Ženski biznis: Tanja Roljević

Naziv firme: TITANY CONCEPT
Kratak opis posla: časovničar, prodaja i pravljenje nakita...

Kako ste došli na ideju da se bavite ovim poslom.
Zanat sam naučila od oca. On me je u početku više terao da učim nego što sam ja to stvarno želela, ali sam usput zavolela svoj posao.

Šta je pored ideje još potrebno da biste otvorili firmu?
Želja za uspehom, stabilne finansije i podrška ljudi s kojima sarađujete.

Da li je za posao bitnija podrška porodice ili grada/države?
Najbitnija je podrška države, mada je potrebna i podrška porodice. Najbolje je kad se sve uskladi. Ali ako pomoć države izostane, bar u vidu nekih olakšica, pa sami krećete nešto da radite, na veoma ste klizavom terenu.

Ima li država „miljenike“ među privrednicima?
Ima, draži su joj oni koji imaju brže rastući profit, nego mali privrednici. Ti „veći“ imaju bolje uslove i država ne bi trebalo da nas sve stavlja u isti paket kada konkurišemo za subvencije.

Kako pomoći „manjima“?
Ako se mali privrednik održi sam neko vreme, recimo pet godina, a ne računa se u brzo-rastuće firme, onda im je potrebno dati neke druge uslove, to jest stimulans da nastave posao.

Kako definišete te brzo-rastuće firme?
Kao pilandžije.

Koliko je „papirologija“ prilikom vođenja firme komplikovana?
Veoma.

Zbog čega?
Imam knjigovođu i njegove usluge uredno plaćam, ali dobar deo posla rešavam i sama. Kada bih sve obaveze prenela na knjigovođu, meni bi, kao samostalnom preduzetniku sa ovakvom radnjom, bilo neisplativo poslovanje. Sve kalkulacije, unos robe, plaćanja i tome slično, radim samostalno. I na to trošim puno vremena.

Koliko?
Svaki dan po petneaest minuta, a ponekad se ostane nad papirima i do dva sata.

Šta vas najviše iscrpljuje u poslu?
Pomenuta papirologija, svakako. S druge strane, kod mene je poslovanje „rašireno“. Materijali  za popravke stižu od jednog dobavljača, trgovačka roba od drugog, zatim svaki brend, bilo da su u pitanju satovi ili vredni metali, ima svog ovlašćenog distributera... Radim sa desetak firmi i taj deo posla vezan za nabavku robe ponekad ume da bude iscrpljujući.

Kojim kriterijumima se vodite prilikom zapošljavanju radnika?
Nemam puno iskustva na tom polju, ali bih se rado edukovla. Bilo bi dobro da postoji u okviru Zavoda za zapošljavanje neka radionica za poslodavce gde bi mogli da usvoje određene smernice ili veštine kadriranja. Veoma je teško da se pored svih obaveza, napravi uvek i dobra procena potencijalnog radnika.

Na koje sve načine se može unaprediti posao?
Upravo na taj način što ćete pronaći dobrog saradnika koji bi vas odmenio u jednostavnijim poslovima kako biste se vi mogli posvetiti „tajnama zanata“, koje tek zaposlena osoba ne bi mogla da obavlja. Dok unapređujete svoju struku, ne zamarajući se previše protkololarnim stvarima, ujedno stvarate i bolje uslove kako za sebe, tako i za svog radnika. Problem je, međutim, u tome što ljudi koji dolaze da rade, a već su naviknuti na tempo i dinamiku posla u državnim institucijama, nemaju predstavu o tome šta znači raditi privatno. I koliko je jednom privatniku koji sam kreće u pozicioniranje na tržištu teško da u današnje vreme - ostane i opstane.

Koliko ulažete u opremu?
Dosta. I to je mnogo bitno. Glavni probelm je, međutim, što su naši alati – skupe igračke.

