Nekada davno, iza sedam gora, u vreme kada sam studirala, dovijah se na razne načine da uzmem dinar. Nekoliko nas iz studentskog doma prodavalo je novine po ulici. „Gazeta, Gazeta, samo dvadeset dinara“. Imale smo neke glupe crvene kecelje, zaduživale rano ujutru određen broj novina i od prodatih smo dobijale procenat. Dosadan i iscrpljujući posao. Zaneseš se, misliš o ko zna čemu, a usta sama govore jedno, te isto. Sećam se da je jedna koleginica, u tim trenucima zanosa, počela nesvesno da viče- „Gazela, gazela…“ Dok se neko nije glasno nasmejao nehotice je munuvši u rame, nije shvatila šta govori. Elem, novine su išle loše. Zbog toga, često se uz njih delilo i nešto besplatno. Razne drangulije. Između ostalog, jednog dana, delio se CD Milanke Karić. I opet nije nešto bogzna išlo. Kartonski plavi omot, fina gospođa sa naočarima. Naravno, uzeh jedan. Nek ima. Žena finog glasa. Pesme- starogradske. Bi mi nešto žao, onako naivno pomislih- neće niko da joj kupi CD ni za dvadeset dinara. Plus Gazeta.
Pre neki dan na Fejsbuku, opet videh finu gospođu. Stoji na pramcu broda, jahte, čega li već, ispruženih ruku. Iza njen gospodin, u godinama, ali fino se drži. I on raširio ruke. Slika je sa njegovog proflila. Priča o sreći porodice, letovanju njih simboličnih četrdeset dvoje u luksuznom hotelu u Crnoj Gori. Rouz i Džek tako stoje na Titaniku, zaljubljeni i srećni. Stigao, kaže, iz Rusije. I sada hoće da pokaže da Srbija ima snage. I da Srbija ima porodične industrijalce. I da se bori za mir, demokratiju, razumevanje među narodima, toleranciju. A on je humanista i prijatelj. Tako veli. A gospođa mu raširila ruke, leti, leprša šarena haljina, sunce zalazi… Promenila se od one slike sa CD-a. Nekako izgleda slobodnije. Srećnije. Godine joj, čini se, dale neki izraz…
No, tu nije kraj. Srpski Džek potom veli da hoće da snima film. Ne dokumentarni, jok. To su prevazišli. Igrani! I to ne bilo kakav. O njihovoj porodici i uspehu. Dinastija. Ljubav i tuga. Sreća u dvoje. Razvojni put malog srpskog industrijalca. Kroz patnju do uspeha… Ne, nije rekao kako bi se zvao. Ali je rekao da je zvao Džuliju Roberts da igra njegovu suprugu. Međutim, njegova supruga nije naročito zadovoljna. Ona bi pre da je glumi Šeron Stoun. Ako to uspe, Džulija će igrati njegovu snajku. Čisto da ne ostane bez uloge, valjda. Budžet filma će iznositi najmanje pet milona evra. Kultura nema cenu, zar ne?
Onda istražih malo šta je bilo sa gospođom u međuvremenu. Naleteh na razne komentare. Pominje se i neki „Zajam za preporod Srbije“. Ne sećam se. Verovatno sam bila mala u to vreme. Kako god, sačekaćemo film. Biće to jedna lepa slika porodice i države u usponu. Ako neki student proda više novina od mene, možda ode u bioskop i pogleda porodičnu sagu o herojima našeg vremena.
