Vedrina oblaka

Piše: Nikola Gujaničić

Studentski dani u domovima su jedan od najvažnijih perioda u životu svakog provincijalca. Tu se prepliću sudbine ljudi sličnih godina i različitog geografskog porekla, opredeljenih da okušaju sreću na akademskom polju. Mnogi u toj borbi istraju do kraja. Neki na vreme shvate da su napravili pogrešan izbor, i odustanu. Neki nikad i ne shvate, i tako gube najlepše godine mladosti radeći ono što ne žele. Međutim, svi izađu bogatiji za jedno neprocenjivo iskustvo, i školu za koju se ne dobija nikakva materijalna diploma, već ona koja je dugoročno jedina zaista vredna - duhovna. U domovima se rađaju doživotna prijateljstva, sklapaju kumstva, pronalaze ljubavi, suprostavljaju stavovi… Prvi koraci ka osamostaljivanju i poslednji pozdravi adolescenciji se dešavaju upravo tu. Retka su mesta na kojima se može zateći takav spoj mladosti, energije i potencijala. Svoje studentske dane sam provodio uglavnom noću.

Januar je već bio poodmakao te godine, a ispitni rok već počeo. Poučen pređasnjim iskustvom, u decembarskoj raspodeli sam odlučio da svoju poslednju godinu takvog života provedem u Peneziću, mestu koje se u tom trenutku već duboko urezalo u mene, koje sam zavoleo i osećao kao svoj dom. Ne studentski, već pravi pravcati dom. Uobičajeno je da se ljudi više druže tamo gde su spratovna kupatila, a donekle i logično obzirom da su upućeniji jedni na druge. I zaista, dok za godinu dana u Studenjaku nisam upoznao nijednog docimera, u Peneziću sam u tom trenutku, dakle za nekih mesec dana, već poznavao skoro citav sprat.

U raznolikoj garnituri ljudi koji su se zadesili tu, moglo se zaista svašta videti. Bilo je tu popova, narkomana, popova-narkomana, bezbednjaka, pravnika, građevinaca, nekolicina matematičara, filozofa, političara… Ukratko, cela ta gomila je bila prošarana ljudima različitog životnog iskustva, ciljeva, i pogleda na svet. Iako su se stavovi unutar nje veoma razlikovali od čoveka do čoveka, manje-više svi su se družili i poštovali. U svakom trenutku se mogao naći sagovornik na bilo koju temu. Poverenje je bilo toliko veliko da mnogi nisu zaključavali vrata od sobe kada bi odlazili van. Doduše, u tim oskudnim sobama se nije ni imalo šta ukrasti. Uprkos tome, život je naprosto cvetao. Nažalost, ne za sve.

Negde pred zoru, izašao sam iz čitaonice i odneo svoje stvari u sobu. Na spratu se čula jedino tišina. Rutinski sam se istuširao, izašao na terasu da ispalim cigaretu, a zatim otišao da operem zube. U jednom trenutku, vrata kupatila su se otvorila. U odrazu ogledala, prvi put sam ugledao Andrijin lik. Bio je srednjeg rasta i mršaviji nego ja, bled kao duh, kose crne i duž celih leđa, vezane u konjski rep. Imao je ispijeno, a ipak nekako mladalačko lice na čijem vrhu se nalazilo nešto kraće čelo praćeno dvema poluokruglim i prethodno pincetom veoma precizno istanjenim obrvama ispod kojih su se nalazile ogromne lopte. Tanak, nadole izdužen nos - greben koji razdvaja dva koščata useka obraza i suve jagodice bdio je nad širokim i tankim usnama. Brada je više služila kao domaćin jednoj skromnoj rupici, nego što je zaista upotpunjavala sliku. Na prvi pogled odavao je utisak osobe koju nešto duboko muči. Pozdravio se tiho, stao je pored mene, izvadio britvu i penu za brijanje, i počeo svoj jutarnji ritual. Bio sam umoran i neraspoložen za bilo kakvu komunikaciju. Falila mi je pređasnja tisina. Iako je očigledno tek ustao, poželeo sam mu laku noć, uzeo svoj pribor, i otišao da spavam. Napolju je jutro bilo uveliko osvanulo.

Nekoliko dana kasnije, dok sam dangubio sa nekoliko domaca u svojoj sobi, nakon kraćeg kucanja, vrata su se otvorila, i sa druge strane pojavio se Andrija. Pozvao sam ga unutra, a ostali prisutni su izmislili sebi obaveze i otišli. Nije želeo da se zadržava, ni da smeta. Pitao me je da li se razumem u računare, jer je upravo dobio jedan, ali ne ume da ga koristi. Nasmejao sam se i rekao kako studiram nesto vezano za to, da ne znam mnogo, ali da ću mu rado pomoći. Tako smo se i upoznali.

O Andriji sam prethodno čuo raznorazne priče od drugih sa sprata; kako je tranvestit, spreman da siluje svakog kome bi ispao sapun; kako je nakon dugogodšnjeg zatvorskog života rešio da “podjebava” sve koji nisu on, pa je zato upisao fakultet jer je na studentariju najlakše udariti; da je za kratko vreme oterao više cimera nego što u dom može da stane… Ime mu je retko ko znao, čuli su se samo nadimci poput “Čupakabra” i slični koje iz elementarne pristojnosti neću navoditi. Istina je bila tamo nigde i prilično izvitoperena.

