Požar

Na uskoj stazi koja je vodila od mog tadašnjeg stana na Zvezdari do autobuske stanice, srećem Mirnu. Izgleda očajno. Sve visi na njoj, od garderobe, preko sala, do podočnjaka. Umorna je i neispavana. Tople smeđe oči okružuju zakrvavljene beonjače. Usne joj drhte.

„Gde si Mirna?“ kažem.
„Bila sam u Zemunu, ubio se brat moje najbolje drugarice. Celu noć sam provela tamo!“
„Da nije Fric?“ pitam.
„Jeste!!!“ viknula je začuđeno. „Otkud znaš?“

Frica sam znao preko Pavla. Fric i Pavle su išli zajedno u srednju školu, a Pavle i ja smo zajedno studirali. Sedeli smo nekoliko puta nas trojica u kafani. Razgovarali smo o svemu. Često se nadmudrujući.

Nisam imao visoko mišljenje o Fricu. Bio je egocentričan tip. Sa dvadeset godina lečeni alkoholičar. Pokušavao je da se vrati u kolosek, ali uglavnom nespretno. Na kraju se smuvao s Lunom koja je studirala kod nas na faksu i okusio malo lične sreće. Zaposlio se u velikom podrumu pića, blizu autoputa, kao noćni portir. Tu se družio sa kurvama i pandurima. Tu je jednom klošaru, u sred zime, u nedra natrpao deset flaša piva iz frižidera, iako ga je ovaj zamolio da ga časti „jednim iz gajbe“.

„Sad beži“, viknuo je za izbezumljenim čovekom koji je dobijajući mnogo više nego što je tražio – rizikovao upalu pluća.

Fric nam je često pričao svoje dogodovštine . Ja bih se ponekad čudio, ponedak bih bio ravnodušan. Luna, njegova tadašnja cura, gledala ga je zaljubljeno. Luna je bila dete iz dobre kuće i ne treba se čuditi zbog čega ga je gledala zaljubljeno. Verujem da se ona nadala da će se Fric smiriti i da će njihov brak ličiti na onaj koji imaju njeni roditelji. Zaista, imala je veliku veru u čoveka iza koga je bio dug alkoholičarski staž i gomila saobraćajnih prekršaja od kojih je verovatno najuzbudljiviji onaj kad se prevrnuo autom na krov nakon sumanute vožnje s Avale, a najbizarniji kad je pregazio penzionera na parkingu vozeći u rikverc manje od deset na sat. Luna bi umela sa retkim oduševljenjem da podeli sa mnom vest o svom dečku, ako bi se slučajno sreli na ulici ili faksu:

„Fric je krenuo na časove kompjutera!“

Ili

„Batalio je pljuge i počeo da džogira.“

Kad mi je Mirna rekla o suicidu u Zemunu, bilo mi je kristalno jasno da je to mogao biti samo Fric. Kristalno jasno, iako je Zemun veliko mesto, iako nisam znao da Fric ima sestru, niti da se njegova sestra druži sa Mirnom koja živi na Zvezdari. Odmah sam zvao Pavla. Glas mu je zvučao kao iz bureta.

„Kako si?“ pitam.
„Onako!“ odgovara.
„Čuo sam da se Fric ubio!“

Iznenadio se.

„Otkud znaš?“ viknuo je.

Umesto odgovora mirno sam rekao:

„Kad je sahrana?“
„Sutra.“
„Voleo bih da idem?!“
„Dođi do mene pre podne, pa ćemo zajedno.“

Dok sam išao ka Pavlu, peške s Olimpa ka donjem Bulevaru, sećao sam se svog poslednjeg susreta sa Fricom. Sedeli smo u kafani „Park“, pored Kalemegdana. Pavle, Drago, Fric, njegova nova cura Bisera i ja. Fric je već bio raskinuo sa Lunom. Tačnije, Firc se razveo od Lune. Prvo ju je zaprosio, ona je pristala, napravili su veliku svadbu, i posle tri dana bračnog života u sudu je podneo zahtev za razvod braka. Iz samo njemu znanih razloga. Zvali su ga prijatelji koji se još nisu pošteno ni otreznili od njegove svadbe da ga pitaju o čemu se radi, zašto se razveo?

„Ko se razveo?“ čudio se Fric. „Luna je tu, sa mnom, evo je!“

Onda bi na scenu stupala Bisera. Imitirajući Lunin glas, Bisera bi onda ubeđivala Fricove ortake kako im brak „cveta“ i da priču o razvodu plasiraju „zli zemunski jezici“.

Bisera je bila lepa cura. Imala je nešto zagonetno u sebi što se nije dalo dokučiti. I destruktivno, što se odmah dalo videti. Zubi su joj bili savršeni, ten malo tamniji, prćast nos, oči kao dve modre trešnje. Bisera je bila lepša od Lune. Nije bilo mesta panici…

Ali ja sam je napravio. Hteo sam da budem iskren, a ispao sam provokator. Možda je to najbolje opisati iz Dragovog ugla koji je odlazeći u toalet ostavio društvo u veselom razgovoru, a kad se vratio zatekao je mrtvačku tišinu. Samo me je pogledao i rekao:

„Opet si nešto lupio?“

Da! Gledao sam u Biseru i potpuno spontano izustio:

„Nekada si bila lepa?!“

Ovo „nekad“ me je ukopalo. Pre nego što nas je tišina progutala, uhvatio sam trag osmeha u dnu Pavlove usne. Kasnije će mi priznati da je on upoznao Biseru i Frica. I da je pre toga bio s Biserom u krevetu.

