Otvarajući pre neki dan u Narodnom muzeju u Beogradu konferenciju „Digital, Life, Design“ (DLD), premijerka Ana Brnabić, izjavila je da Srbija u oblasti inovacija i kreativnih industrija ima priliku da se pozicionira kao zemlja koja „ima energiju da povuče region i celu Evropu u budućnost“.
„Imamo ljude za to, imamo fakultete, umetnike i imamo NVO sektor, samo je važno da mi kao vlada nastavimo da ih podržavamo“, poručila je ona, a preneo N1.
Premijerka je rekla i da su kreativnost, inovativnost, inventivnost i genijalnost ključni za naš razvoj i da je DLD Salon, (deo nemačke izdavačke kuće Hubert Burda Media), mesto gde možemo da promovišemo svoj talenat i inovacije.
S druge strane, digitalne i kreativne industrije će nam omogućiti da zaobiđemo nasleđene probleme, zastarele infrastrukture i da se globalno takmičimo na svetskom nivou.
Zaista, samo narod koji nije dao Nikolu Teslu, mogao bi da posumnja u Aninu viziju, bez obzira na to što vrlo malo ulaže u obrazovanje.
Prosveta je uvek na ivici štrajka, nastavnici su opterećeni egzistencijalnim problemima, dok birokratija i papirologija toliko opterećuju da bi i od Leonarda da Vinčija napravile ćatu.
Disponirani prosvetni radnik, (ili „prosvetar“ kako nas često nazivaju na Javnom servisu) ne može stvarati kreativce. Iako je zadatak nastavnika, da učenika prvo inspiriše, pa tek onda da ga nečemu nauči, ključno pitanje je kako „prosvetar kao takav“ uopšte može nekoga da inspiriše u društvu gde se sve meri „na kilo“?
Srbiji ni populaciona politika ne ide na ruku. Nema svežeg vala.
Moj rodni grad, Nova Varoš, primer je onoga što će se jednog dana desiti celoj državi. Kada sam pre 25 godina završio osnovnu školu, bio sam jedan od 250 osmaka. U prvi razred te iste osnovne škole, krenulo je ovoga septembra, oko pedesetoro mališana.
U gradu mahom ostaju samo stariji ljudi. Cele porodice se pakuju i sele. Više nije cilj neko veće mesto u Srbiji, već moji sugrađani sreću traže u razvijenim evropskim zemaljama.
Polako i sigurno nestaju zanatlije.
Odavno nemamo stakloresca.
Pedesetogodišnji Irsad Pušija, moj komšija i glavna politička figura lokalnih Roma vrhunski je majstor za kovano gvožđe i ume da popravi sve živo po kući, ali je lakše doći do Putina, nego do njega. Već mesecima ga prozivamo po društvenim mrežama kad će ortaku da popravi kapiju, ali ne vredi. Ne stiže…
U nečemu je ipak naša premijerka u pravu.
Ono što je danas prisutno kod maturanata može se izraziti u rečenici: FON, pa sve ostalo. Iz prošle generacije gimnazijalaca, više ih je iz društveno-jezičkog smera otišlo na medicinu, stomatologiji ili građevinu, nego iz prirodno-matematičkog.
Onaj ko bi studirao fakultet s preznakom „društveni“ ili „umetnički“, bio bi zreo za posmatranje. Ili zoološki vrt.
Cilj je što lakše i brže doći do posla i keša. Jede se samo meso, bez supe, bez predjela, bez priloga i dezerta. A ulaganje u obrazovanje i kulturu, luksuz je bez pokrića. I državu to ne zanima. Dovoljno je samo videti šta se ovog oktobra „odigravalo“ u i oko Narodnog pozorišta i sve će biti jasno.
A šta je država bez kulture? Najobičnija kasarna, gde se svi resursi troše na disciplinu i borbenu gotovost. I gde komadant samo diže uzbunu.
