video letnju kuhinju u kojoj je jedan narkoman sebi sačmarom prosuo mozak?!? Nešto kao ekskurzija.   Pih! Zvučim kao svoj otac. Sročiću to drugačije… Počeću kao što počinju bajke, izvanredan muzičar, pevač, pre svega čovek, na vrhuncu slave i u trenutku slabosti, pomognut akutnom depresijom…. Ma hajde beži! Tebi još da se pravdam?!?

Sea-Tac aerodrom u Sijetlu i planina Ryan
Sea-Tac aerodrom u Sijetlu i planina Ryan



Da biste odleteli iz Londona u Njujork, treba vam 7,5 sati, a iz Njujorka do Sijetla još dobrih 5. Ova činjenica delom objašnjava svu posebnost Sijetla u kulturi, ekonomiji ali i mentalitetu.

Mi smo leteli iz Detroita. Zbog vremenske razlike od 3 sata, Boing 757 američke kompanije Delta je i poleteo i sleteo jednog sunčanog jutra tog sedmog avgusta.

(Nastaviće se…)

0 Comments

Leave a Reply

XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>