U tom trenutku, Andrija je imao 35 godina. U dom je dosao kao brucoš meteorologije na fizičkom fakultetu. Nije poznavao nikog, nije imao društvo, ni rodbinu. Srednjoškolske dane je proveo u Domu za nezbrinutu decu. Kasnije godine je proveo pod raznim farmaceutskim terapijama. Jedva da se sećao prethodnog zivota, ili samo nije želeo da priča o njemu. Kada sam ga pitao zašto je upisao baš taj smer, našalio se kako bi voleo da unapred zna šta će biti sutra. Ili je bio ozbiljan, ni dan danas nisam siguran. U tom trenutku, vodila ga je jedna jedina istinska želja - da promeni pol. Suočen sa suprostavljenim mišljenjima dvojice psihijatara, a sam po sebi nesiguran i uplašen, bivao je samo zbunjeniji i obeshrabreniji u tom podvigu. Kao nekom kome je jedna tako naizgled bazična stvar bila jasna tokom celog svog života, jako me je interesovalo zašto to neko sa više od tri decenije života i dalje nije spoznao kod sebe. Često bi stajao na spratovnoj terasi dugo zagledan u nebo, a potom bi ušao u hodnik, i zabrinuto rekao -Izgleda da će biti kiše. I zaista, kao po nekom kontra-dodole pravilu, kiše ne bi bilo danima.

Proleće je već kucalo na vrata portira Aleksića, a on mu je, redovno uspavan, tražio čip za ulazak. Ipak, nekako se uvuklo u te hodnike, i prošvercovalo sa sobom jos pregršt lepih dana. Negde krajem marta, dobio sam poziv na rođendansku proslavu, i rado sam se odazvao. Rastužilo me je što na toj proslavi nije bilo cimera, torte, svećica, pića, drugih ljudi… Ipak, bio sam počastvovan i srećan što se nalazim tu. Andrija mi je tad odgovorio na pitanje samoće.

“Drugim ljudima sam samo slika koju su u stanju da naslikaju bojama koje su njima u tom trenutku na raspolaganju, malo to ima veze sa mnom. Ogledalo sam njihovih strahova, obicno platno na koje sebe projektuju. Zato se jedino osećam usamljeno među njima, a nikada sam sa sobom. Tada nisam ni sam, a kamoli usamljen.”

Zadivio me je odgovor, i istovremeno me je začudilo što istu filozofiju nije umeo da primeni na svoj pogled sebe. Nešto kasnije, pre nego sto će se gosti razići, u stvarima praznoj dvosobnici, nisam mogao a da ne primetim mrlju krvi na njegovoj posteljini. I kao da sam potegao obarač, pitanje je bilo pucanj, nakon kog je nestao zid između nas. Preda mnom je stajao srušen čovek, ogrezao u suze, koji mi je tiho i isprekidano saopštio kako je dan ranije pokušao sebi da odseče genitalije.

“Silovali su me… otac i stric, naizmenično, nisam umeo da se branim, bio sam samo dete. Majku nisam upoznao nikada -rečeno mi je da je pobegla od ludaka. Voleo bih da znam da je živa! Voleo bih da znam ko je! Voleo bih da nije morala da trpi stvari koje sam ja trpeo kao dete… nadam se da nije. Od tada ne mogu da podnesem ovu stvar. Ne mogu da prihvatim da je deo mene i želim da je se rešim. Ne želim ni da pomislim da nekom mogu naneti takvo zlo! Umoran sam! Dosta mi je! Želim da nestane…”  

Njegove reči i danas odzvanjaju u meni, i tada, slusajući ih zaprepašćen, osetio sam se kao majka koja želi da uteši svoje dete nakon košmara, i bez reči, prigrlio sam ga kao brata kog nikad nisam imao. Nešto kasnije, nakon što se smirio, i već pripremao za spavanje, otišao sam u drugu, domcima prepunu prostoriju, na jos jednu proslavu, ko zna čega. I u toj sobi, među svim tim ogledalima, dugo sam i ćutke zurio u prazno.

Produžena godina je trajala kratko, mozda i najkraće. Već negde na sredini, unapred smo se suočavali sa raskršćem, svesni da uskoro svak nastavlja svojim putem, i da će većina odnosa teško opstati u surovoj džungli života. Godinama kasnije, mnoga od tih lica su u meni izbledela, a imena su samo slova u igri “Slagalica” bez ikakvog značajnog rasporeda. Izuzev nekoliko doživotnih prijatelja, počeo sam da zaboravljam ljude i zanimljive događjaje koji nas vežu. Sa Andrijom nisam ostao u kontaktu(u to vreme nije imao ni telefon). Ipak, njegov lik i njegova priča tako jasno žive u meni, poput nekog neukaljanog izvora reke koju ljudi nikada neće dotaći. Sreo sam ga jednom nakon doma, nekoliko godina kasnije, u 16-ici, krenuo je na fakultet. Ni tada nije mnogo pričao. Na pitanje “Kako si?”, odgovorio mi je najlakonskije moguće. Podigao je ruku, pokazao mi uredno skraćene nokte, i široko se osmehnuo. Od trenutka upoznavanja, pa do tad, prvi put sam ga video da se nasmejao, i bilo mi je jasno.

Mogao sam tog dana sresti Andrijanu. Vanju ili Vanju, Aleksandra, Aleksandru, Miloša, Mirka, Milicu, Mariju, Stanka, Staniju ili Sanju… I ne bih se ni najmanje začudio da je bilo drugačije. I mogu zamisliti Andriju kako stoji na nekoj terasi, gleda u nebo i zabrinuto maši prognozu. I koga još briga da li će sutra padati kiša ili pržiti sunce. Tamo negde postoji jedan čovek koji je pobedio sam sebe. Ili je možda bolje reći -prihvatio sam sebe. Upravo onakvim kakav jeste, sa svim stvarima koje manom ili vrlinom zovemo. Da, prihvatio sam sebe! I napokon se osmehnuo. Osmeh je čekao skoro četrdeset  
godina.