Шта нам је са зимницом?

У подруму смо некада имали једну велику, зеленкасту теглу. Имала је неке наборе и била од изразито дебелог стакла. Последња се користила. Када би зимница заузела све друге, нормалне тегле, онда бисмо у ову не баш нормалну ставили оно што је остало. А то је углавном била нека шарена салата са пуно зеленог парадајза који није стигао да сазри, а штета је да пропадне.

А иначе су тегле биле важне. Чак се и позајмљивале. Ако остане нека ненапуњена, даш је у комшилук, а подразумевало се да се тегла врати чим се зимница потроши. Јер, откуд нам толике тегле? Ретко се куповало нешто у стакленој амбалажи. И кад купиш, чуваш. Као свако друго посуђе. Требаће, даће руку за ово или оно.

Некако смо брзо дошли до тога да амбалажу бацамо. Немамо је где. Скупи се тегли, пластичних кутија од разних сладоледа, сирева, колача. Товаримо у контејнере те фине кутије, купујемо, бацамо. У недоглед. А кажу и да није здраво јести из њих...

А ни зимницу више не спремамо толико. Јер, чему? Ајвар је на акцији, ко би то сад петљао. Синдикат нуди салату- није можда домаће и непрскано, али сад нам је све ионако затровано, те нема везе.  Нема се времена, захтева то све силно време, припреме... Треба барити, пећи, љуштити, прскати, мешати два сата да не загори, слагати- их, цео дан или викенд.

Они који воле да се осврну уназад, да упореде, размисле, често кажу да ипак својеручно спремање зимнице има своју драж. Нарочито ако имаш своје поврће. Породица се окупи, па натенане. Када се све заврши и када теглице легну на полицу, враћаш се и посматраш- баш ми је лепо! Ред ајвара, ред паприке, краставчића, разних салата за које сваке године добијеш неки нови рецепт. Препишеш га у пожутели роковник и назовеш најчешће по ономе ко ти је рецепт несебично дао- Славина салата, Миленине паприке са сенфом, Радин рибанац  и слично. Онда се с времена на време приђе полицама, погледа се и прати- да ли се замутила вода, да ли је нешто прелило, да ли се одржало. Ко је имао доста времена и умећа, било је ту и туршије, компота од свега и свачега, слатко од дуња, па и оно слатко од шљива које захтева не баш тако једноставан процес.

И тако. Одбацили смо тегле. Одбацили смо амбалажу. А можда смо са тим одбацили и неке ритуале који су нас испуњавали, подржавали нашу креативност, опуштали, па и били повод да се окупимо и дружимо, испричамо.

Наше бабе и мајке нису налазиле рецепте на интернету. Ми их понекад и нађемо. Али не преселимо их у подрум, него скролујемо даље. У неку десету брзину.