Bisera je raskinula s Fricom neposredno pred njegovu smrt. On se ubio u podrumu pića iz službenog pištolja pucajući sebi u slepočnicu. Levom rukom, mada je bio dešnjak. Nije ostavio pismo „zašto?“, ali jeste poruku. Ubio se u portirskoj uniformi, na ve-ce šolji. Ta poruka je bila izraz čiste ironije. Bisera, koja je u međuvremenu našla duplo starijeg tipa, zvala je Pavla da ga pita zbog čega joj se Fric ne javlja. Navodno, ostale su neke njene stvari kod njega. Pavle joj je rekao da Fric ne može da joj vrati te stvari, jer se u međuvremenu ubio. Devojka je počela da plače i govori: „NE, NE, TO NIJE MOGUĆE!!!“ i samo je spustila slušalicu. Pavle je ostao hladan. Zatim je rekao kako bi silovao Biseru samo da je mogao u tom trenutku da je se dočepa.

Na Fricovu sahranu smo krenuli pripiti. U jugu crvene boje. U Takovskoj, na raskrsnici s Svetogorskom malo je nedostajalo da zgazimo saobraćajca. Pandur nam je bio okrenut leđima, spuštali smo se velikom brzinom niz ulicu. Pavle je trznuo volan u levo i brzo ga vratio, ali dovoljno da pokaže nameru i napravi štos. Išli smo na sahranu i plakali smo od smeha. Uozbiljili smo se tek kad smo stigli ispred krematorijuma.

Mnogo mladog sveta je došlo da se oprosti od Frica. Među tom masom – otac, majka i sestra – izdvajali su se skrhani bolom i crninom. Ušli smo u krematorijum, jedan momak je rekao nekoliko kratkih i smislenih rečenica i onda je uz „Adađo“ Tomaza Albionija kovčeg spušten u otvor na podu, mini liftom. Kad su se svi razišli, a muzika utihnula, Pavle i ja smo prišli tim uzvišenim vratima pakla i čuli kako je Fricovo telo razlagano do pepela uz škripu i plamen. Onda smo i mi izašli na čist vazduh.

Na jednoj uzvišici, nedaleko od krematorijuma, neka druga povorka je ispraćala nekog drugog pokojnika. Upravo su bili izašli iz crkvene porte i sporim koracima se kretali za vozilom pogrebnog preduzeća. Povorku su predvodila dva sveštenika koja su neobavezno ćaskala. Intimno, iskreno i pomalo kukavički, poželeo sam da i moj sprovod bude baš takav. Nikako kao Fricov.

Na istoj toj uzvišici, malo bliže krematorijumu, u pratnji brata, stajala je Luna. Pavle i ja smo joj prišli. Pavle i Luna su se snažno zagrlili. Meni je pružila ruku. Luna nije išla da izjavi saučešće porodici. Nije me interesovalo zašto. Ali kad je prošao jedan Fricov ortak i kratko rekao Pavlu da će ga zvati da dođe sutradan u Zemun, „da piju za dušu pokojnom bratu“, Lunu nije udostojio ni pogleda. Kao ni ona njega. Ali se mogao osetiti obostrani prezir.

Sahrana - photo by N1
Sahrana – photo by N1

Posle Fricove sahrane, Pavle i ja smo otišli pravo u „Promaju“, na Savi. To mesto je pre desetak godina bila solidna rupa na reci. Stigli smo u tri poslepodne. Izašli smo u tri ujutru. Račun je bio ovaj:

Pili smo za sve pare.

Maltretirali smo muzičare.

Hteli smo goli da se kupamo u sred novembra, na košavi. Skinuli smo se na obali, ali na vreme odustali, ne zbog straha, već zbog prljave vode.

Popeli smo se na krov autobusa, na dolaznom peronu „Lastine“ stanice i urlali.

Kući sam se vratio taksijem.

Prvo buđenje sam imao u živoj ogradi, ispred zgrade. Pronašla me je Mirna koja se ponovo vraćala iz Zemuna jutarnjim prevozom. Odvela me je do mog stana, izvukla mi ključeve iz džepa, otključala vrata, uvela me unutra, pomogla da se skinem i smestim u krevet.

„Silovala bih te da ne smrdiš na naftu“, rekla je pre nego što će izaći. I ostaviti me u stanju teške kome.

Probudio me je jak bol u glavi. Grlo mi je bilo suvo kao pustinja. Ali nisam mogao da se pomerim s mesta. Boleo me je svaki atom tela. Čak i oni u kosi. Mirna je došla do mene i još sa vrata sam joj pokazao kažiprstom prema kuhinji. Shvatila je da mi treba voda.

„Doneću ti iz kupatila“, rekla je. „Hladnija je.“

Ali kad je ušla u kupatilo, Mirna je vrisnula. Ustao sam s mukom, lagano se dovukao do kupatila i ugledao Mirnu kako je stajala ispred ogledala s šakom na otvorenim ustima. Otškrinuo sam vrata i video kako je na ogledalskom staklu, penom za brijanje, velikim belim slovima, ćirilicom, bilo napisano:

G O R I M

„Tvoj rukopis?“ pitala je Mirna.
„Ladno jeste“, rekao sam.
„Ali je poruka od Frica?“ dodala je.
„Moguće“, odgovorio sam zbunjeno.
„Bio si u paklu?“ pitala je Mirna.
„Mislim da sam još uvek!“
„Ili si naprasno postao ljubitelj kaligrafije“, prošaputala je ravnodušno.

Srećko Gujaničić

0 Comments

    Leave a Reply

    XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>