Godina pogrešnih pitanja

A aksiom, jelte, glasi da na pogrešno pitanje ne postoji tačan odgovor.

Da li će maska da me zaštiti?

Da li neko garantuje da neću da obolim ako primim vakcinu?

Zašto niko neće da mi garantuje da neću imati nikakva neželjena dejstva ako primim vakcinu?

Zašto su ovo pogrešna pitanja?

Zato što na ova pitanja možete da dobijete odgovor koji je tačan, precizan a koji vama lično nema apsolutno nikakvu upotrebnu vrednost. Tačan i precizan odgovor glasi da se nošenjem maske, smanjuje verovatnoća zaražavanja i do 90%. Da vakcinisana osoba ima 90% šanse (70÷95; zavisno od vakcine) da izbegne razvijanje simptomatske bolesti. Da >99.99% ljudi neće imati bilo kakve neželjene efekte vakcine ili će imati prolazne nelagode koje se u principu rešavaju sa jednom ili dve tablete brufena.

I sad, kakve ovo ima veze sa binarnim odgovorom koji osoba koja upućuje pitanje očekuje. Mislim, ne može neko biti 10% bolestan a 90% zdrav. Ili si oboleo ili nisi. Prosto pitanje na koje onaj koji ga postavlja očekuje prost odgovor. Samo što je pitanje pogrešno i ne može se dobiti odgovor u formi u kojoj se očekuje. Možda postoji neka viša sila koja vodi preciznu evidenciju i može stvarno da pruži tačan odgovor u željenoj formi al’ to znanje je van domašaja nama običnim smrtnicima. Nama je dostupna statistika. A statistika radi samo u velikim brojevima. E sad, ako statistika ne može da da precizan binaran odgovor na pitanje da li ćeš se zaraziti ili nećeš, sa apsolutnoj izvesnošću, može da predvidi da u grupi od 100 osoba koje su bile izložene događaju koji bi rezultovao zaražavanjem, a koje su se pridržavale, npr. mera da uredno nose maske, 90 njih bi uspelo da izbegne zarazu tj. umesto 100 bolesnih, završili bi događaj sa 10 obolelih.

I sad još pogrešnih pitanja. Ako maska ne štiti 100%, zašto da je nosim? Kako ja koji ne nosim masku, ugrožavam tebe koji nosi? - Pa lako. Onih 90% vezanih za efikasnost maski, je samo jedan činilac u jednačini koja određuje ukupnu verovatnoću zaražavanja tebe ili mene kao jedinke. Prvi činilac je verovatnoća izlaganja zarazi. Drugi činilac je verovatnoća zaražavanja u slučaju da se prvi uslov ispuni. Ovaj drugi činilac je (većim delom) u kontroli pojedinca (tu spada maska, vakcina, distanca, pranje ruku…). Ovaj prvi većim delo nije. Ovaj prvi je najvećim delom zavisan od ukupnog broja trenutno obolelih tj. onih koji se nalaze u fazi bolesti u kojoj su zarazni. Zaražavanje se ne dešava tako što svi svakog dana idemo na neko pojilo na kojem se izlažemo virusu. Zaražavanje se dešava tako što sretnemo ljude, tj. budemo u blizini ljudi koji su zarazni. Zaraza se kreće od čoveka do čoveka. Ova zaraza ne čuči u nekom budžaku no isključivo u ljudima koji su oboleli i nalaze se u fazi infekcije u kojoj izbacuju iz sebe virus u količini u kojoj mogu da zaraze druge ljude. Suzdržaću se od dokazivanja da verovatnoća da sretnete nekoga zaraznog nije ista ako u Srbiji danas ima 10 obolelih ili 5000 obolelih. Dakle, ljudi koji ne nose masku, ne vakcinišu se i generalno izbegavaju da učestvuju u ovoj zajedničkoj predstavi zvanoj poštovanje epidemioloških mera, bitno utiču na ukupan broj zaraznih ljudi u Srbiji, ergo, ugrožavaju tebe (mene) koji se trudim da mere poštujem.

