Dugo najavljivana serija „Nemanjići- rađanje kraljevine“ uvela nas je u novu godinu. I s pravom smo je svi željno očekivali- nedostajali su nam dobri, naši projekti, a i Nemanjići, tema koja je odavno čekala da se ekranizuje, konačno je na redu. Zatim, u 2017. smo već videli dve odlične serije koje pomeraju granice naše produkcije- „Ubice mog oca“ i, neprevaziđenu, „Senke nad Balkanom“. Stoga smo očekivali spektakl. Istorijski i umetnički spektakl.
Bez namere da se sve naše negira, kako pročitah u nekim komentarima, moramo biti realni i imamo pravo iskazati razočaranje. A za razočaranje ima nekoliko razloga…
Ono što mi je prvo zasmetalo, to je scenario. Dijalozi koji su nekako površni, neubedljivi i koji na momenat deluju kao tekstovi koji se koriste u prosečnim školskim priredbama. Neubedljiva gluma. Na mahove sve zvuči kao loša recitacija. Dijalozi pretrpani nekim plitkim moralnim poukama. Sve deluje kao gomila scena koje služe kao ilustracija ili dopuna nekom dokumentarcu. Podseća na slikovnicu, ilustrovanu istoriju srpskog naroda za mlađe razrede.
Zatim, govor. Dijalekat. Definitivno nije prilagođen području sa kog su bili Nemanjići, niti srednjem veku. U lošem govoru prednjače deca. A oni govore tipičnim današnjim beogradskim razgovornim jezikom- kada su u pitanju zatvoreni vokali, izostanak postakcenatskih dužina, ali i leksika koja se koristi- potpuni promašaj koji nam ni na koji način ne približava vreme Nemanjića. Deluje kao da ekipa koja je stvarala seriju nije angažovala ni lingviste, ni lektore, a možda ni istoričare… A verovatno jeste. Postoje talentovana deca i van kruga dvojke koja bi možda bila uspešna u tumačenju likova Nemanjinih sinova.
Među glumcima su i oni koji su se dokazali. Ali sada, u ovoj seriji, recituju, neubedljivi su, bez neke živosti i duha toga vremena. Dubravka Mijatović je dobila ulogu naratora i ponavlja, prepričava, kao da je u pitanju obrazovni program za decu.
Da bi sadržaj bio obojen i humorom, ubačen je lik učitelja koji pokušava da uzjaše magarca i koji svaki čas mora da se olakša. I to se u epizodi ponavlja nekoliko puta. Humor na nivou Tike Špica i Petlovca.
Scenografija neubedljiva. Utvrđenja pusta, beživotna, improvizovana. Nedovoljno statista i detalja koji bi nas ubedili da smo u srednjem veku. Ili bar donekle približili to vreme. Animacije i scene borbi su takođe slabe i mutne. Statisti koji kao da nisu plaćeni, kada viču, čine to tako mlako i nezainteresovano.
Na kraju, istorija. Činjenice, izvori, realnost. Ima više omaški koje se mogu protumačiti kao umetnička sloboda (u pitanju je ipak igrani program), ali i koje bi se mogle i zameriti, s druge strane, jer je u pitanju istorijska serija i projekat koji je valjda imao za cilj da nas nauči. Najpre, Evdokija koja se spominje kao moguća supruga mladog Stefana, nije bila bratičina Manojla Komnina, već iz sasvim druge dinastije- dinastije Anđela koja će doći na vlast tek 1185. godine. Zatim, Manojlo Komnin dolazi „na noge“ Stefanu Nemanji da bi ga zarobio, a i nekoliko puta dolazi iz Carigrada kao da je Carigrad na pola sata jahanja od Raške. Stefan Nemanja je zapravo došao u njegov šator moleći ga za milost. Bitka kod Pantina je prikazana kao sukob dve omanje bande, a ne dve vojske. Nemanja koji se ponaša arogantno, a car ga toliko voli i sve mu oprašta… Ali, te detalje ćemo pripisati ipak umetničkoj slobodi- ne treba biti cepidlaka. Ono što je najbitnije, serija nije ostavila utisak. Nema duha, nezanimljiva je i ne daje onaj osećaj koji se obično ima posle neke dobre epizode- a to je želja da što pre počne nova.
