Napulj – grad hrane i mafije

Glavni grad regije Kampanja. Lučki grad. Neka druga Italija. Mesto gde se može čuti drugačiji italijanski, videti neki drugi Italijani, gde se mogu pazariti cipele za 25 evra i probati jedinstvena pica.

Napulj je grad sa oko 4, 5 miliona stanovnika. Upozoreni na gužvu i sitne džeparoše, iskrcali smo se u ovom mestu sa potpunim osećajem slobode. Penjanje od luke do grada na uzvišenju iznad zaliva. Velika impresivna kula, Castel nuovo, dočekuje turiste. Zatim, jedna od najvećih opera na svetu, San Karlo i Narodni muzej sa spomenicima iz grčko-rimske ere.

Međutim, ono što je na mene ostavilo veći utisak od samih veličanstvenih i silnih građevina i spomenika, jeste ono što čini Napulj posebnim. A to su uske ulice, zanimljivi lokali, pijace, trgovci.

Trg u Napulju
Trg u Napulju

Napulj je poznat kao mesto odlično za kupovinu. Njegov položaj i luka su zaslužni za veliki broj prodavnica u kojima možete naći robu raznog kvaliteta i velikog raspona cena. Slično Solunu. Osim tih radnji zbog kojih većina turista i svraća u ovaj grad, tu su brojni restorančići i naravno, picerije.

Vodič je do odredišta pričao mnogo o pici. Jedna od teorija – legendi jeste da je pica nastala na jedan ne tako divan način. Naime, veruje se da je pica nastala tako što je sirotinja skupljala različit jestivi otpad koji su bogataši odbacivali (bukvalno ono što ostane iza njih, na tanjiru), pa je u kombinaciji sa hlebom ili njihovim brusketama, nastalo nešto što je danas obeležje kako Napulja, tako i čitave Italije. Na ovom mestu je nastala i čuvena pica margarita. Osnovni sastojak je sir od bivolica koje se gaje po okolnim brdima. Autentična takva pica služi se u čuvenoj piceriji Antika. Redovi su ogromni. Ova picerija je poznata i po filmu „Jedi, moli, voli“ i neponovljivoj Džuliji Roberts.

Pica Vezuv
Pica Vezuv

Pošto nisam baš imala strpljenja da sačekam svoje parče margarite, krenula sam u potragu za nekom drugom picom u nekom od mnogobrojnih lokala. Smestila sam se u jednoj piceriji na sprat, čija se terasa (koja, čini mi se, nije bila veća od metar sa dva) nalazila tik iznad glavne ulice. Tu sam jela picu Vezuv. Naravno, bila je odlična.

U Napulju se gotovo sve zove baš tako – Vezuv. Meštani ovog grada i okoline su veoma vezani za svoj vulkan. Tako se brojni restorani, butici, hoteli zovu isto. Po gorostasu koji je njihovo obeležje, koga se plaše i kojim se ponose.

Inače, svaka pica koju sam probala u Italiji je nešto posebno. Kada pomatraš tu picu ili čitaš o njenim sastojcima – ne primećuješ ništa posebno, nikakavu tajnu. Uglavnom su to razne vrste sira, paradajz, pečurke, biljčice, origano. Nisam uspela da odgonetnem u čemu je čar, ali sam zaključila da je testo posebnog ukusa i da njihov paradajz nije isto što i naš. Poseban je gušt jesti njihov svež paradajz na brusketama.

Sa te terasice sam mogla da posmatram i turiste i Italijane koji se kreću ulicom. I da, Italijani se razlikuju. Hodaju užurbanije, imaju gotovo svi dužu, „zalizanu“ kosu (muškarci), nose mahom kožne jakne i govore glasno, mnogo mašući rukama. I sama ulica je bučnija, življa i šarenija od bilo koje ulice u Rimu.

Napuljske vespe
Napuljske vespe

Poseban doživljaj sam imala u takozvanoj Španskoj četvrti. Ova četvrt je ime dobila po španskim vojnicima koji su ovde boravili u 16. veku. Španska četvrt ima, u suštini, lošu reputaciju. Za to je zaslužna najdugovečnija kriminalna organizacija u Italija – mafija Kamora.

Hodajući tom četvrti osetite da mafija nije mit, iako ne vidite ništa konkretno sem užurbanih Italijana mafijaškog izgleda koji jure na svojim motorčićima tim strmim i uskim ulicama četvrti. Sve ima neku tajnovitu notu i upozoravajući izgled. Kamora drži pola Italije. Što bi rekli, vedri i oblači Italijom, naročito Napuljem. I to je kod njih javna tajna. Mafija je vlasnik i mnogobrojnih preduzeća. Ili suvlasnik. Kažu da broji oko 700 članova. Kada podignete glavu u četvrti, videćete mnoštvo žica i kanapa na kojima se suši čist veš. Svuda su parkirane vespe. Ispred zgrada ima otpada, sitnih trgovaca, ali i mnogo cveća.

I na kraju, ono što sam najviše fotografisala – izlozi poslastičarnica i restorana prepuni raznobojnih kolača i torti. Italijani su, pored pice, usavršili i svoje umeće za sitne kolače i torte. Sve je šareno, nagomilano, primamljujuće. I za naš džep, jeftino. Najpoznatiji njihov kolač je čuvena baba, nešto nalik našoj tulumbi, samo veće i sa dodatim rumom u saftu. Babe se prodaju u raznim veličinama. Napulj je preplavljen tim slatkim đakonijama. I te slatke đakonije i miris hrane koji se širi nasuprot neprijatnom mirisu sa pijace pune sveže ribe i onom nastalom od prljavih ulica Španske četvrti, potvrđuju Napulj kao grad kontrasta…

Babe i druge đakonije
Babe i druge đakonije

Photos by Danka Ivanović

1 Comments

    Leave a Reply

    XHTML: You can use these tags: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>