Ima još nešto vezano za onu statistiku. Statistika kaže “90% manje” i to je to od informacija koje pruža. Da li ćeš se ti ili ču se ja naći u ovih 10% koji obole ili ovih 90% koji izbegnu neželjeni događaj, statistiku ne interesuje. Statistika ne vrši diskriminaciju. Pa bi neko mogao da potegne pitanje, ako nema garancije da ću izbeći onih 10%, zašto da se trudim? Zato što ako učestvujemo u scenariju u kojem dnevno ima do par stotina zaraženih na nivou cele Srbije, velika je verovatnoća da nećete morati da čekate na red za pregled ispred kovid ambulante, da će se naći neki krevet u nekoj bolnici ukoliko (nedajbože) zatreba i da će, ako zatreba, imati nekog specijalistu sa iskustvom da ga pogleda i proceni stanje tok bolesti i da donese najbolju strategiju lečenja. U situaciji kada dnevno imamo ~5000 zaraženih, na pregled se čeka satima, laboratoriju i snimanje pluća dobiju samo oni kojima je vidno loše, velika je verovatnoća da i ako se nađete u bolnici, jedini raspoloživ doktor da vodi računa o vama (i veselom društvu na celom odeljenju u Batajnici) je stažista (i to umoran) koji je posao dobio pre par meseci i koji od obuke za anesteziologa ili pulmologa, ima samo žarku želju da jednog dana dobije tu divnu specijalizaciju.

Kladionica

Da li je veća verovatnoća da neko pokupi virus u Lidlu ili u kafiću? Ili u pozorištu? Ili u frizerskom salonu? Ili u crkvi na bogosluženju? Ili na sahrani? Zajebano pitanje. I metriku odrediti je jako teško, voditi preciznu statistiku koja bi omogućila da se dođe do nekih preciznih zapažanja i pametnih relevantnih i tačnih zaključaka je skoro pa nemoguća misija. Pa da za potrebe ovog razmatranja, pretpostavimo da nema razlike. Svugde je isto. Tj. skoro pa svugde. Ako sediš i smrdiš kući, sigurno ti je jasno da verovatnoća da pokupiš zarazu od nekog stranca stremi nuli. Pa što onda neke stvari zabranjujemo a neke ne. Ako može Linda da radi, zašto ne pustimo kafiće, zašto ne dozvolimo kafanama da rade, noćnim klubovima da prave žurke, zašto prigovaramo vernicima koji idu na pričešće, zašto kažu da se na slave, da se ne slave rođendani, da se ne ide na sahrane... što je problem ako se pale sveće Balaševiću, ako se otvara spomenik Nemanji… Opet pogrešno pitanje koje polazi od pogrešne pretpostavke. Nije pitanje ili-ili. Mi svakog dana moramo da idemo u tu neku kladionicu. Mi u danu imamo nekoliko mečeva u kojima imamo određenu verovatnoću da fasujemo zarazu. A igramo tiket da ostanemo zdravi. Pa jedan meč vodimo u prevozu do posla, drugi singl nam je na poslu, treći na povratku kući, četvrti na u Lindi, peti u kafiću, šesti na koncertu, sedmi u bioskopu…. Časkom natučemo tiket od desetak singlova. I sad i objasnite, koliko je realno da stalno očekujete dobitak ukoliko svakodnevno igrate tiket sa par desetina singlova. Ako li već ne možemo da izbegnemo igranje i odlazak u kladionicu svaki dan, nije li bolje strategija minimizovati broj mečeva na tiketu i birati mečeve sa minimalnim rizikom kad već svaki dan moramo sopstveno zdravlje da stavimo kao ulog. U prevodu, neko treba da napravi trijažu i da iz ponuđenog miks mečeva, izabere one koji se ne mogu izbeći i da iz igre izbaci neke mečeve koje možda i nije tolika hitnoća igrati. Ovo nije pokušaj bilo kakve odbrane famoznog “kriznog štaba” al’ taj posao koji je njima poveren, neko treba da radi. Da proceni set aktivnosti stanovništva koje su neophodne za biološki opstanak, za održavanje ekonomske aktivnosti, za održavanja zdravlja populacije, održavanje procesa obrazovanja…  Msm, ovi naši se nikako nisu proslavili svojim aktivnostima u prethodnom periodu. Sulude odluke od popuštanja političarima, navijačima, raznoraznim interesnim grupama imali smo prilike da vidimo nebojeno puta. Nike čudo što je narod u najmanju ruku sluđen i nije mu jasno zašto on ne može kad može neko drugi. A pravo pitanje je zašto opraštamo političarima i bilo kome dugom da pronađe bilo kakav izgovor za bilo koju aktivnost koja u ovom periodu nije definisana kao neophodna u nekoj meri da se pokazuje svrsishodno da kao društvo preuzmemo zajednički rizik da se sprovodimo. Pa kad nekoga prepoznamo kao principijelnog, sa stabilnim i predvidivim reakcijama, kada je u stanju da razložno obrazloži svoje poteze, možda ćemo takvoj osobi da poverujemo i kada nam bude savetovao da smanjimo broj odlazaka u Crkvu, da se suzdržimo od obeležavanja nekih značajnih trenutaka u životu, da godišnji odmor i očekivanja o putovanju prilagodimo situaciji… al’ avaj, uzalud nadanje. dok god je neko spreman da zažmuri na skupove podrške političarima u izbornoj kampanji, doku popušta navijačima dok organizuju podršku omiljenom fudbalskom timu, dok dopušta političke promocije pod izgovorom odbrane nacionalnih interesa….mrka kapa.

