Beč, drugi deo

U prethodnom putopisu rekoh da ću nastaviti. Prvo, jer Beč ne može da stane u kraći tekst, drugo, jer deo o muzejima zaista mora da zauzme poseban prostor.

Svi znamo za pojam „bečka škola“ i „bečka kultura“. I ti pojmovi ne postoje bezveze. Prvo, krenimo od čistoće. Naravno, za te stvari svi znamo da najpre treba da postoji svest. Ali svest koja traje generacijama. Zatim, uređenje, zakoni. U gradu postoji oko dvadeset hiljada kanti za smeće, nekoliko stotina hiljada kontejnera, a kazne za bacanje smeća na ulici su ogromne. Na zgradama, bar u širem centru, ne možete videti mrlje, grafite, natpise, sem one uz rukavce Dunava, na šetalištima uz reku, ali koji se mogu nazvati nekom vrstom umetnosti. Nisam videla na ulici nijedan opušak, maramicu, bilo kakav papirić. Parkovi su uređeni, ulice čiste, drveće potkresano koliko treba i s ukusom. Ne postoje stubovi, stanice i zidovi prelepljeni raznim oglasima, plakatama, ne postoje ostaci papira svuda gde se nešto može zalepiti- kao kod nas. Plakate sam jedino videla u jednom podvožnjaku i to- srpske (reklama za gostovanje naših estradnih zvezda). Reklame stoje na bilbordima, ispred ustanova i slično. Ali, ni toga nema previše.

U socijalnom pogledu, država mnogo vodi računa o ljudima. To nam je, kada je bila nedelja, objasnila i vodič puta. Naime, nedeljom ne radi ništa. Austrija je, kaže, katolička zemlja, socijalni programi su dobri, nedelja je dan za odlazak u crkvu i na kulturne događaje- koncerte, bioskope, obilaske muzeja. To „ne radi ništa“ odnosi se na tržne centre (kojih je mnogo), prodavnice bilo koje vrste i slično. I zaista, nijedna prodavnica ne radi. Market, parfimerija, butik, bilo šta. Ali zato rade restorani, muzeji, održavaju se koncerti, otvaraju se izložbe. To je već pokazatelj na kom su nivou svesti, kulture, ali, bogme, i koliki je standard. To sam videla prilikom posete muzejima. Mnogo porodica sa decom je tamo- šetaju, razgledaju. U muzeju mogu i da ručaju, popiju kafu, pa nastave razgledanje.

Najpoznatiji muzeji u Beču su takozvana dva muzeja blizanca. Oni se nalaze na Trgu Marije Terezije, u samom centru grada, jedan naspram drugoga, dok je između njih carica Marija visoko na postolju. Ako stanete ispred Marije, sa leve strane vam se nalazi Muzej istorije umetnosti, a sa desne Prirodnjački. Dve velike, identične zgrade. Obe su otvorene 1891. godine. Nalog za izgradnju dao je Franc Jozef I. Naime, još je suprug Marije Terezije, Stefan, bio veliki ljubitelj životinja i poznati kolekcionar. Imao je ogromnu zbirku koju je čuvao po dvorovima, a danas je njegova zbirka u Prirodnjačkom muzeju gde predstavlja samo deo od čitavih trideset miliona eksponata!

Ulaznica za Prirodnjački muzej je deset evra. I, naravno, vredi. Čim sam ušla u zgradu i pogledala je iznutra, pomislila sam- ne znam šta ću videti, ali sama zgrada, njene stepenice, plafoni, podovi, vrede mnogo. A onda krenete u avanturu razgledanja i prepustite se uživanju. Eksponati su raspoređeni na dva sprata. Kreće se obično sa prvog, sa desne strane, da bi se krenulo od najveće i najstarije zbirke meteorita na svetu, pa dalje, kroz prirodu i kroz evoluciju. Negde na početku, gde su izložene razne vrste stena, gde su animacije nastanka planeta, može da se vidi i planetarna mašina napravljena 1753, po nacrtu Nikole Kopernika. Posle stena i meteorita sledi velika kolekcija dinosaurusa. Osim dinosaurusa, tu su i druge retke, izumrle vrste kao što su skeleti mamuta. Jedan od zasigurno navrednijih eksponata jeste Vilendorfska venera, koja datira iz perioda oko 29000 godina pre nove ere. To je mala statua žene, simbol plodnosti i materinstva. Mnogo puta sam se srela sa ovom venericom u udžbenicima, raznim enciklopedijama i slično, ali, ne znam zašto sam je zamišljala većom. Ona je, ustvari, veoma mala, negde oko sedam centimetara. Čuva se u posebnoj prostoriji, u potpunom mraku, a osvetljena je samo staklena kutija u koju je smeštena. Zatim, postoje i veoma verno urađene figure naših dalekih predaka- figure u prirodnoj veličini, lovci, deca. Kada im se zagledate u lice deluje vam tako živo i prirodno, naročito oči. Zatim slede ogromne kolekcije buba, leptira, ptica, gmizavaca, riba, do najkrupnijih životinja. Tu su preparirane lame, žirafe, tigrovi, lavovi, razne vrste majmuna, mravojeda, foka i skoro svih životinjskih vrsta koje možete da zamislite. Muzej je opremljen i raznim audio- vizuelnim sredstvima uz pomoć kojih možemo, na primer, da u posebnoj prostoriji posmatramo nastanak planete Zemlje ili da gledamo „oživljenog“ dinosaurusa koji otvara čeljusti i ispušta jezive zvuke.

