За Синана Сакића сам први пут чуо као дванаестогодишњак. Наиме, један стари ортак је готивио неку моју дебелу другарицу и поклонио јој је касету Синана Сакића. У то време, као клинац, био сам оперисан од народне музике. Крива је наравно била кева, која ми је уместо бича у радњи код сарача с којим сам канио да хендлујем волове кад одем у Муртеницу и касете Лепе Брене, купила на некада прометној варошкој штрафти, касете Боре Чорбе и Бајаге. Тако је почела моја музичка декаденција. Онда је дошао Лаза (Властимир Пурић, победник 97 циклуса ТВ „Слагалице“) и рекао ми да је боље да уместо Чорбе скушам ЕКВ. И ја сам га послушао, јер Лаза је био и остао мој много добар ортак. Тако је оприлике формиран мој музички укус у шестом разреду основне школе, баш када сам и први пут чуо за Синана.
Требало је да прође десетак година, па да поново дођем у контакт са тим митским бићем. За то је „крив“ Андреа Панев, машинац, бајкер и најурбанији лик из мог костура екипе. Знао је да каже како је и сам био музички пуританац, док није чуо барада. И онда би запевао неку његову ствар скидајући га у оргиналу.
Андреа је имао и необичан ритам живота. Учио би до касно у ноћ и не би му рецимо било страно да вас позове у пет ујутру и пита шта радите. Кад би чуо мој глас, а то је био глас тренуто пробуђеног и шокираног студента филозофије, сам би одговорио на своје постављено питање:
„Сигурно играш коло по соби.“
Једном је у доба испитних рокова, правећи паузу од учења, тихо ушао у моју самицу, у студентском дому „Карабурма“, и сео за сто изнад кревета где сам спавао. Пробудио сам се инстинктивно и угледао га како пали пљугу, док напољу свиће неко модро јутро.
„Учини ми живот срећним, синеее мој, синеее мој“, запевао је Андреа Синанов хит. И нешто је у мени пукло. Знао сам да од тада више никад нећу бити исти.
Синанов концерт на Ташу 2008. вероватно је био најспектакуларнији музички догађај коме сам присуствовао, ако не рачунам наступ Лорина Мазела пред загребачком филхармонијом. Отишао сам на Таш са колегом Драгославом и обојица смо били фасцинирани.
Десиле су се две-три масовне туче, бакљада, неки момци су куповали дуплу туру пива, јер су се оном другом поливали, на великом транспаренту је писало САМО СИНАН СРБИЈУ СПАСАВА, био је и лом лепих приградских цура, набилдованих фрајера, опаких Рома, мурије у цивилу, панкера који су студирали историју уметности на Филозофском факултету Универзитета у Београду… И један контузовани и полуголи тип који се попео на бину и кренуо да загрли звезду.
Синан је час певао, час плакао, праћен музичарима који су били на висини задатка. Све у свему, оно што важи и за Џим Морисона важи и за Синана Сакића: Дионис, бог љубави и вина, умешао је прсте.
„Ово је као да једеш масан бурек без јогурта“, рећи ће, међутим, Годра егзистенцијалиста кад смо након концерта, пребијени као улични керови, кренули да се дорадимо у неком џез клубу.
Синан је заиста имао нешто митско у себи. Био је тако једноставан, а опет су се за њега лепиле фантастичне приче. Рецимо, да најбрже распрода концерт на Ташу. За то му је било потребно пар плаката, разглас на ауту и пола сата времена. Његов концерт у Сарајеву је после рата био права катарза: први обновљени мост пријатељства између Србије и Босне, ако не рачунамо криминалце. Или Ђорђа Балашевића.
Синан је и једини Гробар међу Циганима из доњег тока Дрине (Шабан и Кеба су то сигурно, док за Љубу Аличић нисам сигуран, али оправдано сумњам да јесте, пошто има хит „Црвено обуци да слути на радост).
У мом случају фантастичне приче о Синану су стизале од екипе из Лозане (Лознице, прим. аут.). Чим би се појавио неко из тог града, питали би га зна ли Синџу. И онда би нам тај неко испричао примерену анегдоту.
„Тукао сам се са његовим старијим сином Ћелом“, рекао би један.
„Куповао сам код њега касете у радњи“, рекао би други.
„Био сам на концерту кад је лик скочио са балкона у партер и викнуо: СИНАНЕ РОДИТЕЉУ“.