Srbija će zaista imati dovoljno programera, koji će raditi za velike strane firme u nekim „beneton“ kancelarijama, ali ono što premijerka ne zna ili vešto prećutkuje jeste da ćemo mi u skoroj budućnosti biti zemlja penzionera. Bez pravih majstora, bez medicinskih sestara, bez vozača autobusa, bez poljoprivrednih proizvođača… I bez kulture.
Proces iseljavanja stanovništva će posebno ubrzati ulazak Srbije u EU. Taj proces bi trebalo da se završi do 2025. godine. Uskoro ćemo menjati ustav i spornu preambulu vezanu za Kosovo. U Prištini već postoji kancelarija zadužena za integraciju južne pokrajine. Vodi je bugarska ambasadorka Natalija Apostolova. Treba li napomenuti da su plan pridruženja Srbije i plan pridruženja Kosova Evropskoj Uniji dva odovojena plana?
Druga stvar je da nam Hrvatska neće podmetati klipove pod točkove, kao što je njoj podmetala Slovenija. Nadao sam se da će nas bar braća Hrvati, iz kaprica, spasiti dodatnim uslovljavanjima. Recimo, zahtevom da korigujemo granicu na Dunavu. Ili isporučimo nekog opskurnog lika njihovom pravosuđu. U krajnjem slučaju da Tuđmanu podignemo spomenik na Trgu Republike u Beogradu.
Međutim, pravih Hrvata je sve manje. Otišli su za Irsku i Nemačku da rade kao kelneri. Slavoniju će, prema nekim prognozama, naseliti Albanci. I to ako budu hteli. A o našem prijemu će glavnu reč voditi neke važnije države od susjeda. Ili će konačnu odluku doneti Skupština Evrope.
A kad uđemo u EU, svi ćemo živeti u Berlinu.
Sama činjenica da Nemačkoj treba tri miliona radno sposobnih ljudi, više je nego jasno odakle će te ljude dobavljati. Ceo Balkan će Nemcima biti samoposluga sveže i jeftine radne snage. Ili piletine, ako termin „samoposluga“, osavremenimo modernijim terminom „Lidl“.
Slažem se s premijerkom da moramo upotrebiti kreativnost i inovativnost kako bi se izvukli iz bule. Možda je preterana želja da iz blata izvlačimo region i celu Evropu, ali „šta zna dete šta je dvesta kila“.
Kao neko ko voli sve boje Kšištofa Kišlovskog, svet fantazije i da uz to, ako može, doprinese opštem dobru, rado bih skrenuo pažnju fantastičnoj Ani Brnabić na skorišnji susret četvoro lidera u Istanbulu. Za ruke su se, kao masoni na službi, držali tri starije osobe i jedna osoba srednjih godina koja voli starije. Reč je o Merkelovoj, Erdoganu, Putinu i Makronu. Ili predsednicima četiri najbitnije evropske države, ako izuzmemo Britaniju i Italiju.
Pomenuti četverac se sastao da porazgovara o Siriji i osudi ubistvo saudijskog novinara Kašogija, ali sva je prilika da se nešto kuva na potezu: Pariz-Berlin-Moskva-Ankara.
Intuitivno, inovativno i kreativno osećam, da je taj flert lidera samo uvod u pitanje novog poimanja Evrope.
Taj novi savez sastavljen od nekadašnjih imperijalističkih sila, pomerio bi iz fokusa istorijska i revolucionarna dostignuća vezana za ljudska prava, kao opterećujuća i okoštala, a u centar pažnje bi se pohranile ideje bazirane na autokratiji i stabilokratiji. Jer to bi bio jedini način da Stari kontinent u budućnosti ostane freš i parira Americi i Kini.
I šta bi sad trebalo da uradi naša premijerka?
Pa da pošalje cirkularni mejl Angeli, Vladimiru, Tajpu i Emanuelu da je najlogičnije da centar te Nove Evrope, ne bude više u Briselu, nego da bude svima na pola puta tj. kod nas… u Beogradu na vodi. A kad postanemo centar te Nove Evrope, onda ćemo sve lako.
U centru vazda ima svega…
