Čekajući prvi sneg

Rat u Ukrajini nije ni blizu kraja, a zima koja neminovno dolazi pokazaće svoju ćud u punom kapacitetu. Da li će Evropa uspeti da joj otupi oštricu i tako izbije jak adut iz ruskih ruku, ili će se najhladnije godišnje doba opet pokazati najpouzdanijim saveznikom najmnogoljudnijim Slavenima saznaćemo najkasnije za pola godina. Pod uslovom da u međuvremenu negde ne padne atomska bomba. Ako padne, hladnoća nam neće biti najveći problem.

Naravno, u ovom sukobu koji poprima epske razmere, najgore prolaze Ukrajinci. Pokušaj granatiranja Krimskog mosta, kao svojevrsna čestitka Vladimiru Vladimiroviču za jubilarni sedamdeseti rođendan pokazala se kao greška. Nakon dva dana, nemali broj gradova sa sve Kijevom, bio je zasut teškom artiljerijom. Pored stradanja nedužnih civila, oštećeno je i oko trideset odsto ukrajinskih elekto-postrojenja. Putin je na taj način poslao poruku da nije neki duhoviti tip koji olako prihvata šalu. Posebno ako mu je priredi komičar zvani Zelenski.

Pored toga što ISPRED SEBE ima bivšeg agenta KGB-a, koji za razliku od zapadnih kolega ume i lično da bude surov (slobodni smo to pretpostaviti uzimajući u obzir prvo zaposlenje VVP-a), Zelenski IZA SEBE ima podršku zapadnih lidera čija briga za Ukrajince ne remeti njihovu svakodnevicu, niti izaziva visoki nivo stresa u organizmu. Osim možda bivšoj nemačkoj kancelarki Angeli Merkel koja shvata da nema mira na starom kontinentu dok se sa Rusima ne sedne za isti sto. Za razliku od brižne evro mame, bivšeg francuskog predsednika Nikolu Sarkozija, koji je ne tako davno razbio Libiju u paramparčad i pretvorio u pakao, ništa ne može da pomeri iz ležišta dok se, mirne savesti, dosađuje u loži Parka prinčeva, na utakmici PSG-a i pre izgleda kao čovek kome je bitnije gde će sa Karlom Bruni pazariti dobru papriku za ajvar, nego šta se dešava sa građanima Ukrajine. Sarkozijevo raspoloženje, pored elite, verovatno dele i  građani EU. Empatija običnih Nemaca i Francuza za Ukrajince koji beže od bombi i gelera nije naročito velika. Sigurno ih mnogo više zanima za koliko će procenata skuplje plaćati podno grejanje ove sezone, nego da li će ruska bomba nekom stanovniku Kijeva „pospremiti“ spavaću sobu.

S druge strane, Zapad, a pre svega Bajdenova Amerika, uporno snabdevaju ukrajinsku vojsku svim vrstama naoružanja. Ne daju im naravno ono najsavremenije, jer je potrebno prvo potrošiti stare zalihe, ali poklonu se u zube ne gleda. Temperatura će nastaviti s rastom, a želja Ukrajinaca da odustanu od odbrane, čak i da im to bude najbolja opcija, može se pokazati kao loša odluka. Jer zamislite samo da se to desi, sklopi se kakvo takvo primirje, Rusi pokupe ono sto smatraju da je njihovo i onda  dođe čika Sem i pita sa šarmom konobara: „Da vidimo šta smo ovde imali?“ I na sto stavi račun kojim je potrebno pokriti pozamašan arsenal raznovrsnog oružja, a iznosi, ako je verovati RTS-u (Dnevnik 2, 15. 10. 2022) celih 18 milijardi dolara od početka agresije. Glumac Zelenski je već stavljen pred hamletovsku dilemu. Kapitulacija ili bankrot. Ako ne bankrot, onda će svakako rodne njive od onog što će se u budućnosti zvati Ukrajinom dati za potrošenu džebanu. Ne mora baš Bajdenovom sinu, ali nekom sigurno da.

