Neko se rodi pod srećnom zvezdom, a neko celog život igra beka.
Kineska poslovica
Dosta je životnih priča ispričano i filmova snimljeno o tome kako negde postoji neartikulisana družina s potencijalom za velika dela, al bez znanja i veštine da se izdigne iz vrzinog kola i učmalosti i organizuje u neko pristojno društvo ili tim. I onda nekako baš u tu klapu stigne heroj priče koji zapne svojski i pomogne da se prevaziđu nesporazumi, otklone nedoumice, postave stvari na svoje mesto… I igra se zavrti.
U verziji za publiku sa jeftinijim kartama taj heroj na kraju balade mora da strada. Jer priučena škvadra odmah krene da zasluge za uspeh pripisuje sebi, a pojedinca koji je zapeo svojski – rutinski abortiraju. I to mahom zbog ličnih interesa. Ozdravljeni sistem se ponovo vrati u mrtvu tačku, s tim što tu razliku od zdravlja do novog tavorenja i truljenja, neko debelo naplati.
Te matrice sam se setio kad je predsednik Fudbalskog Saveza Srbije i kadar SNS-a, mladi i već sedokosi Slaviša Kokeza izjavio za „Blic“ da bivši selektor Srbije Slaboljub Muslin nije sa neba pao nego ga je on, Kokeza, doveo za trenera reprezentacije. Ta izjava, iako verovatno tačna, boli svakog iole pismenog čoveka, pošto se ovde, ako se malo dublje upustimo u analizu radi o klasičnoj zameni teza. Nije Muslin pao sa neba, nego upravo onaj koji misli da ga je instalirao kao selektora. A evo i dokaza…
Muslin je igrao fudbal i pre nego što se Kokeza rodio. I to u Crvenoj Zvezdi zajedno sa Džajićem, Pižonom i drugim. Na poziciji odbrambenog igrača proveo je šest sezona i odigrao 140 utakmica (1975-1981). Zatim je nastavio karijeru u Francuskoj i tu se i penzionisao 1987. u trideset i četvrtoj godini života. Ali samo kao igrač, pošto njegova trenerska karijera u kojoj je ostavio dublji trag upravo tada i počinje.
Dva puta je Muslin sedeo na klupi Crvene Zvezde, a pored matičnog kluba vodio je blizu dvadesetak klubova, među kojima su Standard iz Liježa, Krasnodar, Levski, Dinamo iz Minska, Lokomotiva iz Moskve, Himki, Lens, Bordo… U svojoj bogatoj trenerskoj karijeri u njegovom timu su bili i imena poput Lizarazua, Dugarija, Pantelića, Žigića, Vidića i ime jednog od najboljih igrača svih vremena – Zinedina Zidana.
Sve ove podatke o Muslinu sam prikupio na Vikipediji. I to na engleskom. Kad na toj istoj stranici ukucate ime Slaviše Kokeza, i to na srpskom, videćete od podataka samo datum rođenja i funkciju predsednika FSS-a. I ništa više. Međutim, to ne treba da vas obeshrabri, pošto svi znamo da je Vikipedija pre info tabla, nego ozbiljna enciklopedija i da su tu podaci mahom šturi ili nepotpuni. Dovoljno je imati malo istraživačkog talenta i videti da sadašnji predsednik Saveza ima impresivnu karijeru odbrambenog igrača. Ali ne kao fudbaler, pošto podaci koji se mogu naći na internetu kažu da je Kokeza za loptom trčao samo u podmlatku FK Čelika i FK Brodarca. Karijera odbrambenog igrača koja će mu utrti put slave počela je na čuvenom mitingu podrške Šešeljevih i Tominih radikala doktoru Radovanu Karadžiću koga su ondašnje vlasti, leta Gospodnjeg 2008. uhapsile kao doktora Dabića.
Tada je mladi Kokeza štiteći telom Vučića od žandarma (braća Vučić, inače, vole da se peglaju sa narodnom milicijom, prim. aut.) fasovao nekoliko pendreka i zadobio povrede glave i lakta. To je bilo njegovo prvo pojavljivanje u javnosti. Nosio je čalmu oko glave i nije ni slutio da će od njega jednog dana postavi veliki paša. Uz malo mašte dijalog između dva sadašnja predsednika, Srbije i Saveza, mogao je teći ovim tokom:
„Popio sam četiri pendreka, a prošao bih mnogo gore da me ti nisi branio, dobri moj Slaviša“, govori Vučić privijajući u Magistratu list kupusa na modrice. „Dobar si u napadu, a još bolji u odbrani. Kao Dureks. Čime se ono ti baviš?“
„Igram za FK Brodarac.“
„Na kojoj poziciji?“
„Bek.“
„Kad mi dođemo na vlast bićeš špic u Crvenoj Zvezdi.“
„Mislim da je to mnogo.“
„Cenim to što si skroman.“
„Hvala Vaše Visočanstvo.“
„Mesto predsednika fudbalskog Saveza je jedino što ti mogu obećati. Nekako mi se rimuje i pamtljivo je. Predsednik Saveza – Slaviša Kokeza!“
„Ako se baš mora…“
„Mora!“
Verujem da Vučić, kao dobar šahista, u nedostatku vremena i kadrova, saradnike bira baš tako. Više intuitivno, nego prema biografijama. Ponekad im, ako su dobri, ispunjava i želje. Recimo:
„Šta tebe tišti, imenjače?“
„Nisam služio armiju!“
„Pošto si iskren, bićeš ministar vojni!“
„Ako se baš mora…“
„Mora!“
I Vulin onda obuče crnu majicu, crne pantalone i magnum čizme.
