Sezona jaraca

Zima je i mene, kao svakog dokonog srpskog seljaka, sad može opušteno da muči dilema da li je Platon bio egzistencijalista pre egzistencijalista ili nije. Odrastao u bogatoj porodici, potomak Solona koji je reformisao Drakonove zakone, pripreman za političku karijeru kao i većina njegovih rođaka, Platon je u ranim dvadesetim godinama života osetio pošast rata, poraz Atine u Peloponeskom ratu, kugu, moć rulje i smrt grčke savesti ovaploćenu u njegovom učitelju Sokratu. Ceo njegov život, čak i kad se bavio metafizikom i pokušavao da shvati zakone po kojima kosmos funkcioniše, u stvari je njegova neprestana borba i podsvesna želja da se na najbolji mogući način uredi atinsko društvo. U državi bi, prema Platonu, trebalo da vlada ideja Pravednosti, kao što u kosmosu vlada ideja Dobra.
Platon (Word Press)
Društvo bez pravde sigurno ne može da postoji, ali, šta je to pravda? Sofista Trazimah reći će da je „pravda zakon jačeg“ i tu svoju tezu suprostaviće Platonovim argumentima da je pravda nalik harmoniji gde svako radi svoj posao. Ta dilema koju su postavila dvojica antičkih filozofa traje i dan danas: da li jači kači i sila Boga ne moli ili se država blagostanja vaspostavlja kad svako zna gde mu je mesto. Henri Kisindžer, sigurno najuticajniji američki političar u 20. veku, autor je rečenice koja je na liniji ove Trazimahove misli, a glasi da mnogi dobiju upalu pluća kad Amerika kine. Iako je Kisindžer u toj sentenci mislio na američku ekomoniju, obrazac važi i za druge sfere života. Na ovaj način bivši američki državni sekretar šalje, između redova, dobronamernu poruku i malim narodima, sličnu onoj koju će izreći i njegov sunarodnik i košarkaš Čarls Barkli, a glasi: „Što ulaziš u frku, kad si slabiji“. Isti taj Kisindžer, reći će i Putinu kad ga ovaj bude dočekao kao Jeljcinov izaslanik, na putu od aerodroma do Kremlja, da Rusi nisu trebali da se povuku tako lako iz istočne Evrope nakon pada Berlinskog zida. Verujem da se Putinu, kao pukovniku KGB-a ili „staroj puški“ kako te sovjetske agente naziva turski pisac Nedim Gursel, nasmejao brk kad je čuo tu Kisindžerovu opasku.
Stara puška (Word Press)
I Putin je, kao Platon doživeo propast svoje države, pa je onda rešio da je uredi kako zna i ume. Platon je osnovao Akademiju, najznačajniju školu u istoriji čovečanstva. Cilj te institucije bio je da obrazuje političare koji bi umeli da vode polis kako valja. Putin nije mudar kao Platon, pa je uzeo svu vlast u svoje ruke. Jeste podigao Rusiju iz pepela, ali nije napravio sistem. I dalje sve zavisi od njega. Sad mu je glavna opsesija, a to je rekao i kad je osvojio poslednji mandat, da nađe dostojnog naslednika koji će ga zameniti na kormilu. Verujem da taj izbor neće pasti na nekog šarlatana ili udvoricu. Svako od nas hoće da živi u uređenoj državi. Jer ako država nije uređena, ove ostale stvari su problematične. Ako država nije uređena, šta vredi što ti, kao pojedinac, vodiš računa o svojoj kući kad te obični izlazak na ulicu može koštati glave. Suštinski zadatak jednog naroda jeste da stvori funkcionalnu državu. U toj državi pravda mora da postoji i da se izvršava. Jer narod, ma koliko ga zaglupljivali lošim obrazovanjem, demagogijama ili rijaliti programom, oseća šta je to pravda. Možda ne ume da se spori oko njene definicije, kao Trazimah ili Platon, ali dobro zna šta je.
Đinđić (Alo)
Dobar primer za to je kult Zorana Đinđića. On je hteo od Srbije da napravi funkcionalnu državu, po ugledu na Austriju. Nije se zanosio mitovima. Kao filozofski obrazovan čovek znao je i za Platonovu bol. Sigurno da je Đinđić na svom putu i grešio. Kult koji se formirao oko njegove ličnosti svoje postojanje upravo duguje toj nameri ili viziji da stvori moderno i uspešno društvo. I to mnogo više nameri i viziji, nego onome što je stvarno uradio. Ili ostavio iza sebe. Jer Đindić je iza sebe ostavio i jednog Vesića i Čedu Jovanovića i razne eksperte. I Milošević nije bio loš primer državnika. On je zaista želeo dobro Srbiji, ali se suočio sa izazovom i vremenom kojima nije bio dorastao. A razlog je prost: karijeru je gradio kao poslušni šraf komunističkog sistema i sopstvene žene. Bio je ograničen, tvrdoglav i bez kreativnosti. Kako je popuštao sa živcima, postajao je i kurčevit. Ali i kao takav nikad nije bio ljiga. Samo čist ludak. I alkos, kao Jeljcin. Zahvaljujući tom čoveku, građani Srbije su mogli da osete sve ono što je osetio i mladi Platon: inflaciju svih vrednosti u državi, rat protiv susednih republika, NATO bombardovanje. Narod koji je ovih dana šeta na ulicama Srbije u suštini traži Pravdu. Ili temelj na kome počiva svako društvo. Lepo piše u Svetom pismu: „Pravda drži zemlju i gradove“. Ni to što je na svetskom nivou laž postala legitimna ili uvijena u eufemizam „alternativne činjenice“ više ne prolazi. Moj utisak tokom ovih protesta jeste da je narod žedan pravde, mnogo više nego što je gladan hleba. Jer ako je i gladan hleba, to je samo po sebi nepravda, s obzirom da živimo u zemlji koja je po poljoprivrednim resursima među najbogatijim državama sveta. Opasnost, međutim, može ležati u tome ako se žeđ otrgne kontroli. Tada se žeđ za pravdom pretvara u žeđ za osvetom. Počinje i sveopšta jurnjava za žrtvenim jarcem. Sokrat je bio žrtveni jarac atinskog društva. Pitanje svih pitanje jeste ko će biti žrtveni jarci ovog trulog sistema, kako bi se stvorio privid da pravda i dalje funkcioniše? Ili će pre biti reč o o jarčevima.
