E, znamo se...

Priču o vijetnamskim radnicima u Zrenjaninu ste morali čuti ovih dana. Postoje dve potpuno suprotne verzije ove priče - jedna po kojoj ti ljudi žive i rade u nemogućim uslovima, sa pasošima zaplenjenim od strane kineskih trijada, do onih ružičastih varijanti, od kojih je meni najdraža ona verzija ministra Tome Mone, po kojoj ti Vijetnamci imaju mesečne plate od 900 evra, ali valjda neće da nađu bolji smeštaj i da se bolje hrane, verovatno zato što su stipse.

Kao što to uvek biva, ni ovo nije moglo da prođe bez komentara našeg predsednika, od čega je meni najupečatljiviji bio deo kada, obraćajući se valjda nekom od njemu neomiljenih novinara, kaže:

Da me ubedite da ste zabrinuti za vijetnamske radnike, e ljudi, znamo se dobro…

Na dan navodnog početka radova na beogradskom metrou, na Makiškom polju kod Beograda, gde se inače juče održao protest na kome su se mogli videti neki od vođa opozicionih partija i ekoloških organizacija, predsednik Srbije nije mogao da propusti da pojedine učesnike tog protesta počasti na njemu svojstven način, upotrebivši izraz - zgubidani.

Zgubidani

Zgubidanima ih je nazvao jer su se pojavili na protestu u 11 sati, u ponedeljak, valjda nemajući pametnija posla.

Inače, naš predsednik nije zgubidan, niti je kad to bio, niti je kad imao vremena za to.

Iako je, po svojim rečima i rečima svojih sledbenika, bio najbolji student Pravnog fakulteta u Beogradu, nikad nije radio kao pravnik. Ako ćemo terati mak na konac, osim što se bavio politikom, nije poznato da je ikad nešto drugo radio u životu.

Ali treba biti pošten i reći - nije baš ni lako baviti se politikom.

Iako je poslednjih 10 godina neprikosnoveni vladar Srbije, nadležan za sva pitanja, od nabavke respiratora i vakcina, preko energetike (o kojoj zna više nego bilo koji stručnjak, ako je verovati Ani Brnabić) i ruskih odbrambenih sistema, do motivacije fudbalera, predsednik je prešao težak put do pozicije na kojoj se sada nalazi. Prosto da ne poveruješ da je to momak sa onih fotografija na kojima nosi gajbu jelen piva pored Šešelja i Tome (Nikolića, ne Tome Mone), sedi sa Tomom (isto Nikolićem) na stiroporu… Neverovatno deluju i oni snimci kada se u nekoj emisiji na pinku nalazi u ulozi DJ-a ili dok đuska sa onom nekom devojkom u istom tom programu.

Danas, on manje nego ikad ima vremena da bude zgubidan. U napornoj predizbornoj i postizbornoj kampanji, kao i kampanji održavanja svog sopstvenog rejtinga, već celih 10 godina ide od televizije do televizije, ili sa televizijskim ekipama ide od gradilišta do gradilišta, od kamena temeljca do kamena temeljca.

Iako nikad nisam bio na televiziji, pretpostavljam da to nije lako. Verujem da, ako želiš da ostaviš utisak, za svakih sat vremena provedenih u nekom televizijskom programu, moraš bar toliko da se spremiš. Dok osmisliš nastup, dok smisliš teme, dok novinarima objasniš šta treba da pitaju i u kom trenutku, dok nabiflaš za svako pojavljivanje par novih toponima… A gostovanja česta. Dobro, pretpostavljam da je u nekom trenutku njemu to postalo rutina, ali opet nije lako.

Još jedna stvar sa kojom predsednik mora sve vreme da se bori je i njegov prednaprednjački politički život. Relativizovanje svake svoje izjave i postupka iz radikalskih dana, pa želja da te ljudi prepoznaju kao novog Zorana Đinđića protiv čijih vrednosti si se ceo život borio, pa izvlačenje iz malog mozga svih belaja koje si pravio dok si bio huligan na severnoj tribini… Sve to crpi energiju i zahteva vreme.

I onda kako da budeš zgubidan? Nikako, jer nemaš kad.

I dok sve ti to hendluješ na najbolji mogući način, neko od tvojih ti podmetne nogu, namerno ili nenamerno, pa onda moraš da se bakćeš i oko kojekakvih gluposti. Na primer, neki dan ti u stranku dođe neka Nataša Jovanović, pravo iz radikalne stranke. I sve bi to bilo u redu, svi sad hoće u naprednu stranku, ali se onda oglasi ministarka Zorana Mihajlović i kaže:

Ona je personifikacija radikalne politike, čiji ja nisam pristalica, jer mislim da je vlast devedesetih godina bila užasna za društvo i građane, jer umesto da je štitila živote građana, ona ih je slala u ratove

I Zorana je u pravu. Potpuno.

A znamo i ko je još učestvovao u toj radikalskoj politici devedesetih godina. E, znamo se...