Пуљци о задушницама

Да не би Обреновца, не би ни Пуљака! Како је све у вези, на свету!, рећи ће Црњански.  Ових дана је заиста Златарско језеро толико осегло, да се у Пуљцима може видети старо гробље које је било у близини цркве. О самој пуљачкој цркви мало је шта остало забележено (или само мало шта истражено?), сем да је подигнута на месту ранијег античког светилишта, вероватно римског. Томе у прилог говоре и два лепа, бела гробна споменика која су изронила из језерског муља ових дана, заједно са свим јасно обележеним гробним местима тзв.пуљачког гробља (прилог слике). Претпоставља се да је у овој цркви сахрањен и један од рашких владика, а старији људи су сведочили како су неки скелети пронађени у седећем положају. Сами остаци беле цркве чатмаре која је посведочена на свега пар фотографија у народу, ипак су још дубље под водом.  Можете ових дана доћи до окапине под којом се налазила. Остаје само да замишљамо по сликама како је народни неимар складно искористио један део надвијене стене, те на њега накалемио и уклопио саму богомољу, садејствујући тако са природом. Цео призор са лепом окуком Увца, благим заравнима поред и пећиницама у стенама около заиста су потврда да је још антички човек препознао ово место за молитвени живот, свакидашњи и загробни. Томе у прилог говори и Савина столица у непосредној близини, и остали каснији, неистражени локалитети. Ми смо успели током 60-их година прошлог века да све то нарушимо, а пре тога не сачувамо бар оно што се сачувати дало. Жалостан је призор који стварамо пред очима слушајући старије људе који сведоче да је сав сакрални део цркве плутао по води данима, а касније доспео у ко зна чије руке и у ко зна које сврхе потом искориштен.

Наравно, нисмо се сетили да ишта о овом светилишту забележимо, бар фотографски, пре потапања. Или само све то чека негде на истраживање, опет нас.  У нади да ће све те светости старе, вредне пуљачке цркве некада угледати светло дана и достојно се вратити виловској цркви на Љубичиној равни, у нади да ће држава некад повести рачуна о старинама, те извући из муља бар лепе, беле, старе споменике, нама данас не преостаје много- да бар овим данима, кад нам стицајем околности буде дозвољено да приђемо гробљу и црквишту најближе што можемо, посетимо ово место и помолимо се за душе свих оних предака који нам можда још увек ту почивају. Самим тим, можда бар делимично исправимо и сопствени немар према овом светилишту. Пуљци данас, заслугом добрих људи, бар симболично, крстом на стени испод које је била црква, имају обележено ово место.   Сасвим је друга прича како се у будућности, са поносом, овај локалитет може представити широј публици, туристима чак, и како бисмо бар тако могли поново оживети овај крај.  До тада, остаје само да, чекајући да изгори задушна свећа, осетите сву лепоту овога краја. Видећете, то је чиста лирска молитва у оку.