Simonović iz Grocke (foto Tanjug)
Ovih dana smo na meniju imali prvog čoveka Grocke, Dragoljuba Simonovića, uhapšenog u elitnom restoranu i optuženog za spaljivanje kuće novinara Milana Jovanovića. Zoran Babić je takođe na ledu. Bio je u autu koje je izazvalo sudar i ma koliko da je njegova krivica u tome upitna, jer možda je u trenutku sudara zaspao od umora na zadnjem sedištu ili igrao tetris, Vučić mora da nahrani pravdom gladno pučanstvo. Vučić, koji 2015. godine nije dao Batu Gašića i Zlatibora Lončara zbog havarije sa helikopterom u Surčinu kad je život izgubilo šestoro ljudi i jedna beba. Sigurno se sećate toga. Vikao je: „Ne dam Batu.“ Građanski protesti se nastavljaju i šire, kao neman. Tog Levijatana je potrebno nahraniti. Na spisku mogućih žrtvovanih pijuna nekada omladinskog prvaka grada Beograda u šahu – Aleksandra Vučića, mogla bi se naći i mnogi drugi predstavnici vlasti. Recimo ministar prosvete Mladen Šarčević koji je predsedniku napravio medveđu uslugu kad je rekao da među univerzitetskim profesorima koji su podržali proteste, nema ozbiljnih imena. Broj profesora nakon te izjave je za kratko vreme od nekoliko stotina dostigao broj od nekoliko hiljada. Jedan od razloga je sigurno i taj što Šarčević u vladi sedi sa sve samim intelektualnim gromadama, pa su mu profesori univerziteta naprosto smešni kad ih uporedi sa jednim Stefanovićem, Malim ili Vulinom. Ako dalje gledate u meni, zapašće vam za oko Zorana Mihajlović, uvek buntovna i nezgodna. Vanja Udovičić se vezuje za afere oko Univerzijade ili Više poslovne škole. Stručna javnost traži ostavku Nele Kuburović zbog izveštaja o ubistvu Olivera Ivanovića… Na svakom lokalu se takođe mogu naći bahati članovi vladajuće partije koji velikom šefu mogu poslužiti kao životne namirnice: živopisni Jutka iz Brusa npr. ili Milan Radojičić iz Kosovske Mitrovice. Da li će se narod umiriti žrtvama bliskim vlašću ili će Vučić morati da ponudi nešto ozbiljnije, videćemo u danima koji dolaze. Izbori to svakako nisu, jer opozicija ne pristaje na atmosferu u kojoj bi se održali. I u pravu su. Izborni spiskovi nisu sređeni, mediji nisu slobodni, uloga parlamenta je obesmišljena, građani su u strahu od gubitka posla ili batinaša bez registarskih tablica… Ne možete bacati seme u ledinu. Ako kanite da vam nešto nikne, morate prvo sačekati proleće i pripremiti njivu. Kosovsko pitanje takođe može Vučića da vrati u orbitu. Ako bi se dogovorio sa Haradinajem oko nekih ključnih stvari, mogli bi pre dvojca Cipras-Zajev ugrabiti Nobela za mir. Ali cenim da će do rešenja kosovskog pitanja doći kad Srbi budu više racionalniji, a manje emotivniji narod. A to znači nikad. Vučiću, dakle, ostaje samo da menja sistem iz korena. Ne verujem da bi u tome uspeo, sve i da želi. Na vlasti je već sedam godina. Hvali se suficitom u budžetu, a ne pominje koliko je zadužio državu. I koliko se u međuvremenu obogatila njegova porodica i klika kojom je okružen. Odlazi mu i Angela Merkel koja je naprednjake dovela na vlasti.
Šahista (foto Zorana Jevtić)
Vučić je dovoljno istrošen i polako popušta sa živcima. I radiće ono što najbolje zna. Žrtvovaće pijune kako bi se gladni nahranili pravde, a elita što duže ostala van okršaja. Ali šahovskim jezikom rečeno, čim krenu žrtve, lagano se bližimo završnici partije. Ono na šta sam želeo da skrenem pažnju, pišući ovaj tekst, jeste da narod nikako ne bi trebalo da pristane na tu instant pravdu. Ili brzu hranu napravljenu od žrtvenih jaraca. Predispozicije za to svakako postoje, jer smo dugo i temeljno vaspitavani na rijaliti programima. Banalnost tih sadržaja i konflikti koji u takvoj atmosferi nastaju, podstiču politički nepismen narod da traži žrtvu. Ili nekog koga će izbaciti van. Ali narod koji pristane na tako nešto lako se pretvara u rulju. I sva očekivanja od pravne države svodi na to kamo će Cezar okrenuti palac, da li u nebo ili u zemlju. S toga zahtev mora biti jasan: ceo sistem bi trebalo menjati iz temelja.                

0 Comments

Leave a Reply

XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>