R faktor

To koliko je neki virus zarazan, epidemiolozi opisuju jednim faktorom koji ima oznaku R (Reproduction rate) i predstavlja pojavno prosečan broj osoba koje će jedna obolela jedinka da zarazi u vreme svoje borbe sa bolešću. Vrednost ovog faktora zavisi od ogromnog broja činilaca a epidemiolozi pokušavaju da utiču na njegovu vrednost manipulišući onim što se kolokvijalno zove “epidemiološke mere”. Bazna vrednost zaraznosti nekog virusa označava se kao R0 i u idealnoj aproksimaciji, predstavlja vrednost širenja zaraze u potpuno novoj sredini, koja nema nikakav prethodno stečeni imunitet i u scenariju kada je populacija apsolutni nesvesna postojanja virusa i ne sprovodi nikakve mere prevencije. najzarazniji virusi (npr. morbile iliti male boginje) imaju vrednost R0=14. Virus gripa ima procenjenu vrednost R0 od 1.3 a aktuelni negativac, virus SARS-CoV-2 ima R0 vrednost čija procena u zavisnosti od timova koji su vršili njegovu procenu se kreće između 2.39 i 3.44 (srednja vrednost 2.87). Mala digresija, ovde leži i odgovor na pitanje “gde je nestao sezonski grip?” - grip kao primarno respiratorna infekcija, itekako je od uticajem mera koje sprovodimo vezano za suzbijanje aktuelne epidemije a budući da je značajno manjeg zaraznog potencijala od SARS-CoV-2, aktuelnim merama sveden je na nivo statističke greške.

Celokupno delovanje epidemioloških službi može se svesti na postupak svođenje faktora R na željenu vrednost. Ako se želi smanjenje broja obolelih i u graničnom slučaju, ako se želi ugušivanje zarazne bolesti, teži se da se R svede ispod 1. To u prevodu znači da svaka sledeća generacija bolesnih je brojčano manja od prethodne i taj broje se smanjuje dok u jednom trenutku se broj obolelih ne svede na nulu. Broj ovakvih podviga u ljudskoj istoriji nije baš veliki ali ih ima. Nekolicina zaraznih bolesti u današnje vreme jedino postoji zapisano u knjigama i zabeleženo u filmovima (Variola Vera).