Ili
„Zovu me Slina.“
„Evo ti pendrek i jebi im mater.“
„Ako baš mora…“
„Mora!“
Ili
„Sa čim se ti ono baviš Gašiću Hrebeljanoviću?“
„Ugrađujem keramiku.“
„Mogao bi ti malo da ugrađuješ i prislušne uređaje.“
„Ako baš mora…“
„Mora!“
Ili
„Samo da prestavim kazan, pa da uđem u kampanju za drugi mandat.“
„Tomo, ne moraš…“
U suštini, mora se samo dalje. Kao kolonija, osuđeni smo da izvozimo polufabrikate ili sirovine, nikako gotove proizvode, tako da je ta sudbina zadesila i domaći fudbal. Prošlo je ono vreme kad je Real tražio Šekularca, pa Ranković odgovorio da Zvezdina zvezda mora da zabavlja našu radničku klasu. Prošlo je i vreme kad je svaki klub koji bi došao da igra protiv Zvezde na Marakani, bio Real, Bajern ili Milan, znao da ga tu čeka vruć teren. I da je tu istu Zvezdu vruć teren čekao ako bi gostovala Partizanu, Hajduku ili Dinamu.
Svaki domaći tim danas ne može da opstane duže od dve godine u istom sastavu i to krpljenje, dovođenje stranih igrača, upliv menadžera i navijača, stalna rasprodaja… samo su neki od problema koji su nas doveli do livadarskog nogometa. Ostala je nada da će se ti momci, kad odu tako mladi i talentovani u pečalbu, kao nekad janičari, odužiti barem kroz reprezentaciju. Ali izgleda da je i tu mrka kapa. Ne zbog njih, naravno, neko zbog onih koji ih organizuju.
Hajde onda bar da vidimo šta sve možemo da naučimo iz svega ovoga što se skorih dana desilo sa Slavoljubom i Slavišom:
Neposlušnim selektorima žuta štampa sastavlja tim.
U Srbiji ne vredi struka, ako niste podobni. U ozbiljnim državama, vi ste podobni samo ako ste stručni.
Ako imate bilo kakve veze sa plenom, meta ste čoporu.
Balvani plivaju.
Ponekad je bolje Vučića zvati šefom, nego da tebe šefom zove Zinedin Zidan.
„Posle poraza treba ustati rano“, rekao je Radomir Antić. I otišao u Španiju.
„Pijemo neki polusvet i ja“, pevao je Majakovski i ubio se. „Ne želim da mi polusvet sastavlja tim“, rekao je Muslin i otišao u Francusku.
I na kraju: niko ne može da vas zaštiti kao Gospod Bog. Rođen sam 1978, prvi Mundijal sam odgledao 1986. Obe te godine prvak sveta je bila Argentina. I samo tada. Odbolovao sam finala iz 1990, kada je Breme dao gol iz penala u 85. minutu i ono iz 2014. kad je mrežu Gaučosa zatresao Gece u drugom produžetku i doneo titulu Pancerima. Ali bitno je to da sam imao samo osam godina kada je Maradona menjao istoriju sveta entuzijazmom svog zemljaka Ernesta Če Gevara darujući svom narodu ono što nije mogao da razume čak ni Horhe Luis Borhes. Najvećeg argentinskog pisca smrt će presresti upravo te 1986. godine, svega nekoliko dana pre čuvene utakmice sa Englezima, a poznato je da je taj načitani gospodin kritikovao argentinsku strast za bubamarom, ne shvatajući da za katarzu jedne nacije i celog sveta nije potrebna vrhunska literatura, bogovi sa Olimpa i antičko pozorište, već fudbalska igra i dečko iz favele. Tako da, bez obzira da li Srbija učestvovala na Mundijalu ili ne, ja navijam za Argentinu… O sudbini je dakle reč, a ne zbog toga što se nešto durim i ljutim na domaći fudbal, njegovo rukovodstvo i sve ono što se zbiva u malim barama punim krokodila. Ako mi ne verujete, pitajte Šveđanina Zlatana Ibrahimovića.