Kako se stručno usavršavate?
U redovnom sam kontaktu sa kolegama, posebno onim iz Beograda, od kojih mogu dosta toga novog da čujem, zatim čitam časopise, pratim informacije po Internetu...

Pohađate li neke seminare?
Klasični seminari ne postoje, ali dobar razgovor sa iskusnijim kolegom može ih uspešno zameniti. Kad se konsultujem sa iskusnijim časovničarem kako bi, recimo rešila neki konkretan problem, usput saznam i gde mogu, ako nemam, dokupiti potrebnu opremu i alat. I to pod povoljnijim uslovima.

Bavite li se internet prodajom?
Da, ali nedovoljno.

Aplicirate li za neka sredstva iz evropskih ili državnih fondova?
Naravno. Redovno pišem projekte.

Smatrate li da je vaš posao kreativan?
Da. I to u svakom smislu. Popravka satova je kreativan posao, a posebno izrada nakita. Na sve to, aranžiranje robe u radnji takođe zahteva određeno osmišljavanje i umetnički talenat kako bi sve to delovalo s ukusom i na oko privlačno.

Da li je muškarcima lakše da se bave biznisom?
Ne mislim tako. Možda muškarci u muškom svetu lakše funkcionišu, ali ako je žena dovoljno sposobna i posluje bez barijera i kočnica veoma lako postaje prepoznatljiva u širem okruženju.

Zbog čega je za firmu bolje da imaju gazdaricu, a ne gazdu?
Prednost žena u odnosu na jači pol je taj što su „multitasking“, to jest što mogu da rade više stvari u isto vreme. U savremenom poslovanju to je, ispostavlja se, veoma bitna osobina.

U čemu su prednosti, a u čemu mane poslovanja u manjim mestima/provinciji?
Prednosti je što te ljudi znaju, posebno ako se biznis zasniva na porodičnom poslovanju ili je nasleđen. Neke mušterije zasigurno ne bi došle do mene, da nisu poznale mog oca. I, naravno, ako ostaviš dobar utisak. Mana je što je Nova Varoš mala sredina iz koje ljudi konstantno odlaze. Moj biznis zavisi od domaćih kupaca pošto turisti u ovaj deo grad još nisu počeli da zalaze.

Na koje sve načine gradite poverenje s mušterijama?
Komunikacija sa mušterijama je veoma bitna, ali uz priču mora ići i završen posao koji ljude čini zadovoljnim, bez obzira da li je u pitanju usluga servisiranja ili odnos kupac-prodavac.

Da li vidite sebe u istom poslu i za pet godina?
Kako da ne. Čak i ako ga ne budim radila ovde, u Novoj Varoši, radiću ga negde drugde. Malo je kvalitetnih časovničara na tržištu, pa se nije teško pozicionirati gde god se ode.

Dajete li robu na veresiju?
Da, ali to nije veresija bez menice, u smislu „dođem ti, dođeš mi“.

Odobravate li rad „na crno“?
Posao ima smisla samo kad je u zvaničnim okvirima i kad je sve „na belo“. Tada znaš šta si kupio, koliko si nešto platio i za koliko si nešto prodao. Kad ti je novac na računu, znaš i koliko si stvarno zaradio. Čovek koji radi na crno, teško može ostati dosledan sebi i odoleti iskušenju da novac počne trošiti bez plana i smila. Komplikovane su to stvari kad se radi na crno. Od te priče nema ništa.

Šta biste savetovali mladim devojkama koje razmišljaju o privatnom biznisu?
Potrebno je znanje, dobra volja i istrajnost. I potrebno je da se u početku bude pažljiv sa finansijama. To govorim iz iskustva, jer sam ja tek posle pet godina počela da pravim neki profit. Pre toga  je išlo polako, ali nije moglo drugačije. Posebno kad nemate roditelje koji mogu da vam ulete neki kapital kad vam poslovanje zakoči. Ili vam se ambicije ne svode na to da od posla kojim se bavite zarađujete samo za džeparac, već da pristojno živete.