U situaciji kada je nekom društvu raspoloživ samo arsenal mera koji se tiče uticanja na socijalnu interakciju stanovništva, uglavnom se predstavlja da je razboritije primeniti malo drugačiju strategiju. Agresivnim smanjivanjem faktora R doći do nekog broja obolelih koje zdravstveni sistem neke zemlje može na zadovoljavajući način da tretira i u tom momentu, manipulacijom mera (tj. popuštanjem) faktor R pokušati držati što je bliže broju 1. Idealno, broj obolelih dnevno bi bio konstantan, ukupan broj obolelih bi se držao na stabilnom broju koji bi pak omogućio precizno planiranje aktivnosti svih delova zdravstvenog sistema. Sprovesti ovakvo što, mnogo  je veći izazov no što na pri pogled izgleda. Kada se broj obolelih smanjih, ogroman broj ljudi na vlasti, uglavnom zarad svoje promocije, ima tendenciju da se neumereno hvali i potencira uspehe u borbi protiv epidemije preko svake mere. Broj onih koji su zbog restriktivnim mera trpe ekonomski pritisak i koji očekuju da su se konačno popusti pritisak na njihove delatnosti je uvek prevelik i oni u momentu mirovanja cifara zaraženih na niskim vrednostima prepoznaju momenat kada bi pritisak da njihove delatnosti moga da se smanji. Opasnost ovakvog pristupa, imali smo prilike da vidimo u nekoliko navrata (talasa). Promena broja obolelih u epidemiji odvija se po eksponencijalnoj funkciji. Ova funkcija, ima to osobinu da početne promene u ukupnim vrednostima jednostavno se ne čine značajnima. Dok se oni koji imaju obavezu da planiraju i organizuju sprovođenje mera saberu i konačno odluče šta ima je raditi, situacija je već dobrano eskalirala van kontrole.

Ima trenutno nekih država koje pokušavaju da u realnom vremenu vrše kalkulaciju i određivanje vrednosti R faktora. U ovom prednjači UK koja pokušava da kvantifikuje uticaj svake epidemiološke mere koju sprovodi i da vrši predikciju i nekakvo precizno upravljanje tokom epidemije. Ko je imao prilike da barata sa javnim statističkim podacima koje skuplja Ujedinjeno Kraljevstvo, verovatno je kao i ja utiska da ne postoji savršeniji sistem za prikupljanje statističkih podataka na svetu. Kada se u tom svetlu sagledaju problemi sa kojima se UK susreće u upravljanju epidemijom, mislim da su vam jasni dometi i mogućnosti države koja se bavi nameštanjem javne statistike kao što to radi naša voljena domovina.

Sve ovo pisanije u principu ide u smeru da pokaže da ovaj pristup „upravljanja epidemiološkim merama da bi R bilo jednako 1“ jednostavno ostaje u domenu lepih želja i da realne osnove da društvo uređeno kao naše i sa resursima koji mu stoje na raspolaganju uspešno primeni ovakav model jednostavno ne postoje.

I zašto ova priča o  R? Što to toliko važno i šta to tačno znači za mene? Ovde se često gubi fokus da epidemija nije bolest jednog čoveka nego bolest populacije. Koliko god vam je vaša lična guzica najvažnija na planeti, nije primarni cele ove epidemiološke vežbe da se bavi njome tj. nije cilj izlečiti pojedinačnog čoveka nego izlečiti populaciju.