S obzirom na količinu eksponata, u muzeju se može boraviti ceo dan, ali kako to obično biva na kratkim putovanjima- uvek se žuri da se vidi što više, tako da sam preko dosta stvari u njemu preletela.

Drugi muzej, podjednako vredan i važan, jeste Muzej istorije umetnosti. I ova zgrada je veličanstvena. Oba muzeja poseduju garderober, na svakom spratu toalete, toplo je, a skoro svaka prostorija sa eksponatima ima i mesto za sedenje. Dakle, svi uslovi za kulturno uživanje su ispunjeni…

U Muzeju istorije umetnosti kreće se od Egipta. Fascinantno je koliko egipatske kulture postoji u ovom muzeju. Najpre sarkofazi- raznih veličina i materijala sa izvrsno očuvanim oslikanim elementima. Ploče sa slikama, hijeroglifi, neobičan nakit Egipćanki, tekstovi na papirusu, mnogobrojne skulpture. Ono što je na mene ostavilo naveći utisak jesu mumificirani ljudi i životinje. Pošto nikada ranije nisam imala priliku da vidim mumiju, to mi je nekako bilo najzanimljivije. Osim ljudskih mumija, tu su i mumificirani krokodili i ribe.Nakon kulture Egipta slede sobe sa Mesopotamijom, zatim Grčka, sve do Habzburške monarhije i bogate kolekcije statua, portreta, posuđa, ličnih predmeta, zlata. Na ulasku u muzej moguće je kupiti audio gajd- slušalicu na koju otkucate broj eksponata i slušate priču o njemu. To košta oko tri evra. Ako ipak ne želite tako nešto, često su pored eksponata, na mestima za sedenje, smešteni tableti na kojima se vrti određeni eksponat uz objašnjenja. I u jednom i u drugom muzeju je dozvoljeno fotografisanje- naravno, bez blica, samo u jednom delu Muzeja istorije umetnosti nije, a to je deo sa umetničkim slikama- kolekcija slika Rubensa, Ticijana, Rafaela. Upravo je ove jeseni otvorena velika izložba dela Pitera Paula Rubensa pod nazivom „Moć promene“, pa sam imala priliku da vidim njegove crteže, skice, ali i velika platna. Tu su sabrana ne samo dela iz bečke zbirke, već i iz drugih zemalja.

Naravno, osim ova dva muzeja, u Beču je moguće posetiti i muzej posvećen carici Sisi, zatim poznati muzej Albertina i slično. Ipak, za tako nešto potrebno je više dana. Muzeji- blizanci su bili i više nego dovoljni da osetim deo te „bečke kulture“.

Da bi se osetio potpuno Beč, mislim da je potrebno otići i na neki od koncerata koji se održavaju stalno, a za koje karte možete naći po dosta povoljnim cenama kod barokno obučenih uličnih prodavaca karata. Ali, i za to treba više vremena, nekoliko dana u Beču. Zato ova kratka putovanja uvek ostaju nedorečena dok se osećate kao bez nogu trudeći se da vidite što više. I onda, bar ja, uvek obećam da ću se vratiti, pa sve natenane…

A za to vreme boravka u Beču i plivanja po nekim drugačijim kulturnim vodama, u hotelu u kojem smo odseli koncert pravi jedna naša folk pevačica. Naših ljudi (sa jugoslovenskih prostora) je petina od ukupnog broja stanovništva u Beču. Deo njih je došao da gleda i sluša majku tužne srpske estrade. Skockani, namirisani, upadljivi, čekaju da koncert počne odmarajući u restoranu hotela. Morala sam da progunđam nešto o tome kako to da ta bečka kultura nimalo ne uđe u njihove glave… Muž me kritikovao. Kaže, možda to nije odraz njihove (ne)kulture, možda im je to spona sa rodnim krajem, neki izduvni ventil… Ne znam, volela bih da je tako. Ako baš moraju da je vrate u Srbiju sa nekoliko hiljada evra više, nek bude iz ljubavi prema rodnom kraju. Mada, rodni kraj nema ništa od toga.

A kada sam već kod rodnog kraja, pokušala sam da nađem tragove Srbije u Beču, odnosno, tragove Vuka Karadžića. Još pre putovanja sam sa interneta prepisala adresu gde se nalazi spomenik podignut njemu u čast i gde je stan u kojem je najduže boravio. Našla sam taj deo grada, ali na pomen ulice, svi su me bledo gledali. Onda sam nasumice sama tražila, tražila i- ništa.

I eto, putovanje kroz bogatu istoriju Beča i putovanje kroz istoriju uopšte uz pomoć veličansvenih bečkih muzeja se okončalo. Možda jednom bar ostvarim obećanje dato samoj sebi, kada su u pitanju putovanja- vratiću se, pa sve natenane…

0 Comments

    Leave a Reply

    XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>