Pretprazničko veče

Ruža je kriva za sve

Društvenim mrežama se po celom regionu brzinom požara raširio snimak na kome se vidi kako određeni pripadnici srpske policije, raspojasani i u transu, slave rođenje deteta uz pesmu koja priziva Srebrenicu u Sjenici i Vukovar u Pazaru. Osude su stigle sa raznih strana i traže se kazne za učesnike pomenutog veselja koje se pretvorilo u prerverzne bahanalije. Kako će nadležni odreagovati i da li će pravda biti zadovoljena, videćemo uskoro. Posebno što je reč o čuvarima reda. I o građanima iz mešovite sredine koji blagosloveni naknadnom pameću ističu i to kako imaju dosta prijatelja među Bošnjacima.

Ono što je ovde, međutim, potrebno uraditi jeste, da se bez obzira na fokus koji je trenutno usmeren na pribojske policajce, stvar pogleda iz malo šire perspektive. Narod kaže da riba smrdi od glave, a glava ovim policajcima je Vulin, a Vulin, kao što znamo, ima više glava. Šta očekivati od jednog pograničnog mesta i kakvu svest od prosečnog čoveka u tom mestu, kad u svetskom Beogradu, na elitnom Vračaru, u predivnoj Njegoševoj ulici uporno opstaje mural Ratku Mladiću i koji, uz svesrdno angažovanje brojnih aktivista, ne može da se ukloni.

Kad su se sukobili levičari i desničari nakon početne akcije žena s jajima, da ne kažem neku grublju reč, a u pitanju su Aida Ćorović i Jelena Jaćimović, kao tampon zona pojavio se ministar Vulin sa sve prepoznatljivim autfitom. I potrudio se da ostavi utisak čoveka s misijom. Ili nekog ko je tu da garantuje sigurnost za sve građane. Anegdota kaže i to da je nakon ministrovog patroliranja po Vračaru neko „anoniman“ ostavio ružu ispod Mladićevog murala i da određene pretpostavke idu u tom smeru da taj performans ima autorski pečat pomenutog funkcionera. Ne zna se da li je to tačno, ali nigde nisam pročitao da je Vulin to i demantovao. Možda je demantovao, a ja ostao neobavešten, pa grešim dušu bezuspešno tražeći ljubavne varnice na relaciji aktuelni režim-krajnja desnica.

Cenim i da među nedovoljno obaveštene građane spadaju i pomenuti momci s periferije, koji će zbog smetnji na vezama, loše pročitane poruke sa ružom ili nedovoljnog poznavanja latinskog jezika, na teži način spoznati da ono što priliči Jupiteru Vulinu, ne priliči volovima.

Treba napomenuti i to da Đinđićev mural ispred Filozofskog fakulteta ne može da opstane ni dan, a da ga ne prefarbaju. SrBski nacionalisti i desničari koji taj mural redovno uništavaju, a brane onaj u Njegoševoj, nikako da skontaju jednu bitnu stvar, a to je da Đinđić nikad nije bio takva komunjara kao Ratko Mladić. Čak naprotiv. I da je Srbiji potrebno distanciranje od Mladića, ne zbog nekog drugoga, sa strane, nego zbog Srba samih. Posebno je opasno u nacionalnoj istoriji praviti heroja od jednog duboko nesrećnog i opskurnog tipa koji je pobio nenaoružan srebrenički narod u demilitarizovanoj zoni, a ostavio na cedilu krajiške Srbe kad je krenula Oluja.

Potrebno je, ali ne i nužno, jer i ranije smo umeli od maltene fiktivnih ličnosti da pravimo heroje. Recimo od Miloša Obilića. Ili od braće Jugovića. Napomenuo bih i da nam je turski vazal Marko Kraljević nacionalni junak. S druge strane Vuk Branković je bio i ostao izdajnik, a Milunka Savić, dok smo pezili pred drugom Titom – obična čistačica.

Druga bitna stvar jeste naše zgražavanje nad pomenutim snimkom iz Priboja, kao da smo videli nešto novo. Meni to vuče na licemerje. Narod, što je zatucaniji, to je krvožedniji. Dovoljno je samo čitati komentare ispod bilo kog regionalnog portala i videti kolika mržnja vlada među običnim svetom, da ne kažem „četnicima“, „balijama“ i „ustašama“. I mržnja i nepoznavanje osnovnih gramatičkih pravila.

Veseli Tolstoj se, verovatno pod uticajem Hegela, ubio objašnjavajući na kraju romana Rat i mir da su francuski car Napoleon i ruski car Aleksandar bili samo jagode na torti napravljenoj od sublimiranih želja Zapadne i Istočne Evrope da se jedna drugoj kvalitetno napiju krvi. I to pravilo, verujem, važi i danas.