Једна од лепших прича испричала је фризерка Гоца са Коњарника. После концерта, она је дошла са другарицама иза стејџа да узме аутограм. Док су гледале у Синана како у холивудског суперстара, њему је пришла студенткиња родим из Лознице и замолила га да јој понесе кући торбу са гардеробом за прање. И објаснила му да ће следећег дана доћи већ неко њен да то покупи. Синџо је узео торбу и ставио је у своју мечку. И затим наставио да разговара са фановима.
У истом рангу је и прича Гагија Новинара. Испричаћу је из првог лица да не би изгубила на аутентичности.
ГАГИЈЕВА ПРИЧА:
„Трећа година факса затекла ме је на Миријеву у стану са цимером који је студирао Пољопривредни факултет у Земуну. Једно јутро дође цимер из града и пробуди ме. У неколико реченица ми објасни у каквом је проблему: пијан је ко румунска мечка, а мора како зна и уме да се појави на факултету.
„Ако се не појавим на вежбама, добићу још један минус, па нећу моћи да изађем на испит, па ћу пасти годину, па ћу прећи на самофинансирање…“, објашњава.
Од мене тражи да се одем уместо њега на факултет. Даје ми свој индекс. Говори ми на ком спрату и испред које лабораторије да се појавим. Гарантује ми да нико неће знати да нисам са пољопривредног…
Обучем се и одем. Дођем испред лабораторије. Студенти се полако скупљају. Приђем једном лику и каже му така и така ствар, треба ми твоја помоћ, овај каже нема проблема. Само ме прати.
Уђемо. Распоредимо се. За сваким столом – микроскоп. Док професор чита присутне, асистент дели материјал који ћемо проучавати. Уредно се јављам кад је мој цимер прозван, покушавајући успут да подесим справу консултујући се шапатом са типом коме сам поверио своју тајну. Потом стављам узорак и штелујем окулар.
Након извесног времена, професор креће у шетњу да види шта смо урадили. Стаје до мене, наслања око на цев, посматра, диже главу и каже:
„Ко није добро урадио, нек дође до колеге да види како треба.“
Студенти прилазе прилично збуњени и гледају прво у мене, па у узорак, па опет у мене.
Кад се вежба завршила, кажем ја оном лику да сам рад да га частим пивом, јер ми се нашао у невољи и помогао ми око подешавања микроскопа. Лик пристане. Седнемо у кафић и започнемо причу.
„Одакле си?“ питам га.
„Из Лесковца“, каже. „А ти?“
„Из Лознице.“
„Знаш Синана.“
„Знам.“
„Колико добро?“
„Комшије смо“, објасним му. И испричам како сам једном приликом отшлепао Синана до куће кад му се ауто покварио на путу.
Лик ме загледа пажљиво, а затим извади новчаник.
„Не долази у обзир да платиш“, каже му. „Ја сам тебе звао.“
„Све то стоји, али ја тебе морам да частим“, рече. „Ти си шлепао Синана.“
Затим је позвао конобара, а мени је, чекајући да конобар дође, показао фотографију коју држи у новчанику. На тој интимној фотографији, чим је у новчанику, тај исти Лесковчанин и Синана Сакића. Загрљени.“
крај Гагијеве приче
П.С.
Прочитао сам у „Времену“ једну лепу социолошку анализу феномена званог Синан Сакић. Текст под називом „Откривање мрака“ ауторке Јоване Глигоријевић, говори о томе ко је Синанова публика. Периферија и маргина су кључне речи. Миље где у локалним кафанама са зарђалим чучавцима можете добити велико пиво и турску кафу.
Тим људима, Синан је био корифеј, неко ко је знао да изрази њихову унутрашњу бол и чамотињу. Неко ко се није продао мејнстриму, већ је остао аутентичан.
Све док политичка елита у Србији, без обзира од каквог је шљама састављена, не схвати да је за те очајнике који увек чине критичну масу у држави, Синанов опус – терапија и најдубљи уметнички израз, тешко да можемо очекивати било какав друштвени и културни напредак.
Синан је добар као панкер и нека врста побуне против фејка, али проблем ће бити ако постане класика. Србија, по том рачуну, онда бива друмском кафаном за зарђалим чучавцима, транзитна зона, место у коме се удобно осећају само очајници. Или то већ јесте, само је нашминкана за ријалити.
А како би се Синану ипак одала почаст и признање што је осветлио тај део мрака много боље неко сви политички аналитичари у земљи, а чија метафора (мрака и земље) може бити онај део палилулске општине, средњоевропски, с леве стране Дунава (Крњача, Борча и Овча), предлажем да се стадиону на Ташу који се налази у строгом центру Београда, са балканске стране и на десној обали Дунава, да име „СИНАН САКИЋ“.
Јер, како другачије…