Da ponovimo svima koji su preleteli preko ove poslednje rečenice: „nije primarni cele ove epidemiološke vežbe da se bavi njome tj. nije cilj izlečiti pojedinačnog čoveka nego izlečiti populaciju“

Ko uspe ovaj prethodni stav da svari, sigurno ima više šansi  da svari sledeće. U borbi protiv ove i ovakve epidemije, najvažniji alati koji su nam na raspolaganju su pranje ruku, distanca, maska i na kraju vakcina. Jer, pogledajte šta nam je na raspolaganju u borbi protiv pandemije:

- Policijski čas i totalno ograničavanje kretanja

- Zabrana okupljanja

- Zabrana koncerata,

- Zabrana rada kafića i restorana

- Zabrana rada frizerskih salona

- Ograničenje vremena rada trgovinskih objekata

- Online nastava

- …

Može ovaj spisak da se nastavi al’ mislim da prilično dobro ilustruje poentu da je svaka od ovih navedenih stavki ima ogroman društveni i ekonomski uticaj. Ko ima školarce kod kuće, sa strahom gleda u budućnost koja ovoj deci ostaje sa ovako nakaradnim načinom organizovanja nastave.

A na drugoj strani set par stvari koje u zbiru imaju ukupan potencijal da ovaj spisak gore, verovatno kompletno zamene i učine nepotrebnim. I to vrlo jeftine i vrlo lake za sprovođenje. Nikome ne ometaju život, nikome ne ometaju posao. Distanca, pranje ruku i nošenje maske. Svaka priča antimaskera počinje stavom da maska ne štiti od zaraze i da i ako da nosiš masku, možeš da se zaraziš. Koriste logičku manipulaciju, stav koji nije 100% pogrešan al’ ono malo što iskrive, treba na kraju da vas navede da prihvatite stav koji 100% ne odgovara istini i koji je u celoj ovoj priči apsolutno beskoristan. Jeste, maska ne štiti 100% i čak i ako se pridržavaš svih mera postoji neka verovatnoća de će neke čestice virusa da uhvate neki felš i da prođu pored tvoje maske i da te zaraze. Al’ da ponovimo ono prethodno, cilj nije pojedinac, cilj je celokupna populacija. Već rekosmo da statistika nema diskriminatorski stav i da niko sa sigurnošću neće moći da vam kaže da li ćete vi lično ući u onih nesrećnih 10% koje maska nije uspela da zaštiti ali sa sigurnošću se može reći da maska može da spreči zarazu kod 90% ljudi koju su u nekom trenutku bili izloženi mogućnosti zaražavanja. I to je jedino bitno. Manje obolelih znači manje zaraznih to opet vodi manjoj verovatnoći da tvoja malenkost bude izložena nekom neželjenom događaju koje može rezultirati zaražavanjem i eto direktnog benefita tvojoj sebičnoj guzici. Sva naklapanja o pojedinačnim događajima, specijalnim slučajevima (da l’ mora napolju, za stolom da li pomaže u prevozu, da li mora u kancelariji, da l su izlišna. Ovde se radi o velikim brojevima i jedini je cilj da što više ljudi, u što većem vremenu nosi neku krpu na licu i onemogućava slobodnu razmenu kapljica između pojedinačnih ljudi. Kad ljudi ovo zanemare, kad broj zaraženih krene nekontrolisano da raste tj. R se prekrene preko 1, epidemiolozi nemaju nikakvog drugog izbora no da pribegnu upotrebi neke mere sa gornjeg spiska. I onda kreće kukanjava. Mož’ se bunimo koliko hoćemo, zabrana rada kafana, ograničenje rada pozorišta, tržnih centara, koncerata… isključivo zavisi od nas i discipline nošenja maske, držanja distance i pojačane higijene ruku.

I na kraju vakcina - Što toliki ljudi (i ja između ostalih) toliko pene o vakcini?