Ali vlast bi trebalo da bude iznad toga, ako smo bilo šta naučili iz istorije. Ona je dužna da relaksira situaciju, a ne da sledi slepe nagone krvožedne gomile. Ili još gore da ih podsitiče. Posebno ne da ih podstiče ružama.

Beograd na Karleuši

Vesić i Karleuša su građanima prestonice i njenim gostima priredili spektakl o kome se još uvek priča. Erogena zona tog dočeka je bio onaj trenutak kad je Slatka Mala, sva u crvenim tonovima, kao Deda Mrazica, otpevala Pukni zoro, tu srpsku junačku pesmu koja je proslavila prekodrinske Srbe - Manjifika i Dodika.

Karleuša i široko obrazovani Vesić su takođe jedan šumadijsko-vojvođanski Beograd te večeri načinili na svetsku metropolu. Tu je, dakle, i tradicionalno i moderno, tu su i borbene pesme i gej ikonografija, tu su Hrvati i Slovenci, tu je čuvena zgrada – Kulčina i vatroment epskih razmera. Priča se i da je grad od najluđe noći inkasirao veliku svotu novca, što znači da smo se konačno naučili kako da iskoristimo bogomdani geografski položaj za drumsku kafanu.

Beograd svakako jeste svetska metropola i bez Karleuše, i bez Vesića i bez Pinka iz čije bašte je  uzet pelcer za novogodišnju noć.

S druge strane, Beograd je i balkanska kasaba, hteli mi to da priznamo ili ne, budući da nema dovoljno građanskog kapaciteta da ne baštini sav onaj ruralni folklor koji se u njega nanese.

Beograd je i previše veliki grad za jednu demografski slabu Srbiju, pa je umesno ono poređenje koje kaže da nam država liči na kretena sa velikom glavom i patuljastim telom. I Tomas Hobs je davno upozoravao da je slaba ona zemlja koja ima samo jedan veliki grad. Našoj slabosti ide u prilog i to što je iole uspešnijem privredniku iz provincije smisao života da, pored političke lojalnosti svakom aktuelnom režimu, obezbedi sebi stan u Beogradu.

I šta ćemo sad nego svi za Beograd da ga raširimo dok ne pukne. Ili dok on sam, nalik crnoj rupi, ne usisa celu Srbiju u sebe!

Predlažem i da za širenje bude zadužen Goran Vesić, jer je dođoš iz sela Grkljana nadomak Kruševca, a da za usisavanje bude zadužena Jelena Karleuša, jer je rodžena Beogradžanka.

Beogradu, kome inače mnogo toga dugujem, želim sve najbolje u renesansi svih protivrečnosti koje su ga trenutno zadesile.

I da što pre nađe svoje prepoznatljivo lice evropske metropole.

Recimo, odmah nakon sledećih izbora.

Dve smrti

Badnji je dan. Ujedno i poslednji dani u životu jednog Pauna Popovića iz sela Kućana kod Nove Varoši i jednog Desimira Brežančića iz sela Tomaševac kod Zrenjanina.

Paun je moj ujak. Umro je danas u devedesetoj godini života. Bio je prototip pravog srpskog domaćina. Lovac i pčelar. Izuzetno lep i sposoban čovek. Pre desetak godina sam napisao i kratku priču o njemu. Opisao sam scenu dok sedimo kod njegove štale, obasjani prolećnim suncem i jedemo jabuke. I kako mi priča da je za vreme sezone košenja umeo otkovati tri kose za veče i zorom, za rose, dok je meko, otpočeti posao koji je znao trajati ceo letnji dan. I kako i dalje kosi, iako je napunio osamdeset i dve.

Ujak je, sva je prilika, zaslužio odmor. Na samrtničkoj postelji spava kao beba.

Desimir Brežančić je došao iz Bratunca u Banat i zaposlio se u tomaševačkoj zadruzi. Ljudi iz tog vojvođanskog sela su ga zvali Bosanac. Godine 1977. dobio je sina Zlatka koji će postati jedan od mojih najboljih prijatelja i kum. Zlatko će, slično banatskim Srbima Miloša Crnjanskog napusti otadžbinu i otići će, vođen beskrajnim plavim krugom i u njemu zvezdom, pravo u Rusiju, u republiku Tatarstan, u grad Kazanj. I tamo će dobiti sina Andreja.

Često sam se pitao da li Zlaju u Kazanju zovu Zlatko Srbin kao što su njegovog oca zvali Bosanac. I da li će Andreja, ako se preseli, recimo u Moskvu ili u Petrograd zvati Andrej Tatarin. Ili Andrej Rus, ako ode da živi bilo gde van granica svoje Rusije...  

Sve u svemu, hoću da kažem da je Crnjanski bio u pravu kad je rekao: Nema smrti, samo seoba.

Posebno ne otkada se ovih januarskih dana pozdravljamo sa - Hristos se rodi.