Tragom renesanse

U Gradskoj biblioteci u Priboju, u utorak 11. decembra, otvorena je izložba fotografija „Tragom renesanse“ Anđele Drobnjaković i Jelene Lučić, maturantkinja Mašinsko-elektrotehničke škole. Tom izložbom počelo je i obeležavanje Dana škole. Meni, kao njihovom profesoru, pripala je čast da tu izložbu i otvorim.

Tragom renesanse

Čuveni iranski umetnik: pisac i reditelj ovenčan Zlatnom palmom, Abas Kiarostami, snimiće 2010. godine film „Overena kopija“ sa Žilijet Binoš u glavnoj ulozi i otkriće nam kroz tu lirsku poemu pokretnih slika i svojevrsni omaž Toskani, jednu ogoljenu, ali u isto vreme fascinantnu činjenicu: četvrtina celokupnog svetskog kulturnog blaga pod zaštitom UNESKA nalazi se na Apeninskom poluostrvu. Imajući taj podatak u vidu, poseta Italiji nije s toga samo odlazak u neku drugu državu, bilo koju, već je i ujedno poseta najvećem svetskom muzeju, koji se nalazi na otvorenom. A šta čovek može da nauči tokom putovanja zavisi od samog čoveka koji putuje. Drugačije gledate na svet kada ste obrazovani, drugačije kada niste. Drugačije kada imate novca, drugačije kada ga nemate. Drugačije kada tražite mir, a drugačije kad ste u potrazi za avanturom. Jedno je pak sigurno i tu tvrdnju možemo uzeti kao aksiom. On glasi da je svako putovanje – kompleks manje. Šta to znači? Putovanje kroz Italiju je pre svega značajno zbog sticanja svesti o našem balkanskom načinu življenja: od Italijana možemo naučiti da sve što mi smatramo da je vrhunsko, možda u stvari jeste samo prosečno i već viđeno. I to se ne odnosi samo na umetnička dela, vina ili automobile, već i na to kako se oblačimo, kako se hranimo, kako stanujemo… To saznanje, iako bolno, može nas oplemeniti i pomoći nam da shvatimo da značaj renesanse, koja je istorijski gledano svoj epicentar imala u Firenci, može da se desi, kao duhovni preobražaj, a renesansa to i jeste, i u svakom pojedninačnom čoveku spremnom da se menja i napreduje. Već pomenuta Firenca je kolevka moderne Evrope. Mesto odakle počinje životna biografija Dante Aligijeri i umetnička biografija Leondarda da Vinčija. U Firenci se začelo i novo promišljanje politike lišeno licemerja i lažnog morala, a najtačnije predstavljeno kroz delo Nikola Makijavelija. U Firenci je živela i čuvena porodica Mediči, čiji su članovi znali da se njihovo ime kroz vekove može sačuvati i održati samo ako materijalno bogatstvo budu ulagali u stvaranje onog duhovnog. U Veroni možemo videti kako su Italijani sposobni da od malo stvari naprave veliku priču. Kao što su od ostataka hrane napravili svoje nacionalno jelo, picu, u Vernoni su zahvaljujući Šekspiru i njegovoj ljubavnoj tragediji o dvoje tinejdžera, Romeu i Juliji, uspeli da naprave odličnu turističku ponudu. O dometima naše kulture, a zasnovane na istom principu, možda najbolje govori turistička ponuda grada Trebinja, gde se možete slikati pored Anđelkine kapije iz Ranjenog orla. Tu je na kraju i Venecija za koju smo mi Balkanci možda i najviše vezani. Taj grad je pupak sveta. On lebdi nad vodom kao biblijski Sveti Duh. Taj grad je orginal. Ruski Sankt Petersburg je tek severna Venecija, a holandski Amsterdam – zapadna. Venecija je grad stakla i poezije, ali i grad večite borbe sa morem i turistima. Fridrih Niče ju je poistovetio sa muzikom. U svojoj knjizi „Ecce homo“, on kaže: „Ako tražim neku drugu reč za muziku, tada uvek nalazim samo reč Venecija.“ Za Tomasa Mana, jednog od najvećih pisaca dvadesetog veka, Venecija je najbolje mesto za susret sa smrću. Ruski novelovac i disident, Josif Brodski, rođen u Peterburgu, poželeo je da bude sahranjen u Veneciji, kako bi možda tek tim činom umirio svoju savest da mu život nije protekao uzalud. Za našu umetnost, a inspirisani Venecijom, najbolje redove su ostavili Meša Selimović i Laza Kostić. Kraj Selimovićeve „Tvrđave“ kad truli bogataš Šejhaga, praćen Ahmetom Šabom, umire u Veneciji, na karnevalu, možda najupečatljivije govori o sudaru dva sveta, istočnog i zapadnog, i večitom antagonizmu Evrope. Tu je i Laza Kostić. On je prvo požalio dalmatinske borove koji su ugrađeni u Crkvu Santa Maria dela Sallute, da bi na kraju shvatio da im lepšu sudbinu Bog nije mogao odrediti. Svoje emocije on će, po istom principu, ugraditi u najlepšu ljubavnu pesmu srpske književnosti i na taj način će pomentu Crkvu oteti Venecijancima i učiniti je večno našom. Naše dve učenice, Anđela Drobnjaković i Jelena Lučić, slično Lazi Kostiću, donele su nam iz Italije svoja umetnička dela. Njihovo putovanje nije bilo prolazno kao što to u prirodi svako putovanje mora i biti. Ono je zamrznuto i konzervirano u fotografijama. I kao kvalitetan italijanski proizvod, izloženo je, ovde ispred vas. I zahvaljujući kojem možete, u realnom vremenu i prostoru, doživeti tu jedinstvenu lepotu Italije i osetiti taj osvežavajući duh renesanse. Proglašavam izložbu otvorenom…
Anđela i Jelena
Anđela i Jelena
Anđela Drobnjaković by Jelena Lučić
Anđela Drobnjaković by Jelena Lučić
Gondolijer by Jelena Lučić
Gondolijer by Jelena Lučić
Jelena Lučić by Anđela Drobnjaković
Jelena Lučić by Anđela Drobnjaković
Manekenka by Anđela Drobnjaković
Manekenka by Anđela Drobnjaković
Srećko Gujaničić Priboj, 11. 12. 2018. god.

0 Comments

Leave a Reply

XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>