Ukrajina je dakle između ruskog čekića i američkog nakovanja. Evropa se slabo šta tu pita, jer je još uvek zavisna od ruskog gasa i američke sile. U celoj toj priči Srbija pokušava da bude „cvetak izuzetak“ i fura se na suverenost koju odavno nema. Sva sreća pa imamo predsednika koji vazda ume da odglumi kako je nama najteže. A što se tiče nivoa empatije koji prosečni Srbin oseća prema prošečnom Ukrajincu, sigurno je manji od onog koji imaju već pomenuti Nemci i Francuzi. Jer Putin je naš brat s kojim želimo da se identifikujemo. I kurčimo. Prosečni Ukrajinac je ono što već jesmo, a toga se, po pravilu, najviše plašimo.

Kurs

Bez obzira što još nije uvela sankcije Rusiji čini se da je Srbija već, da iskoristimo tu zaboravljenu sintagmu skovanu za potrebe crnogorskog referenduma 2006. godine, „prelomila u mozgu“ i rešila da se okrene Zapadu. Izbori u Bosni i novo brojanje glasova pred kamerama u Zetri kojim je dovedeno u pitanje novo vaspostavljanje Putinovog ljubimca, Orbanovog frenda i našeg brata Mila Dodika na kormilo Republike Srpske ide u prilog toj tezi.  Zli glasovi, oni čaršijski i mahalski, tvrde da je predsednik Vučić ispod žita pomagao Milovoj rivalki Jeleni Trivić. Sasvim moguće, jer ni Trivićka nije imuna na Vučićevu svesrpsku pamet, a sveža je krv i bolje bi razumela geopolitičke konstelacije od okoštalog rusofila. Još ako se zna da je Mile u godinama kad živog čoveka u racionalnim odlukama može omesti klimaks, čemu nepotrebni rizik.

Kao probni balon ili vesnik tog novog kursa na TV Bastilji se, u Oku“, glavom i bradom, ukazao Vuk Drašković, jedan od najkoloritnijih likova srBske istorije. Nakon sentimentalne priče u kojoj smo saznali da se Vučko kaje što je kao tinejdžer kritikovao neke bike iz Bosne što slušaju radio Ankaru premda ne razumeju turski, političar i pisac se posvetio majci Rusiji. I rekao kako narod tako visoke kulture zaslužuje demokratiju, a ne aktuelnu kamarilu iz Kremlja.

I Vuk je u pravu.

Problem je samo u tome što Drašković ne kaže da i srpski narod, čija kultura takođe nije mala, zaslužuje demokratiju. Niti to da jednog propalog političara i osrednjeg pisac izdržava žena koja je godinama, svakog meseca, u kuću unosila par hiljada evra zahvaljujući članstvu u upravnom odboru firme čiji su većinski vlasnici Rusi.

Istina

Da je u ratu prva žrtva istina, znali su još Stari Grci. Ako pretpostavimo da je Treći svetski rat u toku i da je tačna Hegelova misao da je „istina celina“, zaključujemo da u svakom ćošku ovog našeg vrlog sveta i najboljeg među svim svetovima, virovi laži, crvi sumnje i jabuke razdora ne sede skrštenih ruku već predano rade svoj posao. Šta hoću da kažem? Možda samo starim i slabije kapiram, ali pored solidno uloženog truda da se informišem iz različitih izbora, koji se po pravilu pokazuju kontradiktorni, ne mogu čak ni pristojno da naslutim je li se Čeda Jovanović odistinski tukao sa svojom suprugom Jelenom ili je reč o novinarskoj patki. Isto tako sam ostao u nedoumici jesu li Iker Kasiljas i Pujol gejevi ili im je neko hakovao profile na tviteru.

Ako znate odgovore, javite mi da starim. Tako ću bar saznati da Treći svetski rat još nije počeo.