Šta je zajednička karakteristika svih ovih mera koje pomenusmo? – svaka zahteva aktivno ljudsko učešće u svom sprovođenju. Ogromnu količinu vremena i energije neko treba da utroši da bi se ove mere sprovodile na zadovoljavajućem nivou. Neko treba da se bavi kontrolom rada kafana a sa druge strane postoji značajan pritisak da se to ograničenje anulira. Neko treba da ode da da neke pare za kupovinu maski, da se seti da nosi masku ili više njih stalno uz sebe kako bi moga ou trenutku potrebe da ih stavi na lice. Neko se zaboravi, stisnu ga druge brige i problemi koji se u nekom momentu čine mnogo značajniji od pišljive maske, Neko zaljubljen, nekome proradili hormoni, neko besan, ljut, radostan… postoji u svakom momentu sto i jedna stvar koje igra kontra od onoga što bi trebalo da se sprovodi. I onda radiš to jedan, dva meseca, pola godine pa celu godinu i stav postane dosadna, zamarajuća… I onog momenta kada mere prestanemo da sprovodimo, sve ono prethodno se briše, kao da ništa nikada nije rađeno, brojevi polako krenu da rastu i odjedanput se nalazim o u paklu u kojem svakog dana čujemo da je neko iz bližeg okruženja oboleo i svaki dan javljaju kako raste broj hospitalizovanih. Gde smo bili? Nigde. Šta smo radili? Ništa. Što bi se reklo, džaba krečenje.

I na drugo strani vakcina. Jedini napor je odvojiti par minuta za prijavu i kad dođe obaveštenje, rezervisati jadan sat za odlazak, pripremu, primanje vakcine, odmor i povratak svakodnevnim aktivnostima. I onda naš imuni sistem, koji i inače nikada ne miruje, preuzme funkciju svih onih stvari odozgo. I on ne spava. Ni kad ste veseli, ni kad ste ljuti, ni kad vas pritisnu brige ni kad se sudarite sa nekim. Uvek radi i vakcinacijom ste ga istrenirali da na efikasan način ume da se bori protiv ovog novog virusa. I opet isti stav. Nije vakcina 100% zaštita. Al u velikom broju ljudi, izvesnost njenog delovanja na ukupan broj zaraženih je više nego izvestan i siguran. Ne može se preuveličati značaj i uloga vakcine. Ništa što mi smislimo i sprovedemo ne može da se meri sa efektima koje može da postigne vakcina. Zbog konzistentnosti delovanja, zbog ljudske prirode, zbog milion faktora koji ometaju ili onemogućavaju efikasnu primenu epidemioloških mera, sve što mi smislimo da sprovedemo, na duži rok je osuđeno na neuspeh. Kad tad će se ljudi zamoriti ili izgubiti fokus i prepoznavanje značaja pojedinih mera tako da su ovi talasi zaražavanja jednostavno neminovna stvar.

Ne postoji razlog za odlaganje vakcinacije iz razloga „da vidimo šta će biti“. Nema šta da vidiš. Vakcina je ispitana u dovoljnoj meri da sa sigurnošću znamo da se bezbedna. Ljudi koji su je smislili i ispitivali, utvrdili su da je dovoljno efikasna da je njena upotreba više nego opravdana.  Kraj rasprave, idi vakciniši se, završi svoj deo i postani deo statistike. Nisi napravio nikakvo herojsko delo i ne bi trebalo niko da ti tapše al’ vakcinacija je jedna toliko logična i ispravna stvar da aktivno protivljenje istoj najobičnija budalaština.

Vakcine ne mogu da izazovu zarazu koronavirusom. Vakcine ne utiču na sterilitet kod omladine. Vakcine ne menjaju tvoj DNK – neće da te pretvore u hodajućeg GMO/frankenštajna/zombija. Neće da te izrastu rogovi. Niko neće da te ćipuje i da ti na čelo stavi beleg. Da li postoje nuspojave – postoje. Dobro dokumentovane, niko ništa ne krije od vas, sve što je pronađeno u ispitivanjima, zabeleženo je i prikazano javnosti. Očekujte da vas boli ruka, da vas možda zaboli glava i osetite slabost koja traje dan dva, možda dobijete malu temperaturu – ništa što neće da prođe sa malim odmorom i možda uz pomoć nekog antipiretika ili analgetika. Ako postoje ove nuspojave, koliko god bile blage i malo verovatne, zašto uopšte da rizikujem? Pa ne rizikuješ. Niko se ne vakciniše „od bijesa“. Niko nije pričao o vakcinaciji 2019 kada korone nije bilo. Poređenje rizika ide između onih koji idu uz administraciju vakcine i onih koji prate zarazu virusom. Jer ako se ovo ne zaustavi, kad tad doći ćeš na red. Ako misliš da je tvoje izbegavanje zaraze u prethodnih godinu dana neka garancije da ćeš i ubuduće uspešno odolevati, razmisli ponovo. Trenutno se dnevno zaražava oko 5000 ljudi koji su veoma uspešno odolevali oboljevanju isto kao i ti.

Na svakom ćošku nađete nekog ko kao papagaj ponavlja kako nije bilo dovoljno vremena da se ispita vakcina. Prva vakcina je na zapadnu hemisferu stigla pre negoli je ijedan slučaj kovid infekcije se pojavio na tom istom prostoru. Koliko god to vama neverovatno zvučalo, duže se ispituje vakcina negoli se ispituju posledice kovida. link

I dok za vakcinu, od negativnih  dugoročnih efekata imamo samo izvitoperene izmišljotine antivakserskog lobija, za kovid već imamo vrlo pouzdane statističke podatke o dugoročnim negativnim efektima na ljudsko zdravlje. To što ste imali kovid infekciju, pouzdano znači da je rizik da obolite od dijabetesa, nekog kardio vaskularnog poremećaja, da zapatite hronično oboljenje bubrega ili jetre nekoliko puta veća od one kod ljudi koji nisu bili izloženi infekciji. Ko ne veruje, evo link pa čitaj https://www.bmj.com/content/372/bmj.n693

Lekovi? Ako bude lekova, možda ne mora vakcina?

Iz jednog fundamentalnog razloga, lekovi ne mogu da budu nešto što može da preuzme funkciju vakcine. Lekovi ne utiču na R faktor. Ne kod ovog virusa gde osoba počinje da bude zarazne pre negoli pokaže ikakve simptome infekcije. Lekovi utiču na posledicu, ne uklanjaju uzrok. Isti broj ljudi će se zaražavati i isti broj ljudi će trpeti posledice infekcije. Istini za volju razlike stvarno ima u ovom „trpljenju posledice“ jer, očekivati bi bilo da ti neki lekovi mogu da odagnaju najgore scenarije u progresiji bolesti ali… novih lekova nema na vidiku, postojeći koje imamo se nisu pokazali nešto specijalno korisnim. U nekim uslovima, uspevaju da pomognu ljudima da izbegnu najgore ali ne bez posledica. Novi lekovi (ako ih bude) moraće da prođu isti onaj ciklus testiranja koji su prošle vakcine. Što će reći, ako je vakcinama trebalo godinu dana da od kreiranja dođemo do prvog odobrenja za masovnu upotrebu, nikakav novi lek neće moći da taj ciklus završi za kraće vreme. Možda se negde u ovom trenutku krčka neki spasonosan koktel al’ mi to ne znamo i na to ne možemo da se oslonimo. Još jedna stvar me fascinira vezano za lekove. Dosta ljudi skeptičnih prema vakcinama, očekuje nekakav lek koji bi možda bio pravo rešenje i omogućio im da, zbog iracionalnog straha koji gaje prema vakcini, izbegnu taj put i pronađu sigurnost u činjenici da, i u slučaju da obole, postoji to nešto što će im pomoći da izbegnu teži tok bolesti. Sve to hipotetički u redu al’ mi nije jasno na osnovu čega temelje svoj optimizam prema lekovima i misle da je to nešto superiornije od vakcine. Vakcinu pravi zla farmaceutska industrija a lekove pravi ko? Vakcine imaju nuspojave a lekovi miluju bubrege i jetru i imaju uopšteno blagotvorno dejstvo na opšte zdravlje čoveka? Ovaj potonji stav ne da nema logike u sebi no je toliko besmislen da apsolutno nema smisla objašnjavati šta je sve pogrešno u vezi njega.

Možda će da prođe samo od sebe

Oće sigurno. Nije ovo ni prva a vrlo verovatno neće biti ni poslednja velika epidemija koja pogađa ovu planetu. I epidemija Crne Kuge se na kraju završila. Doduše posle 7-8 godina. I to pošto je zbrisala polovinu populacije u Evropi. Može i tako.

I dobro. Sve to super al’ ja imam svoje mišljenje. Gde je moje pravo na slobodu mišljenja?

Prijatelju, ne bi ti prepoznao slobodu mišljenja ni da te ugrize za dupe. Mišljenje može da postoji dok postoje hipoteze i pretpostavke. Kad postoji ova i ovolika količina dokazanog materijala koja jasno pokazuje da su vakcine sigurne i više nego dovoljno efikasne onda uporno ponavljanje da su opasane i da ne rade nije nikakvo mišljenje nego negiranje realnosti i najobičnije trabunjanje.

Ja sam umeren čovek, ne želim da se svrstavam u te ekstremne grupe. Neću da budem ni antivakser ni provakser

Ovde postoji samo jedna ekstremna grupa. A to su antivakseri. Izgovoriti kovanicu provakser je uvreda za hiljade ljudi koji su se školovali, usavršavali i život svoj posvetili tome da mi danas imam ona raspolaganju jedan ovakav alat u borbi protiv epidemije kao što je vakcina. Uvreda je i za hiljade volontera koji jesu rizikovali i primili vakcinu u momentu kada stvarno nije postojalo dovoljno podataka o njenoj bezbednosti. Mislim, neko je morao prvi da primi vakcinu. Neko je bio spreman da rizikuje i da primi vakcinu bez ikakvog prethodnog iskustva da bi ona bila dovoljno ispitana i bezbedna za vas a vi danas imate par stotina miliona ljudi koji su pre vas primili vakcinu i još uvek tvrdite da nije dovoljno ispitana. I ne znam baš sve bajke u koje verujete al’ niko ne dobija neke velike pare da bi bio volonter u testiranju vakcine. Link link link link Ljudi u SAD dobiju nešto u rangu 1000$ al’ to nije nikakva nagrada za učestvovanje u testiranju nego naknada za izgubljeno vreme i za aktivnosti koje čovek treba da sprovede kada učestvuje u ispitivanju. Tim ljudima nije obećana nikakva naknada budu li zahtevali medicinsku negu zbog učestvovanja u ispitivanju niti je bilo ko, ako li je bilo potrebe, pokrivao medicinske troškove sem njih samih – nadam se da ste svesni da na zapadu uglavnom ne postoji obavezno zdravstveno osiguranje i da ljudi na ovaj ili onaj način sami snose troškove kompletne medicinske nege koja im je potrebna. Podsmevati se tim ljudima koji su stvarno rizikovali da bi vaše dupe bilo bezbedno u najmanju ruku nije moralno.

Umesto zaključka

Možemo ovako do sutra. Količina glupih teorija i konstrukta koje generišu antivakserske, antimaskerske i grupe kojekakvih poštovalaca teorija zavere su zaista neograničene. Ona Anštajnova o neograničenosti svemira i ljudske gluposti (mada za svemir nije baš siguran), trenutno se prikazuje u punom sjaju. Vakcinišite se. Što pre i bez mnogo razmišljanja. Najbolja vakcina je ona koja vam je u ramenu. Ne razmišljajte previše o alternativama. Ne zato što se nečega bojite nego zato što je to logična i ispravna stav. Nesebičan, moralan i odgovoran čin prema porodici, prijateljima, zajedenici. pa da ovom sra**u svi zajedno što pre stanemo za vrat.